Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Usvojena je ustavna žalba i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro osam godina. Dugo trajanje postupka prvenstveno je posledica nedelotvornog postupanja prvostepenog suda, koji je održao mali broj ročišta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Snežana Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. P . iz M ., Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 52742/10 (inicijalno predmet Četvrtog o pštinskog suda u Beogradu P. 872/09) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nemat erijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z . P . iz M ., Beograd, podneo je Ustavnom sudu, 10. aprila 201 7. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 52742/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 872/09). Ustavna žalba je izjavljena i protiv pres ude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 289/17 od 2 6. januara 201 7. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporeni postupak, u kome je imao svojstvo tuženog, trajao osam godina, za koje vreme je trpeo zbog neizvesnog ishoda postupka. Kako složenost predmeta ne može opravdati dužinu trajanja postupka, ističe da mu je ovakvim postupanjem sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Takođe, smatra da mu je osporenom drugostepenom presudom, kojom je potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu, povređeno pravo na pravično suđenje, jer sudovi nisu potpuno utvrdili sve činjenice i pravilno ocenili izvedene dokaze , niti pravilno primenili materijalno i procesno pravo kod odluke o glavnoj stvari i troškovima postupka. Naime, on je, iako zakonsk i naslednik iza pok. tetke, preminule 2002. godine, a po ostavinskom rešenju iz 2007. godine, ipak obavezan da tužilji nadoknadi troškove pružanja pomoći pok. tetki i troškove adaptacije stana i otkupa, a čiji je on vlasnik postao po navedenom rešenju . Kako je tužilja živela u stanu – garsonjeri od 19 m2 posle smrti tetke pa nadalje, ona je njemu, zapravo, dužna za zakupninu , a tužbu je podnela protiv njega samo iz razloga da produži bespravno stanovanje.

Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, te pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđe nje u razumnom roku u iznosu od 1.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvr šio uvid u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 52742/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 872/09) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja D.V. iz Beograda podnela je 23. februara 2009. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beograd u (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, tužbu radi utvrđenja prava vlasništva na stanu – garsonjeri od 19m2, u Beogradu – Z, po osnovu pismenog zaveštanja . Ako sud odbije ovaj tužbeni zahtev, pored glavnog, istakla je i supsidijarni zahtev radi duga na ime adaptacije stana, otplate otkupne cene stana, zajedno sa troškovima angažovanja tužilje oko pomoći pok. N.P, čiji je zakonski naslednik tuženi. U tužbi je navedeno da tuži lja nije znala da pok. N.P, kojoj je pomagala i u čijem stanu živi , ima naslednike, da je pok. N.P bila socijalni slučaj i hranila se u narodnoj kuhinji, da je tužilja prihvatila da je izdržava, jer će joj ona posle smrti ostaviti stan, te da je pok. N.P. sahranjena uz pomoć Opštine Z. Tužilja ističe da se u svemu ponašala u skladu sa pismenim zaveštanjem. Neposredno nakon njene smrti je adaptirala stan i uselila se. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 872/09. Punomoćnik tužilje je u toku postupka više puta precizirao tužbeni zahtev.

