Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba protiv meritornih presuda odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. D. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. D. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2833/97) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba D. D. izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16/10 od 18. juna 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8109/12 od 17. aprila 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. D. iz Beograda je, 16. aprila 2013. godine, preko punomoćnika M. V, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se tada vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2833/97, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je još 8. maja 1997. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv troje tuženih, radi činidbe i naknade štete i da do podnošenja ustavne žalbe postupak i dalje nije okončan, te joj je iz tog razloga povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevala je naknadu nematerijalne štete.

Podnositeljka je zatim 28. juna 2013. godine podnela ustavnu žalbu protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8109/12 od 17. aprila 2013. godine i stava trećeg, četvrtog, petog, šestog i osmog presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16/10 od 18. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na zdravu životnu sredinu, iz člana 32. stav 1, člana 58. stav 1. i člana 74. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je detaljno obrazložila činjenično stanje i sadržinu dela osporenih odluka kojima nije zadovoljna jer nisu donete u njenu korist, navodeći, izmeću ostalog: da joj je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje jer je apsurdno obrazloženje iz prvostepene presude da podnositeljka nije dokazala da su je tuženi onemogućili u korišćenju sporne nepokretnosti; da drugostepeni sud nije cenio žalbene navode ili je pogrešno cenio dokaze izvedene u prvostepenom postupku; da su tuženi izgradnjom žive ograde potpuno onemogućili podnositeljku da svoj objekat redovno održava, te ostavili neuklonjen jedan zid šupe naslonjen na njen stambeni objekat, čime joj je povređeno pravo na mirno uživanje svojine garantovano članom 58. stav 1. Ustava; da prvostepeni i drugostepeni sud nisu cenili nalaz i mišljenje Gradskog zavoda za veštačenje, kao i deo izjašnjenja sudskog veštaka u vezi septičke jame, te joj je time povređeno pravo na zdravu životnu sredinu garantovano odredbom člana 74. Ustava. Zahtevala je da Ustavni sud utvrdi da su joj osporenim presudama povređena označena ustavna prava.

Podnositeljka je zatim podnela brojne dopune ustavne žalbe – 9, jula i 15. jula 2013 godine, 30. januara, 22. maja, 21. avgusta i 7. novembra 2014 godine, 22. juna i 16. septembra 2015. godine, u kojima je ponovila svoje ranije iznete navode. Zahtevala je da Ustavni sud utvrdi da su st. 3, 4, 5, 6. i 8. Izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16/10 od 18. juna 2012. godine i stavom 1. izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8109/12 od 17. aprila 2013. godine podnositeljki povređena označena ustavna prava, poništi drugostepenu presudu i naloži tome sudu da ponovo odluči o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv prvostepene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akta ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 9. maja 1997. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih V.M, D.M. i D.M, radi činidbe i naknade štete. Predmet je dobio broj P. 2833/97.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano 16 ročišta, dok 24 ročišta nije bilo održano, i to: sedam jer tuženi nisu prisustvovali, šest zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, četiri jer sudski veštak nije dostavio svoj nalaz, dva jer pozvani svedok nije pristupio, tri zbog postojanja mogućnosti mirnog rešenja spora, jedno zbog dojave o bombi, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka u više navrata, uviđajem suda na licu mesta, uvidom u određenu dokumentaciju, veštačenjem od strane četiri različita veštaka građevinske struke, veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane G. zavoda za veštačenje, veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka arhitektonske struke, saslušanjem veštaka i saslušanjem svedoka.

Tužbeni zahtev je preciziran 29. juna 2004. i 4. novembra 2005. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji od 2010. godine, predmet je prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu, gde se vodio pod brojem P. 16/10.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16/10 od 18. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke obavezani su tuženi da tužilji na ime naknade materijalne štete isplate iznos od 102.720,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke, obavezani su tuženi da skinu i odnesu postojeći šut i zemlju koji se nalaze celom dužinom od zadnjeg dela k.p. 656/2 uz desni bočni zabatni zid kuće br. 10 u K. ulici, pa prednjim delom ove parcele sve do same K. ulice i tako izravnaju nivo terena zemljišta koji sada koriste tužilja i tuženi; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tužene da u celosti uklone krovnu ploču – terasu koja služi kao podest sa koga se ulazi u spratni stambeni prostor kuće br. 8 u K. ulici, i da u celosti uklone stepenice koje vode na sprat te kuće; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tužene da omoguće tužilji nesmetan pristup celom dužinom desnog bočnog zabatnog zida kuće br. 10 u K. ulici u širini od 1m i dužini od oko 8m radi izgradnje trotoara koji sprečava prodiranje atmosferskih padavina u temelje objekta tužilje i omoguće nesmetano izvođenje radova na otklanjanju štete iz stava prvog izreke presude; u stavu petom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tužene da uklone postojeću živu ogradu koja se celom dužinom nalazi na placu između kuća br. 10 i br. 8, u K. ulici, a tužene obaveže da uklone zid ranije šupe koji se nalazi uz zadnji deo desnog bočnog zabatnog zida kuće br. 10, i tužene obaveže da tužilji ubuduće omoguće nesmetano korišćenje dela k.p. 656/2 koja se nalazi između stambenih objekata br. 10 i br. 8 u širini od 1m radi redovne upotrebe objekta tužilje; u stavu šestom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tužene da septičku jamu koja se nalazi u prednjem delu dvorišta pored kuće br. 8 ukloni i izmesti na rastojanje u skladu sa važećim standardima i propisima u građevinarstvu; u stavu sedmom izreke tužilja je oslobođena obaveze plaćanja sudskih taksi u ovom sporu; u stavu osmom izreke odbijen je eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tužene da uklone deo bočnih stepenica na kući br. 8, deo podesta gde se nalaze te stepenice, kao i deo podesta – ploče sa koga se ulazi u spratni deo tog objekta; u stavu devetom izreke obavezani su tuženi da tužilji isplate troškove parničnog postupka u iznosu od 391.100,00 dinara.

Navedena presuda je ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16/10 od 10. februara 2012. godine, zbog očigledne greške u pisanju.

Tužilja je protiv stavova trećeg, četvrtog, petog, šestog i osmog izreke prvostepene presude, kao i u delu odluke o troškovima spora (stav deveti izreke) izjavila žalbu, a tuženi su izjavili žalbu protiv stava prvog, drugog i devetog izreke prvostepene presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8109/12 od 17. aprila 2013. godine koja je podnositeljki dostavljena 14. juna 2013. godine, u stavu prvom izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tuženih i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16/10 od 18. juna 2012. godine, ispravljena rešenjem tog suda P. 16/10 od 10. februara 2012. godine, u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom i osmom izreke te presude; u stavu drugom izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava devetog izreke prvostepene presude, tako što su obavezani tuženi da tužilji solidarno isplate na ime troškova parničnog postupka iznos od 212.500,00 dinara.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da su parnične stranke sukorisnici katastarske parcele na kojoj se nalaze izgrađeni objekti; da je tužilja pretrpela štetu na svojoj kući, broj 10 u K. ulici, usled curenja sa podesta terase i nadstrešnice kuće broj 8 u K. ulici, koja se nalazi pored kuće tužilje, jer su navedeni delovi kuće broj 8 bili naslonjeni na kuću tužilje, zbog čega se atmosferska voda slivala na bočnu stranu kuće tužilje; da prema nalazu i mišljenju i dopunama nalaza i mišljenja stalnog sudskog veštaka građevinske struke, visina štete koju je tužilja pretrpela, u konkretnom slučaju, iznosi 102.720,00 dinara; da su tuženi u toku parnice porušili deo podesta koji se naslanjao na bočni zid kuće tužilje, kao i nadstrešnicu i šupu, koja je takođe bila podignuta uz zid te kuće, te kući tužilje više ne preti opasnost nastanka štete od kuće tuženih kao izvora štete; da deo stepenica i deo podesta ploče koji su ostali na kući tuženih i sa kojih se ulazi u spratni deo objekta ne predstavljaju izvor opasnosti nastanka štete na kući tužilje; da živa ograda ne predstavlja neposredni uzrok nastanka štete na kući tužilje, već možda utiče na jače vlaženje zida kuće, što se može otkloniti na način koji ne podrazumeva potpuno uklanjanje žive ograde; da tužilja u toku parnice nije dokazala da su joj tuženi smetali i onemogućavali pristup delu parcele celom dužinom desnog bočnog zabatnog zida kuće radi izgradnje trotoara i izvođenja radova na otklanjanju nastale štete; da neosnovano tužilja u žalbi smatra da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio činjenično stanje i pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio primarni tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja tražila da se obavežu tuženi da u celosti uklone podest kao i bočne stepenice koje vode na sprat kuće broj 8, te da tuženi omoguće tužilji nesmetan pristup celom dužinom desnog bočnog zabatnog zida kuće radi izgradnje trotoara, kao i da se obavežu tuženi da uklone postojeću živu ogradu celom dužinom, da uklone zid ranije šupe i da izmeste postojeću septičku jamu koja se nalazi u prednjem delu dvorišta pored kuće broj 8, kao i eventualni tužbeni zahtev da se ukloni deo bočnih stepenica i deo podesta sve do samog gelendera stepenica; da je pravilno prvostepeni sud utvrdio bitne činjenice za odluku o tužbenom zahtevu, i to na osnovu nalaza i mišljenja, kao i dopune i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke, koji je pri davanju svog nalaza i mišljenja uzeo u obzir i ranija veštačenja izvršena od strane sudskih veštaka građevinske struke, te stručnjaka G. zavoda za veštačenje; da je pravilno prvostepeni sud, suprotno navodima žalbe tužilje, odbio tužbeni zahtev kako je to navedeno u stavovima trećem, četvrtom, petom i osmom izreke, jer je prema utvrđenom činjeničnom stanju, suština problema u vezi prouzrokovanja štete na kući tužilje bila terasa, deo stepeništa i šupa tuženih koji su bili naslonjeni na zid tužiljine kuće, koji izvor štete je, prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka građevinske struke, uklonjen u toku parnice od strane tuženih, a od tada problem na kući tužilje je što zabatni zid nema hidroizolaciju, fasadu, niti je tužilja izgradila trotoar oko svoje kuće, odnosno postoje nezavršeni radovi na sanaciji spoljašnjeg dela bočnog zabatnog zida; da je navedenim uklanjanjem šupe sa delom krovne ploče i terase u toku parnice, obezbeđen slobodan prilaz između objekata parničnih stranaka i mogućnost postavljanja trotoara od strane tužilje, a tužilja nije dokazala da je tuženi onemogućavaju da pristupi svom stambenom objektu; da su neosnovani i žalbeni navodi tužilje koji se odnose na pravilnost odluke o tužbenom zahtevu u pogledu izmeštanja septičke jame tuženih, jer prema nalazima i mišljenjima sudskih veštaka građevinske struke, septička jama tuženih ne puni vodomerni šaht tužilje, a šire područje Krnjače je opšte poznato kao vodoplavno tj. radi se o području sa visokim nivoom podzemnih voda i konfiguracija terena na kojoj se nalaze objekti parničnih stranaka je takva da se ne može sprečiti uticaj podzemnih voda.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju, da je svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran za zaštitu životne sredine i da je svako dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu (član 74.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen devet i po godina tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe sudu – 9 . maja 199 7. Godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o podnetoj tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni parnični postupak trajao preko 16 godina što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po po stavovima ovog Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Suda, isključivu odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud, koji je odlučio nakon 15 godina od podnete tužbe. Međutim, drugostepeni sud je efikasno i ažurno postupao jer je o žalbi protiv prvostepene presude odlučio za nepunu godinu.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio činjenično i pravno veoma složen, jer je odlučivano o više tužbenih zahteva, i bilo je potrebno izvesti veći broj dokaza radi razrešenja spornih činjeničnih i pravnih pitanja, posebno veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane većeg broja veštaka, međutim, po oceni Suda, ni relevantna složenost postupka, nije opravdanje za njegovo ukupno trajanje od preko 16 godina.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnositeljku bio od nesumnjivog materijalnog značaja. Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, po oceni Suda, podnositeljka nije doprinela dužini trajanja postupka jer je prisustvovala svim ročištima, postupala je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2833/97), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke tom ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno prekomernu dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim situacijama, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenim licima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe, koji se odnose na osporenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16/10 od 18. juna 2012. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8109/12 od 17. aprila 2013. godine, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao revizijski parnični sud i da još jednom, nakon prvostepenog i drugostepenog suda, oceni osnovanost njenog tužbenog zahteva, u kom pravcu je i njen zahtev prema Ustavnom sudu izričito postavljen. Naime, iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava podnositeljka ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem, pogrešnom primenom materijalnog prava kao i nepravilnom ocenom izvedenih dokaza.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilna primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog ili procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi, u kojoj su u bitnom ponovljeni navodi iz žalbe protiv prvostepene presude, nije navela razloge koji bi, po oceni Suda, ukazivali na to da su prvostepeni i drugostepeni sud osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Kako podnositeljka smatra da joj je pravo na pravično suđenje povređeno i zbog nepostojanja potpunog obrazloženja u osporenoj drugostepenoj presudi, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je nadležni sud, ovde konkretno drugostepeni, razmotrio njene navode i argumente koje je istakla u postupku po žalbi pobijajući odluku prvostepenog suda kojom nije zadovoljna. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci navede detaljne odgovore na svako od postavljenih pitanja i iznetih argumenata. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnositeljka ustavne žalbe prvenstveno ističe da drugostepeni sud nije cenio njene navode iz žalbe protiv prvostepene presude, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u takvoj pravnoj situaciji, prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja, neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu obrazloženja osporene presude, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu odgovorio na odlučna pitanja i dao jasne i dovoljne razloge za zauzet stav i ocenu u pogledu tužbenog zahteva podnositeljke. Ukazujući još jednom na stav da obaveza drugostepenog suda da obrazloži odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve navode iz izjavljene žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud u osporenoj presudi prihvatio argumente nižestepenog suda, i iznete stavove i ocene dovoljno obrazložio. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su prvostepeni i drugostepeni sud dovoljno jasno i detaljno obrazložili svoje odluke, a takvo obrazloženje Sud ne smatra proizvoljnim ni arbitrernim, te se navodi podnositeljke da joj je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ne može smatrati argumentovanim ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. stav 1 Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u nadležnosti redovnih sudova da u međusobnim imovinskim sporovima između fizičkih i/ili pravnih lica utvrđuju, između ostalog, prirodu i granice međusobnih prava i obaveza stranaka u tom parničnom postupku, što nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne ili nedovoljno povoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. To dalje znači da činjenica da je jedna stranka u parnici bila neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu, koje pre svega štiti titulara od neovlašćenog mešanja ili nezakonitih akata organa javne vlasti u odnosu na njegova legalno stečena imovinska prava, ali ne jemči ostvarenje svih imovinskih (obligacionih) potraživanja u zakonito sprovedenom parničnom postupku.

U vezi navoda o povredi prava iz člana 74. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi nije navela ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi navedenog ustavnog prava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16/10 od 18. juna 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8109/12 od 17. aprila 2013. godine, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti