Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro deset godina. Podnosiocima žalbe dodeljuje se naknada nematerijalne štete zbog prekomerne dužine trajanja postupka pred nadležnim sudovima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, mr Tomislav Stojković, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalb ama G. R. i P. R, obojice iz Ostojićeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. R. i P. R. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Kneževcu u predmetu K. 22/04, a kasnije pred Osnovnim sudom u Kikindi u predmetu K. 851/10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnos ilaca ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete, i to G. R. u iznosu od 800 evra, a P. R u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. R. i P. R , obojica iz Ostojićeva , preko punomoćnika N. K, advokata iz Bečeja, podneli su Ustavnom sudu, 15. aprila 2013. godine, ustavne žalb e zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Kneževcu u predmetu K. 22/04, a kasnije pred Osnovnim sudom u Kikindi u predmetu K. 851/10.

U ustavnim žalb ama se, pored ostalog, navodi da je protiv njih vođen krivični postupak, koji je trajao deset godina, da je zbog odugovlačenja postupka nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja i da je umesto oslobađajuće, doneta odbijajuća presuda.

Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi im povredu označenog ustavnog prava i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavne žalb e, spise predmeta Osnovnog suda u Kikindi u predmetu K. 851/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosilaca ustavnih žalbi vođen je krivični postupak koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 18. aprila 2003. godine, donošenjem rešenja da se protiv podnosilaca ustavnih žalbi sprovede istraga zbog osnovane sumnje da je G. R. izvršio krivično delo pronevera iz člana 251. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZS u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZS, a P. R. krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi stava 1. KZS u sticanju sa krivičnim delom falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 3. u vezi stava 1. KZS i krivično delo pronevera u pomaganju iz člana 251. stav 1. KZS u vezi člana 24. KZJ u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 3. u vezi stava 1. KZS. Istog dana doneto je rešenje Ki. 36/2003 kojim je prema okrivljenima određen pritvor na osnovu odredbe člana 142. stav 2 tačka 2. ZKP, a koji je ukinut rešenjem Ki. 36/03 od 24.04.2003. godine.

Nakon sprovedene istrage, tokom koje su saslušani okrivljeni, četiri svedoka i obavljeno finansijsko veštačenje, Opštinsko javno tužilaštvo u Kikindi je 28. januara 2004. godine protiv okrivljenih podiglo optužnicu.

Glavni pretres je prvi put zakazan i održan 25. januara 2005. godine i do donošenja prvostepene presude je ukupno zakazan 12 puta. Glavni pretres jednom nije održan jer nije pristupio branilac G. R, jednom je odložen na zahtev istog branioca i jednom je odložen na zahtev branilaca oba okrivljena. Izveden je dokaz saslušanjem okrivljenih, devet svedoka i veštaka, obavljeno je finansijsko veštačenje i dve dopune veštačenja. Tužilac je u toku postupka dva puta izvršio izmenu optužnice.

Presudom Opštinskog suda u Novom Kneževcu K. 22/04 od 28. februara 2008. godine okrivljeni G. R. je oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela pronevere iz člana 364. stav 1. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri meseca, a okrivljeni P. R. je oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi stava 1. KZ RS i izrečena mu je uslovna osuda, dok je za izvršenje drugog oblika istog krivičnog dela prema njemu odbijena optužba.

Presuda je ekspedovana 23. jula 2009. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž I 1332/10 od 16. novembra 2010. godine uvažene su žalbe branilaca okrivljenih, prvostepena presuda je ukinuta u osuđujućem delu i predmet je vraćen na prvostepeni postupak.

Nakon reforme pravosuđa, postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Kikindi u predmetu K. 851/10.

U ponovnom postupku, glavni pretres je zakazan osam puta, jednom je odložen na zahtev branioca okrivljenog G. R, jednom nije održan zbog sprečenosti postupajućeg sudije i dva puta zbog nedolaska veštaka (jednom nije primio poziv, a jednom je bio sprečen).

Presudom Osnovnog suda u Kikindi K. 851/10 od 27. decembra 2012. godine okrivljeni su oslobođeni od optužbi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 806/13 od 28. februara 2013. godine preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijena optužba da su okrivljeni izvršili krvična dela za koja su optuženi, iz razloga nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

4. Period ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka od 18. aprila 2003. godine, kada je doneto rešenje o sprovođenju istrage, do 28. februara 2013. godine, kada je Apelacioni sud u Novom Sadu doneo presudu kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak u odnosu na podnosioce ustavnih žalbi ukupno trajao devet godina i deset meseci , što samo po sebi može ukazivati da nije okončan u okviru razumnog roka.

Polazeći od toga da je pojam trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja, pored vremena trajanja, zavisi i od niza drugih činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanj a nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak bio složen, imajući u vidu krivična dela povodom kojih se postupak vodio, te činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori. Naime, krivični postupak je vođen protiv dvojice okrivljenih, jednom od njih je optužnicom stavljeno na teret izvršenje dva krivična dela, a drugom okrivljenom su stavljene na teret dve radnje izvršenja. U toku postupka, tužilac je dva puta vršio izmenu optužnice. Sud je izveo dokaz saslušanjem okrivljenih i većeg broja svedoka, dva puta je sprovedeno finansijsko veštačenje i dve dopune veštačenja, što ukazuje na složenost pitanja koja je sud morao raspraviti, a što je objektivno uticalo na duže trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavnih žalbi , kao okrivljenima , bilo u interesu da se postupak što pre okonča i da svojim ponašanjem nisu doprineli njegovom dužem trajanju, pri čemu je činjenica da glavni pretres četiri puta nije održan zbog izostanka, odnosno molbe branioca G . R, i jednom zbog molbe branioca P . R, uzeta u obzir prilikom određivanja visine naknade štete.

Razmatrajući kriterijum postupanja sudova, Ustavni sud ocenjuje da pretežnu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postupak u kome je glavni pretres prvi put zakazan posle skoro godinu dana od podizanja optužnice, prva prvostepena presuda je doneta posle skoro pet godina od pokretanja postupka, a ekspedovana je posle više od godinu dana.

Stoga je Ustavni sud ocenio da ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje da ovaj krivični postupak traje skoro deset godina.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavnih žalbi povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete, i to G. R. u iznosu od 800 evra, a P. R. u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka i njegovu složenost. Stoga, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznosi predstavlja ju adekvatnu pravičnu naknadu svakom podnosiocu ustavne žalbe za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i član a 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.