Do donošenja prvostepene presude bilo je zakazano 20 ročišta za glavnu raspravu , od kojih je održano šest. Nakon reorganizacije pravosuđa i uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, prvostepeni postupak se vodio, najpre pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu , a zatim pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 52742/10. Prva dva ročišta zakazana pred Opštinskim sudom nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije i izostanka uredne dostave poziva tuženom. Pred navedenim osnovnim sudovima je na održanim ročištima sproveden dokazni postupak saslušanjem četiri svedoka, uvidom u spise ostavinskog p redmeta Četvrtog opštinskog u Beogradu suda O. 321/07, saslušanjem tužilje i tuženog u svojstvu parnične stranke, sprovođenjem ekonomsko -finansijskog veštačenja i saslušanjem određenog sudskog veštaka. Pet ročišta nije održano zbog obustave rada suda, zbog štrajka advokata (dva puta) , jednom zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jednom zbog izostanka uredne dostave poziva tužiocu. Preostalih sedam ročišta odlagan o iz sledećih razloga: dva puta zbog saglasn og predlog a punomoćnika stranka (radi mirnog rešavanja spora i najave protivtužbe od strane tuženog), tri puta na predlog tužilje, zbog neposredne predaje podneska od strane punomoćnika tužilje na ročištu i jer je predmet bio kod veštaka. Tuženi je podne o tužbu protiv tužilje na ime neplaćene zakupnine tuženom od strane tužilje za period od 13. ma rta 2003. godine, kada je tuženi saznao da mu je tetka N.P. umrla, do 1. avgusta 2012. godine, a koja je zavedena pod brojem P. 15426/12 pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu. P rema službenoj belešci sudije spisi su razdruženi, bez spajanja postupka, pošto je ovaj postupak bio u završnoj fazi.

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 52742/10 od 6. jula 20 16. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi daje vlasnica stana – garsonjere, bliže opisane u izreci, po osnovu pismenog zaveštanja pred svedocima, a što bi tuženi bio dužan priznati i trpeti da se na osnovu ove presude uknjiži pravo svojine na navedenoj nepokretnosti u zemljišnim knjigama u korist tužilje; u drugom stavu izreke je tuženi obavezan da tužilji na ime duga isplati iznos od 454.674,49 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20 . avgusta 2013. godine pa do isplate; stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 173.380,00 dinara, u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude. Punomoćnik tuženog je 15. oktobra 2016. godine izjavio žalbu protiv drugog i trećeg stava izreke navedene presude. Navodi žalbe su skoro identični navodima ustavne žalbe.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 289/17 od 2 6. januara 201 7. godine je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 52742/10 od 6. jula 2016. godine u stav ovima drugom i trećem izreke , te odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. P ismeni otpravak drugostepene presude je 14. marta 201 7. godine dostavljen punomoćniku tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični post upak započeo 23. februara 2009. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe , a da je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 289/17 od 26. januara 2017. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao nešto više od sedam godina i 11 meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja, od čega je zavisila primena materijalnog prava.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao tuženi, imao legitiman interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku i da svojim ponašanjem nije u značajnom meri doprineo da postupak duže traje, time što se dva puta saglasio sa protivnom stranom da se ročište za glavnu raspravu odloži.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepena presuda doneta je tek posle sedam godina i skoro četiri meseca, a do donošenja presude bilo je zakazano samo 20 ročišta, od kojih je održano šest. Nedelotvorno postupanje prvostepenog suda se ogledalo u tome što sud nije preduzimao procesne mere n a koje je ovlašćen, a da bi se postupak efikasno okončao, kada su već ročišta nekoliko puta otkazivana zbog sprečenosti postupajućeg sudije , obustave rada suda, štrajka advokata ili zbog toga što je predmet bio kod veštaka. Na strani drugostepenog suda nije bilo doprinosa dužini trajanja postupka van razumnog roka, s obzirom na to da je o žalbi tuženog rešeno za tri meseca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 52742/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 872/09).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 289/17 od 26. januara 2017. godine sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, u konkretnom slučaju, osim iskazanog nezadovoljstva ishodom spora, te uglavnom ponovljenih navoda žalbe koju je izjavio protiv prvostepene presude u drugom i trećem stavu izreke presude , nije izneo ustavnopravno prihvatljive razloge koji ukazuju na to da su u toku postupka sudovi arbitrerno postupali, niti da je merodavno pravo proizvoljno primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe . Ovo pogotovu, kada drugostepeni sud ispituje presudu u delu koji se pobija žalbom, te u situaciji kada osporena presuda sadrži detaljno i jasno obrazloženje, te izjašnjenje o svim žalben im navod ima tuženog.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke .

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti