Odluka Ustavnog suda o povredi prava na razumni rok u postupku socijalne zaštite

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu maloletnog lica i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za priznavanje prava na uvećani dodatak za pomoć i negu. Postupak traje preko devet godina, pa je dosuđena naknada štete od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2949/2017
23.02.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi mal. L. D . M . iz Sokobanje, čiji je zakonski zastupnik S. M . iz Sokobanje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. februara 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba mal. L. D . M . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Centrom za socijalni rad „Sokobanja“ u predmetu broj 553-391/2013 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo mal. L. D . M . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz Sokobanje je , 10. aprila 2017. godine, kao zakonski zastupnik mal. L . D . M . iz Sokobanje, preko punomoćnika S. M, advokata iz Sokobanje, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava iz čl. 32, 36, 64. i 69. Ustava Republike Srbije, kao i čl. 16. i 18. Ustava, u upravnom postupku koji se vodi pred Centrom za socijalni rad „Sokobanja“ u predmetu broj 553-391/2013 .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da postupak traje od 2013. godine, te da nije pravnosnažno okončan. Podnositeljka je postavila zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i za naknadu troškova pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žal be povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta prvostepenog organa uprave i Upravnog suda, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 30. avgusta 2013. godine podnela Centru za socijalni rad „S.“ zahtev za priznavanje prava na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica.

Rešenjem prvostepenog organa uprave broj 553-391/2013 od 31. oktobra 2013. godine određeno je da se ne priznaje pravo podnositeljki na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica, jer je kod podnositeljke utvrđeno telesno oštećenje manje od 100% po jednom osnovu.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je 25. novembra 2013. godine izjavila žalbu, 22. novembra 2014. godine urgenciju zbog neodlučivanja o podnetoj žalbi, a potom 30. maja 2016. godine i tužbu zbog „ćutanja uprave“.

Rešenjem Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike – Odeljenje za upravne poslove u oblasti socijalne zaštite broj 553-03-00202/2014-10 od 16. aprila 2014. godine žalba je odbijena kao neo snovana. Navedeno rešenje je dostavljeno podnositeljki 16. avgusta 2016. godine.

Podnositeljka je 5. septembra 2016. godine podnela tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 12472/16 od 2. februara 2017. godine, te je poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku drugostepeni organ je doneo rešenje broj 553-03-00202-1/2014-10 od 7. marta 2017. godine, kojim je poništeno prvostepeno rešenje od 31. oktobra 2013. godine.

Rešenjem prvostepenog organa uprave broj 553-391/2013 od 11. maja 2017. godine određeno je da se ne priznaje pravo podnositeljki na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je 27. maja 2017. godine izjavila žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Ministarstva za rad, zapošljavanja, boračka i socijalna pitanja – Sektor za brigu o porodici i socijalnu zaštitu broj 553-03-01241-1/2017-10 od 20. maja 2019. godine.

Podnositeljka je 26. juna 2019. godine podnela tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je uvažena presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 10291/19 od 17. novembra 2022. godine, te je poništeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama sada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („ Službeni glas-nik RS", br. 18/16 i 95/18) propisano je: da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 30 dana od pokretanja postupka; da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka ( član 145. st. 2. i 3.); da se rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok ( član 174.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.) .

5. Polazeći od stanovišta koje je Evropski sud za ljudska prava izneo u presudi Šaćirović i drugi protiv Srbije , predstavke br. 54001/15 i tri druge, od 20. februara 2018. godine - da su se podnosioci predstavki Ž. B. i Z. B. izričito žalili, iako na sažet (kratak) način, zbog dužine postupaka, ukazujući na ključne događaje i odluke donete u toku postupka, te koristeći reči kao što su „podnosilac je podneo tužbu pre skoro 11 godina“, „u razumnom vremenu“, „postupak je trajao više od deset godina“, „preterana dužina“, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da su navodi ustavne žalbe usmereni i na tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak pokrenut 30. avgusta 2013. godine, zahtevom podnositeljke, te da postupak nije pravnosnažno okončan. Iz navedenog proizlazi da osporeni postupak traje devet i po godina.

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da postupak nije okončan u roku koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, postupanja organa uprave koji vode postupak, odnosno suda, broja donetih odluka u postupku, kao i značaja istaknutog prava za podnositeljku, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku činjenično stanje bilo donekle složeno, ali da se nisu postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se o njenom zahtevu odluči u razumnom roku, posebno imajući u vidu da se radi o priznavanju prava iz oblasti socijalne zaštite.

Ispitujući postupanje organa uprave, odnosno nadležnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud ukazuje da su u periodu od devet i po godina doneta dva rešenja prvostepenog i tri rešenja drugostepenog organa uprave, kao i da su vođena dva upravna spora. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije , broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud posebno naglašava neažurno postupanje drugostepenog organa uprave. Naime, odluka drugostepenog organa o žalbi podnositeljke je dostavljena podnositeljki tek nakon više od dve godine od dana donošenja, a o drugoj žalbi podnetoj 27. maja 2017. godine drugostepeni organ je odlučio nakon skoro dve godine. Ustavni sud, takođe, ukazuje da je Upravni sud o tužbi podnositeljke podnetoj 26. juna 2019. godine odlučio tek nakon tri i po godine .

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka koristila procesnopravna sredstva protiv „ćutanja uprave“, ali da to nije činila blagovremeno. Naime, imajući u vidu da o žalbi podnetoj 25. novembra 2013. godine nije odlučeno u zakonom propisanom roku, podnositeljka je urgenciju podnela tek 22. decembra 2014. godine, a tužbu zbog „ćutanja uprave“ tek 30. maja 2016. godine. Iako je rešenje kojim je odlučeno o navedenoj žalbi doneto već 16. aprila 2014. godine, isto je dostavljeno podnositeljki tek 16. avgusta 2016. godine. Takođe o žalbi podnetoj 27. maja 2017. godine je odlučeno tek nakon skoro dve godine.

Međutim, bez obzira na iznetu delimičnu neaktivnost podnositeljke, Ustavni sud ocenjuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, posebno imajući u vidu neažurno postupanje kako drugostepenog organa uprave, tako i Upravnog suda, višestruko nalaganje ponovnog odlučivanja, kao i činjenicu da postupak odlučivanja o pravu iz oblasti socijalne zaštite nije pravnosnažno okončan ni nakon devet i po godina . Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, dok je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/12 ).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nemateri jalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dosadašnju dužinu trajanja predmetnog postupka, značaj istaknutog prava za podnositeljku i njen doprinos trajanju predmetnog postupka . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog navedenog postupanja nadležnih organa uprave i suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

7. Imajući u vidu da postupak nije pravnosnažno okončan, to je Ustavni sud zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih prava označenih u ustavnoj žalbi, odbacio kao preuranjen, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u kao u tački 4. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na razumni rok u postupku socijalne zaštite

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti