Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Niži sudovi su proizvoljno utvrdili solidarnu odgovornost novoosnovanog društva za obaveze prethodnika nastale pre statusne promene, propustivši da ocene relevantne dokaze i propise o privrednim društvima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2952/2019
21.12.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković i sudije sudije Miroslav Nikolić, Gordana Ajnšpiler Popović , Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Akcionarskog društva … „ I.“ Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. decembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Akcionarskog društva … „I .“ Beograd i utvrđuje se da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1118/17 od 5. maja 2017. godine u drugom stavu izreke i presudom V rhovnog kasacionog suda Rev2. 2566/17 od 6. juna 2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2566/17 od 6. juna 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku po reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv drugog stava izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1118/17 od 5. maja 2017. godine.

3. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presuda iz tačke 1. izreke.

O b r a z l o ž e nj e

1. Akcionarsko društvo … „I .“ Beograd podnelo je Ustavnom sudu, 21. marta 2019. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1118/17 od 5. maja 2017. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2566/17 od 6. juna 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i slobode preduzetništva, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 83. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je proizvoljan zaključak drugostepenog suda i Vrhovnog kasacionog suda o pasivnoj legitimaciji podnosioca ustavne žalbe; da u periodu iz kojeg potiču potraživanja tužioca E.Č. iz Bačkog Petrovca podnosilac ustavne žalbe još uvek nije postojao kao pravni subjekt; da je pravni stav o odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za obaveze prvotuženog privrednog društva „Ž .“ a.d., koje su nastale pre njegovog osnivanja, pogrešno utemeljen na odredbama čl. 147-151. Zakona o radu; da se Zakon o privrednim društvima, u konkretnom slučaju, mora posmatrati kao lex specialis u odnosu na Zakon o radu; da u konkretnom slučaju, statusna promena „Ž.“ a.d. izdvajanje uz osnivanje novih akcionarskih društava uz zadržavanje pravnog subjektiviteta istog, ne dovodi do nastanka solidarne obaveze po samom zakonu; da je Planom statusne promene, čiji je sastavni deo Deobni bilans, predviđeno da novoosnovana društva neće biti opterećena postojećim nekomercijalnim dugovanjima, viškom sredstava i viškom zaposlenih, te da je predviđeno da prvotuženi zadržava pomenute obaveze radi omogućavanja novoosnovanim društvima da posluju efikasno i tržišno orjentisano i da budu odgovorna za rezultate koje ostvaruju; da su Odluka prvotuženog o izdvajanju uz osnivanje, kao i prethodno usvojeni Plan statusne promene, registrovani i objavljeni na zakonom propisani način (član 495. Zakona o privrednim društvima) i tako učinjeni dostupnim svim zainteresovanim licima, uključujući i zaposlene ; da je Plan statusne promene detaljnu razradu „doživeo“ zaključenjem Protokola, kojim je nedvosmisleno utvrđeno da za obaveze prema zaposlenima koje su nastale do registracije statusne promene isključivo odgovara prvotuženi; da su Protokolom jasno razgraničena prava i obaveze učesnika statusne promene, utoliko što su rezervisanja za sudske sporove, uključujući i one koji su u toku, neto zarade i naknade zarada, poreze i doprinose na zarade i naknade zarada na teret poslodavca i dr. (grupe računa br. 45. i 46.) preneta u početni bilans stanja tog pravnog lica na dan 9. avgust 2015. godine. Podnosilac je omaškom osporio i prvostepenu presudu, iako za isto nije imao pravni interes, jer je tužbeni zahtev ovog tužioca prema podnosiocu bio odbijen, ali je preinačujućom drugostepenom presudom podnosilac pravnosn ažno obavezan solidarno sa prvotuženim na isplatu naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora za period kad a nije postojao kao pravni subjekt. Takođe, u ustavnoj žalb i je omaškom označio da osporava i traži poništaj rešenja Vrhovnog kasacionog suda, umesto presude, a koju je u prilogu dostavio.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude. Takođe je predloženo da Ustavni sud za odloži izvršenje osporenih akata i proširi pravno dejstvo svoje odluke na sve predmete u kojima se podnosilac ustavne žalbe nalazi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

2. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac E. Č . iz Bačkog Petrovca, je sa još dve tuži lje, 12. decembra 2014. godine, podneo tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu, protiv tuženog Akcionarskog društva „Ž.“ Beograd, radi isplate naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. novembra 201 1. godine do 1. decembra 2014. godine. Podnescima punomoćnika tužilaca od 9. septembra 2016. godine i 27. oktobra 2016. godine, tužioci su „uredili tužbu“ tako što su kao tužene označili i Akcionarsko društvo "I . " Beograd i Akcionarsko društvo … „S.“ Beograd.

U dokaznom postupku je, između ostalog, pročitan Plan statusne promene od 31. decembra 2014. godine , čiji je sastavni deo Deobni bilans, te Protokol o usvajanju informacije o sprovedenom postupku statusne promene od 24. juna 2016. godine, dostavljeni u prilog tvrdnji drugotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, o nepostojanju solidarne odgovornosti za obaveze iz tužbe.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 2097/14 od 2. februara 2017. godine, u drugom i trećem stavu izreke, obavezan je tuženi AD "Ž. " da tužiocima Lj.G, D.S. i E. Č . za period od 1. novembra 2011. godine do 1. decembra 2014. godine na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplati određene novčane iznos e sa zateznom kamatom ; u stavu četvrtom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim predlažu da sud obaveže tužene AD "I. " i AD „S.“ da mu solidarno sa tuženim AD "Ž . ", isplate potraživanja iz prethodnih stavova izreke ove presude; u stavu petom izreke obavezan je tuženi AD "Ž. ", da tužiocima plati troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od dana pravnosanžnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1118/17 od 5. maja 2017. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 2097/14 od 2. februara 2017. godine u odbijajućem delu, tako što je obavezan tuženi AD „S.“ da tužiljama Lj.G. (tačka 1) i D.G (tačka 2) solidarno sa tuženim AD "Ž . " isplati na ime naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 1. novembra 2011. godine do 1. decembra 2014. godine, sa pripadajućom zakonskom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi AD "I. ", ovde podnosilac ustavne žalbe, da solidarno sa tuženim AD "Ž." isplati tužiocu E . Č . na ime naknade za ishranu u toku rada i naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora određene novčane iznose za period od 1. novembra 2011. godine do 1. decembra 2014. godine, sa pripadajućom zakonskom kamatom, dok je u preostalom delu žalba tuženog AD "Ž. " odbijena i navedena presuda u usvajajućem delu potvrđena ; u stavu trećem izreke je preinačeno rešenje o troškovima postupka pa su obavezani AD "I." i AD „S.“ da solidarno sa tuženim AD "Ž . " naknade troškove parničnog postupka tužiocima u određenom iznosu, kao i troškove drugostepenog postupka u određenom novčanom iznosu.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2566/17 od 6. juna 2018. godine odbijena je, kao neosnovana, revizija tuženih AD "I . " i AD „S.“ izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1118/17 od 5. maja 2017. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude, u delu koji je osporen ustavnom žalbom, a povodom solidarne obaveze tuženog AD "I." sa AD "Ž . " da isplati predmetna potraživanja , je navedeno: da je tužilac E. Č . do 1. septembra 2015. godine bio zaposlen kod tuženog „Ž .“, a nakon tog datuma kod AD "I. "; da tužiocima, pa i E.Č, nije obračunata i isplaćena naknada troškov a za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora ; da je ocenom nalaza i mišljenja vešaka ekonomsko – finansijske struke ut vrđena visina naknade za tužioce; da u kolektivnom ugovoru koji je važio u spornom periodu nije navedena vrednost naknade za ishranu u toku rada, niti vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas, niti su iskazani u procentu; da posle stupanja na snagu Kolektivnog ugovora iz 2006. godine tužiocima zarada nije bila veća; da je Vlada Republike Srbije donela odluku 2. jula 2015. godine kojom su izvršene statusne promene kod prvotuženog, tako što su formirana nova akcionarska društva, među kojima i AD "I.", koje je preuzelo tužioca E. Č. zaključenjem aneksa ugovora o radu od 1. septembra 2015. godine; da je, prema oceni ovog suda, pravilan zaključak drugostepenog suda da postoji solidarna obaveza tuženih prema tužiocima, zato što je prenošenjem ugovora o radu tužioca E.Č. na tuženog AD "I.", ovaj tuženi preuzeo, ne samo prava, već i obaveze prema zaposlenima kao poslodavac sledbenik, pri čemu podnosilac nije dokazao da je na drugačiji način sa tuženim AD "Ž.", kao pravnim prethodnikom, regulisano pitanje individualnih stečenih prava i da, kako tuženi poslodavac sledbenik sa tužiocem nije zaključio novi ugovor o radu, već aneks prema kome tužilac nastavlja radni odnos sa poslodavcem sledbenikom na istim poslovima, proizlazi pasivna legitimacija poslodavca sledbenika.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je preduzetništvo slobodno, a može se ograničiti zakonom, radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti Republike Srbije (član 83.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, propisano je: da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca (član 147.); da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose (član 148.); da je poslodavac prethodnik dužan da o prenošenju ugovora o radu na poslodavca sledbenika pismenim putem obavesti zaposlene čiji se ugovor o radu prenosi, da ako zaposleni odbije prenos ugovora o radu ili se ne izjasni u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja obaveštenja iz stava 1. ovog člana, poslodavac prethodnik može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (član 149.); da je poslodavac sledbenik dužan da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor (član 150.).

Odredbama Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11, 99/11 i 83/14 – dr.zakon), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se statusnom promenom društvo (u daljem tekstu: društvo prenosilac) reorganizuje tako što na drugo društvo (u daljem tekstu: društvo sticalac) prenosi imovinu i obaveze, dok njegovi članovi u tom društvu stiču udele, odnosno akcije (član 483. stav 1.); da se društvo može podeliti tako što će deo svoje imovine i obaveza, pored ostalog, preneti na jedno ili više novoosnovanih društava (u daljem tekstu: izdvajanje uz osnivanje), s tim da društvo iz stava 1. ovog člana po sprovedenoj statusnoj promeni nastavlja da postoji (član 489. stav 1. tačka 1) i stav 2.); da radi sprovođenja statusne promene odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, priprema, pored ostalog, nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, kao i sve dokumente iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 490. stav 1. tačka 1)); da se ugovor o statusnoj promeni zaključuje ako u statusnoj promeni učestvuju dva ili više društava, da ugovor iz stava 1. ovog člana, pored ostalog, naročito sadrži označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca i njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu, da sastavni deo ugovora iz ovog člana čine – predlog odluke o izmenama i dopunama osnivačkog akta, odnosno statuta društva sticaoca, a ako statusnom promenom nastaje novo društvo predlog osnivačkog akta, kao i predlog statuta tog društva ako je ono akcionarsko društvo, deobni bilans društva prenosioca, u slučaju statusne promene podele ili izdvajanja, spisak članova društva prenosioca, sa navođenjem nominalne vrednosti njihovih udela, odnosno akcija u društvu sticaocu, kao i udela, odnosno akcija koje stiču u društvu sticaocu i spisak zaposlenih u društvu prenosiocu čiji se radni odnos nastavlja u društvu sticaocu (član 491. stav 1, stav 2. tačka 3) i stav 3.); da ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, usvaja plan podele, da plan podele iz stava 1. ovog člana sadrži naročito podatke iz člana 491. stav 2. ovog zakona, da sastavni deo plana podele iz stava 1. ovog člana čine akti i dokumenti iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 492. st. 1 – 3.); da nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele društvo objavljuje na svojoj internet stranici, ako je ima, i dostavlja registru privrednih subjekata radi objavljivanja na internet stranici tog registra najkasnije mesec dana pre dana održavanja sednice skupštine na kojoj se donosi odluka o statusnoj promeni, da nacrti iz stava 1. ovog člana moraju biti objavljeni neprekidno najmanje 60 dana od dana održavanja sednice skupštine na kojoj je doneta odluka o statusnoj promeni, a pristup tim nacrtima mora biti omogućen svim zainteresovanim licima bez obaveze identifikacije i bez naknade, da se objavljivanjem nacrta ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrta plana podele iz stava 1. ovog člana smatra da su i poverioci društva obavešteni o statusnoj promeni (član 495. st. 1, 2. i 6.); da odlukom o statusnoj promeni skupština odobrava plan podele koji je usvojio odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno (član 498. stav 1. tačka 1)); da plan podele stupa na snagu kada ga odlukom iz člana 498. ovog zakona odobri skupština društva koje sprovodi statusnu promenu, osim ako je tim planom predviđeno da stupa na snagu nekog kasnijeg datuma (član 499. stav 2.); da se registracija statusne promene vrši u skladu sa zakonom o registraciji u odnosu na društvo sticaoca i u odnosu na društvo prenosioca (član 504. stav 1.).

Odredbama člana 505. Zakona o privrednim društvima je propisano: da pravne posledice statusne promene nastupaju danom registracije statusne promene u skladu sa zakonom o registraciji, i to – imovina i obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca, u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, a društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 1. tač. 1) i 2)); da ako se statusnom promenom društvo prenosilac gasi, nastupaju i sledeće pravne posledice – društvo prenosilac prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije, u zajamna potraživanja između društva prenosioca i društva sticaoca se gase, obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, i društvo sticalac postaje novi dužnik u pogledu tih obaveza, a ako postoji više društava sticalaca, svako od njih supsidijarno odgovara za obaveze koje su u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele prešle na ostala društva sticaoce do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 3. tač. 1) – 3)). Odredbom člana 506. stav 2. Zakona o privrednim društvima je propisano da za obaveze društva prenosioca preostalog podelom koje ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se tumačenjem tog ugovora, odnosno plana može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti, solidarno odgovara svako društvo sticalac do iznosa razlike između vrednosti imovine koja je na to društvo preneta i obaveza koje je to društvo preuzelo.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom (član 228.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom ukazuje na proizvoljnost ocene drugostepenog suda i Vrhovnog kasacionog suda da podnosilac ustavne žalbe ima pasivnu legitimaciju u predmetnoj parnici, te da odgovara za novčane obaveze prema zaposlenima koje je preuzeo od prvotuženog, a koje su dospele u periodu pre izvršene statusne promene.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud polazi od toga da je podnosilac ustavne žalbe osnovan u okviru statusne promene prvotuženog, kojom prilikom su osnovana još dva privredna društva (AD … „S .“ i AD … „K .“). Reč je, dakle, o statusnoj promeni izdvajanja uz osnivanje, čija se specifičnost ogleda u tome što privredno društvo koje prolazi kroz statusnu promenu (društvo prenosilac) nastavlja da postoji, s tim da deo svoje imovine i obaveza prenosi na novoosnovana društva (društva sticaoce). Kada se, kao u konkretnom slučaju, radi o statusnoj promeni u kojoj učestvuje samo jedno privredno društvo, akt kojim se inicira takav postupak jeste plan podele društva, čiji nacrt kod akcionarskih društava poput prvotuženog priprema odbor direktora, koji ga potom i usvaja. Skupština društva, u formi odluke, odobrava usvojeni plan podele društva. Taj dokument, pored ostalog, sadrži označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca, zatim njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu. Deo obavezne dokumentacije uz plan podele predstavlja i deobni bilans.

Odbor direktora prvotuženog je u vezi planirane statusne promene izdvajanja uz osnivanje, 31. marta 2015. godine, usvojio nacrt plana podele, koji je, potom, skupština prvotuženog, Odlukom od 11. maja 2015. godine, odobrila. Kao osnivač prvotuženog, Vlada Republike Srbije je, rešenjem od 2. jula 2015. godine, dala saglasnost na navedenu odluku. Istog dana, Vlada Republike Srbije je donela odluke o osnivanju tri nova akcionarska društva, koja su nastala iz statusne promene. Rešenje Vlade Republike Srbije od 2. jula 2015. godine, kao i tri odluke o osnivanju od istog datuma, objavljeni su u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 60/15. Statusna promena je nakon toga, tačnije 10. avgusta 2015. godine, registrovana kod Agencije za privredne registre, tako što su tri novoosnovana privredna društva, među njima i podnosilac ustavne žalbe, upisana u registar privrednih subjekata. U okviru realizacije plana podele, podnosilac ustavne žalbe je pristupio preuzimanju zaposlenih, pa je tako tužilac E.Č , nakon okončanja postupka statusne promene, zaključio sa podnosiocem ustavne žalbe aneks ugovora o radu od 1. septemb ra 2015. godine, na osnovu kojeg je nastavio da obavlja rad na istim poslovima kao kod prvotuženog.

Apelacioni sud u Novom Sadu i Vrhovni kasacioni sud su stanovišta da je zaključenjem aneksa ugovora o radu sa tužiocem, a ne novih ugovora o radu, podnosilac ustavne žalbe preuzeo ne samo prava, već i sve obaveze poslodavca prethodnika koje su nastale iz zaključenog ugovora o radu i radnog odnosa kod tog pravnog lica, iz čega proizlazi ne samo pasivna legitimacija podnosioca ustavne žalbe u predmetnoj pravnoj stvari, već i njegova obaveza da tužiocu isplati predmetna potraživanja iz radnog odnosa. Takvo stanovište temelji se na odredbama Zakona o radu kojima su regulisana prava zaposlenih kod promene poslodavca. Tim odredbama je utvrđena obaveza poslodavca sledbenika, koje svojstvo u konkretnom slučaju ima podnosilac ustavne žalbe, da od poslodavca prethodnika preuzme opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca. Još jedna obaveza poslodavca sledbenika je i da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor. Što se poslodavca prethodnika tiče, njegova obaveza je da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose, kao i da zaposlenog, čiji se ugovor o radu prenosi, pisanim putem obavesti o promeni poslodavca. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da preuzimanje obaveza poslodavca sledbenika od poslodavca prethodnika, u koje nesumnjivo spadaju i novčana potraživanja zaposlenih, nije izričito propisano odredbama Zakona o radu.

Po shvatanju Ustavnog suda, bez obzira na potrebe poslodavca sledbenika, njegova dužnost je da sva lica koja su zaposlena kod poslodavca prethodnika zadrži u radnom odnosu, preuzimanjem postojećih ugovora o radu. Prema tome, Ustavni sud zaključuje da je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište iz osporenih presuda da je zaključenjem aneksa ugovora o radu podnosilac ustavne žalbe prema tužiocu preuzeo i sve obaveze prethodnog poslodavca po osnovu radnog odnosa koje su nastale pre izvršene statusne promene, s obzirom na to da zaključenje aneksa predstavlja realizaciju zakonske obaveze podnosioca ustavne žalbe da tužioca zadrži u radnom odnosu.

Ustavni sud dalje konstatuje da pomenute odredbe Zakona o radu jesu relevantne kod promene poslodavca koja je rezultat neke statusne promene. Međutim, statusna promena, kao institut kompanijskog prava, regulisana je odgovarajućim odredbama Zakona o privrednim društvima, dok se u odredbama Zakona o radu ona pominje kao generički pojam. Ustavni sud smatra da se, s tim u vezi, nužno mora načiniti razlika između statusnih promena koje za posledicu imaju prestanak (gašenje) privrednog društva nad kojim se statusna promena sprovodi i onih u kojima to društvo nastavlja da egzistira. Zakon o privrednim društvima pravi jasnu razliku između pravnih posledica u navedena dva slučaja. Jedna od tih razlika postoji kod uslova pod kojima društvo sticalac postaje solidarno odgovorno za obaveze društva prenosioca. Kod prve vrste statusnih promena postoji solidarna odgovornost društava sticalaca (jer društva prenosioca više nema) za obaveze društva prenosioca koje ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se tumačenjem tog ugovora, odnosno plana može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti (član 506. stav 2.). Kada je o drugoj vrsti reč, solidarnost između društva prenosioca (koje i dalje postoji) i društva sticaoca nastaje u vezi sa obavezama koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (član 505. stav 1. tačka 2)).

U konkretnom slučaju, nakon sprovedene statusne promene izdvajanja uz osnivanje, prvotuženi i dalje postoji kao privredno društvo, pored tri novoosnovana privredna društva. U osporenim presudama je istaknuto da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao činjenice koje sprečavaju ostvarivanje prava tužioca ili usled k ojih je njegovo pravo prestalo, te da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je na drugačiji način sa tuženim AD "Ž .", kao pravnim prethodnikom, regulisano pitanje individualnih stečenih prava.

Ustavni sud konstatuje da sastavni deo Odluke o statusnoj promeni prvotuženog od 11. maja 2015. godine predstavlja Plan podele tog pravnog lica (Plan statusne promene broj 1930/2015-114-20). Navedeni plan ne sadrži opis preuzetih obaveza, kao i način na koji će se njihov prenos i realizacija izvršiti, već samo konstataciju da se na podnosioca ustavne žalbe prenose obaveze koje se odnose na imovinu i obavljanje delatnosti upravljanja javnom železničkom infrastrukturom, bez jasne odrednice da li u te obaveze spadaju i novčana potraživanja zaposlenih koje je podnosilac ustavne žalbe preuzeo od društva prenosioca. Navedenim planom je za tu svrhu predviđeno zaključenje p osebnog ugovora.

Podnosilac ustavne žalbe je u postupku pred nižestepenim sudom ukazivao na činjenicu da je 24. juna 2016. godine između društva prenosioca i novoosnovanih privrednih društava zaključen Protokol kojim su sva četiri privredna društva prihvatila Informaciju o sprovedenom postupku statusne promene i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava, a kojom su, pored ostalog, određene obaveze, uključujući i dugovanja prema zaposlenima, prenete u početni bilans prvotuženog posle izdvajanja na dan 9. avgust 2015. godine. Obrazloženje osporenih presuda ne sadrži nijednu konstataciju u vezi sa Protokolom i sadržinom Informacije koja je njime prihvaćena.

Ustavni sud ukazuje da sudovi nisu dužni da daju detaljne odgovore na svako pitanje koje se u toku postupka postavi, ali ukoliko je neki podnesak od suštinske važnosti za ishod predmeta, sud ga mora posebno razmotriti u svojoj presudi. Ovakav stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava u većem broju svojih odluka, kojima je, upravo iz tog razloga, utvrdio povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti, pored ostalih, presude od 9. decembra 1994. godine u predmetima Hiro Balani protiv Španije , broj predstavke 18064/91, stav 28. i Ruiz Torija protiv Španije , broj predstavke 18390/91, stav 29.). Polazeći od toga da je navedenim Planom bilo predviđeno zaključenje posebnog ugovora koji će sadržati opis preuzetih obaveza, kao i način njihovog prenosa i realizacije, Ustavni sud nalazi da je ocena pravne prirode (karaktera) Protokola, kao i Informacije koja je njime prihvaćena, bila od suštinske važnosti za ishod predmetnog postupka. Samim tim što osporenim presudama nije uzeto u obzir postojanje Protokola, uz ocenu svrhe njegovog zaključenja (da li taj dokument može imati karakter posebnog ugovora koji je Planom bio predviđen), kao i od kakvog je značaja činjenica da je isti nastao nakon što je postupak statusne promene okončan registrovanjem novoosnovanih društava kod Agencije za privredne registre, Ustavni sud nalazi da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da je gotovo identične pravne stavove izrazio u Odluci Už-10900/2017 od 24. decembra 2018. godine, donetoj u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u kojoj je predmet spora bila isplata uvećane zarade po osnovu smenskog rada, a povodom ustavne žalbe Akcionarskog društva … „K.“ Beograd.

Ustavni sud takođe napominje da je, u međuvremenu, doneo Odluku Už-5028/2017 od 18. juna 2020. godine, po ustavnoj žalbi navedenog podnosioca, u kojoj je konstatovao da se Informacija, koja je Protokolom prihvaćena, tiče sadržine početnih bilansa stanja učesnika statusne promene, kako novoformiranih privrednih društava, tako i društva prenosioca, na dan kada je statusna promena registrovana – 10. avgust 2015. godine (tačka 7. Protokola). Imajući u vidu da bilans stanja predstavlja pregled imovine, obaveza i kapitala pravnog lica na određeni dan, kao i činjenicu da su Protokol potpisala ovlašćena lica svih učesnika statusne promene, Ustavni sud je u navedenoj odluci zaključio da je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište parničnih sudova – Apelacionog suda u Nišu i Osnovnog suda u Nišu, po kome Protokol predstavlja interni akt koji proizvodi pravna dejstva samo u odnosu između učesnika statusne pr omene, ne i prema trećim licima.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim presudama Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1118/17 od 5. maja 2017. godine u drugom stavu izreke i presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2566/17 od 6. juna 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji ovde podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv drugog stava izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1118/17 od 5. maja 2017. godine u drugom stavu izreke, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja osporen ih ak ata jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

U vezi sa zahtevom za proširenje dejstva ove odluke na ostale sudske predmete u kojima se podnosilac ustavne žalbe nalazi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud ukazuje da pravno dejstvo svoje odluke može proširiti samo na učesnike postupka u kome je donet akt koji je bio predmet ustavnosudske kontrole, ukoliko ustavnu žalbu nisu podneli, a nalaze se u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi slobode preduzetništva iz člana 83. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava .

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti