Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neaktivnosti drugostepenog suda

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam godina. Posebno je istaknuta neaktivnost drugostepenog suda koji o žalbi nije odlučivao preko tri godine, što predstavlja ključni razlog za povredu prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Novice Marjanovića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Novice Marjanovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 20 48/03 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Novica Marjanović iz Leskovca je 19. juna 2010. godine , preko punomoćnika Dragutina Vidosavljevića, advokata iz Leskovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 2048/03 od 15. novembra 2006. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 807/10 od 13. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je predmetni parnični postupak u kome su donete osporene presude okončan za sedam godina i dva meseca, posebno navodeći da je samo drugostepeni postupak trajao više od tri godine, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosioca.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 2048/03, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Dragan Stanković je 8. marta 2003. godine podneo Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog Novice Marjanovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade materijalne štete. U tužbi je navedeno da je pas terijer čiji je vlasnik tuženi podavio golubove visokoletače koji su bili u vlasništvu tužioca, te da je na taj način prouzrokovana tužiocu materijalna šteta. Predmet je zaveden pod brojem P. 2048/03.

Prvostepeni sud je 2. juna 2003. godine dostavio tuženom tužbu, a u ovom predmetu je zakazao ukupno 19 ročišta za glavnu raspravu (21. oktobra 2003, 9. decembra 2003, 17. februara 2004, 1. aprila 2004, 11. juna 2004, 15. septembra 2004, 15. novembra 2004, 13. januara 2005, 17. marta 2005, 23. maja 2005, 21. oktobra 2005, 13. decembra 2005, 9. februara 2006, 11. aprila 2006, 17. maja 2006, 29. maja 2006, 13. jula 2006, 5. oktobra 2006. i 15. novembra 2006. godine), od kojih je deset održano. Ročišta zakazana za 21. oktobar 2003. i 17. maj 2006. godine nisu održana jer nisu bile ispunjene procesne pretpostavke za njihovo održavanje (tuženi i veštak nisu bili uredno pozvan i), ročište od 9. decembra 2003. godine nije održano na predlog tuženog zbog nedolaska njegovog punomoćnika, ročišta od 13. januara 2005, 13. jula 2006. i 5. oktobra 2006. godine nisu održana zbog nedolaska svedoka, ročište od 23. maja 2005. godine nije održano zbog bolesti postupajućeg sudije , a ročišta od 13. decembra 2005. i 11. aprila 2006. godine nisu održana jer veštak nije dostavio dopunu nalaza i mišljenja.

Opštinski sud u Leskovcu je rešenjem P. 2048/03 od 21. oktobra 2005. godine odredio da se izvrši dopuna veštačenja u ovoj pravnoj stvari i naložio veštaku S.T. da u roku od 15 dana dostavi dopunu nalaza i mišljenja. Navedeni veštak je dostavio dopunu nalaza i mišljenja tek na ročištu za glavnu raspravu održanom 29. maja 2006. godine.

Prvostepeni sud je 15. novembra 2006. godine doneo osporenu presudu P. 2048/03, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime naknade materijalne štete za podavljene golubove od strane psa tuženog isplati iznos od 248.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. marta 2005. godine pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan preostali deo tužbeni zahtev tužioca do traženog iznosa od 283.000,00 dinara; u stavu trećem izreke obavezao tuženog da na ime troškova parničnog postupka isplati tužiocu iznos od 83.260,00 dinara. U obrazloženju osporene prvostepene presude je navedeno da je sud na osnovu sprovedenog dokaznog postupka nesumnjivo utvrdio da je pas tuženog podavio golubove tužioca i da je tuženi kao imalac opasne stvari odgovoran za pričinjenu štetu tužiocu, u smislu odredaba člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima. Prvostepena presuda je 3. januara 2007. godine otpravljena parničnim strankama.

Tuženi je 15. januara 2007. godine podneo žalbu protiv prvostepene presude, a tužilac je 24. januara 2007. godine podneo odgovor na žalbu tuženog, te je Opštinski sud u Leskovcu 29. januara 2007. godine dostavio Okružnom sudu u Leskovcu spise predmeta, radi odlučivanja o žalbi. Do kraja 2009. godine, do kada je predmet bio u drugostepenoj nadležnosti Okružnog suda u Leskovcu, taj sud nije odlučio o žalbi.

Nakon formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, Apelacioni sud u Nišu je preuzeo predmet kao nadležni sud za odlučivanje o žalbi, te je 13. maja 2010. godine doneo osporenu presudu Gž. 807/10, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u stavu trećem izreke i delu stava prvog izreke, kojim je obavezan tuženi da na ime naknade materijalne štete isplati tužiocu iznos od 248.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. novembra 2006. godine pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi isplati kamatu počev od 17. marta 2005. pa do 15. novembra 2006. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je tuženi odgovoran za štetu koju je pretrpeo tužilac kao imalac opasne stvari u koju spadaju životinje, te da on kao vlasnik nije držao vezanog psa koji je pričinio štetu; da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužiocu dosudio zateznu kamatu pre dana donošenja odluke i da se visina naknade štete prema odredbi člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, te je drugostepeni sud odlučio kao u tački 2. izreke.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakon o parničnom postupku iz 1977. godine i Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, koji su se primenjivali u ovom parničnom postupku, afirmišu načelo efikasnog postupanja suda u parnici.

Ostalim odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog momenta primenjivao na predmetni parnični postupak , je bilo propisano: da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 254. stav 1.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 8. marta 2003 . godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 807/10 od 13. maja 2010. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da je on trajao sedam godina i dva meseca, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja ra spravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da u ovom obligacionom sporu nije bilo složenih i činjeničnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka. Imajući u vidu da je tužilac uz tužbu dostavio nesumnjive dokaze da je pas čiji je vlasnik podnosilac ustavne žalbe udavio njegove golubove visokoletače, te da je podnosilac u početnoj fazi parničnog postupka potvrdio da je vlasnik psa koji je u golubarniku tužioca pričinio štetu, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud samo trebalo da utvrdi visinu naknade materijalne štete u vidu tržišne vrednosti usmrćenih golubova.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on u neznatnoj meri doprineo dužini trajanja ove parnice, jer je na njegov predlog odloženo ročište za glavnu raspravu zakazano za 9. decembar 2003. godine.

S obzirom na visinu tužbenog zahteva tužioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud smatra da je podnosilac imao legitiman interes da se blagovremeno okonča ovaj parnični postupak.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da Opštinski sud u Leskovcu u početnoj fazi parnice nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti, jer je dostavio podnosiocu ustavne žalbe tužbu tek nakon tri meseca od dana njenog podnošenja, a prvo ročište je zakazao nakon više od šest meseci od dana podnošenja tužbe. Odgovornost navedenog prvostepenog suda za nerazumno dugo trajanje ove parnice se ogleda i u činjenici da u ovoj pravnoj stvari osam ročišta za glavnu raspravu nije održano iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe. S tim u vezi, treba istaći i da Opštinski sud u Leskovcu u periodu od 23. maja 20 05. do 21. oktobra 2005. godine nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu, niti je preduzimao druge procesne radnje u cilju sprovođenja parničnog postupka bez odugovlačenja. Pored toga, Ustavni sud ističe da je veštak S.T. tek nakon sedam meseci dostavio prvostepenom sudu dopunu nalaza i mišljenja, iako je bio dužan to da učini u roku od 15 dana. Polazeći od navedenog, Ustavni sud napominje da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće mere da spreči suprotno postupanje. U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da Opštinski sud u Leskovcu nije iskoristio procesna ovlašćenja da blagovremeno kazni imenovanog veštaka ili odredi drugo stručno lice za izvođenje te vrste dokaza, u smislu odredaba člana 254. st av 1. i čl ana 258. st av 1. ranije važećeg ZPP. S obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome sud, tj. država snosi odgovornost zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske od 13. jula 1983. godine). Takođe, Opštinski sud u Leskovcu je prekoračio rok za izradu pismenog otpravka presude P. 2048/03 koja je doneta 15. novembra 2006. godine, a koja je otpravljena parničnim strankama 3. januara 2007. godine, uzimajući u obzir odredbu člana 341. stav 1. ranije važećeg ZPP.

Budući da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja parnice i da je drugostepeni postupak trajao tri godine i tri meseca, Ustavni sud je ocenio da postoji i veliki doprinos Okružnog suda u Leskovcu ( Apelacioni sud u Nišu je doneo drugostepenu presudu u roku od četiri meseca nakon preuzimanja predmeta) zbog prekomerno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slu čaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe traži d a se ispita zakonitost osporenih presuda u delu u kome je odlučeno o kamati na glavno potraživanje i troškovima parničnog postupka, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da su postupajući sudovi uskratili podnosiocu neku od procesnih garan cija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, pr oizvoljno primenjujući merodavno pravo.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenim parničnim presudama povređeno njegovo pravo na imovinu, Ustavni sud je našao da podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu prava zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, već povredu ovog prava smatra posledicom povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud prethodno zaključio da su ustavnopravno neprihvatljive tvrdnje da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova ni za tvrdnju podnosioca o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neaktivnosti drugostepenog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti