Odluka Ustavnog suda o naknadi štete nastale usled poplave i primeni instituta krajnje nužde

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu u sporu za naknadu štete od poplave. Potvrđen je stav redovnog suda da ne postoji odgovornost javnog preduzeća koje je, postupajući u krajnjoj nuždi, probilo nasip radi sprečavanja veće štete, isključujući time protivpravnost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M. iz Brgula, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. M. izjavljena protiv presude Višeg suda u Valjevu Gž. 286/12 od 1. marta 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M. iz Brgula je 11. aprila 2012. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Uba, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Valjevu Gž. 286/12 od 1. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je podneo tužbu protiv JVP “Srbijavode“ iz B, radi naknade materijalne štete nastale na njegovoj parceli poplavom reke Ub i da je Viši sud u Valjevu doneo osporenu presudu kojom je preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan njegov tužbeni zahtev, pogrešno nalazeći da se u konkretnom slučaju ima primeniti institut krajnje nužde, prema kome ne postoji krivica tuženog preduzeća za nastalu štetu. Ističe da tuženo preduzeće odgovara po osnovu objektivne odgovornosti, tj. odgovornosti za štetu po osnovu opasne delatnosti i da odredbe člana 177. Zakona o obligacionim odnosima ne poznaju nepostojanje krivice ili protivpravnosti kao osnov za oslobođenje od ovakve vrste deliktne odgovornosti, kao i da drugostepeni sud prilikom odlučivanja o žalbi tuženog nije primenio Zakon o vodama kao lex specialis, a što je prethodno učinio u rešenju Gž. 1011/11 od 27. oktobra 2011. godine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, kao i pravo podnosioca na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac D. M., ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 23. jula 2010. godine tužbu protiv tuženog Javnog vodoprivrednog preduzeća “Srbijavode“ iz B, radi naknade materijalne štete nastale uništenjem zasejanog useva pšenice poplavom reke Ub.

Osnovni sud u Valjevu je 12. maja 2011. godine doneo presudu P. 4152/10, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženo preduzeće da mu na ime naknade materijalne štete isplati odgovarajući novčani iznos.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši sud u Valjevu je rešenjem Gž. 1011/11 od 27. oktobra 2011. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Osnovnom sudu u Valjevu na ponovni postupak i odlučivanje. U drugostepenom rešenju je navedeno da će prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrditi da li se u konkretnom slučaju radi o vodama I ili II reda, u smislu odredbe člana 53. stav 4. Zakona o vodama, te da se samo u situaciji da se radi o vodama I reda može govoriti o odgovornosti tuženog za naknadu štete, a ako se radi o vodama II reda odbranu od poplava organizuje jedinica lokalne samouprave, pa ona i odgovara za nastalu štetu.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Valjevu je 5. decembra 2011. godine doneo presudu P. 3878/11, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženo preduzeće da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 204.026,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. decembra 2011. godine pa do isplate. U obrazloženju ove prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je sud na osnovu izvedenih dokaza utvrdio da je tužilac počev od 2002. godine bio u državini k.p. br. 80/1 upisane u ln. br. 196, KO Š, koja je u vlasništvu njegovog tasta, sada pok. Ž.J. i da se ta parcela nalazi do odbrambenog nasipa pored reke Ub; da je tužilac po odobrenju tasta obrađivao tu parcelu za sopstvene potrebe i da je u jesen 2009. godine zasejao pšenicu, koja je iznikla, a da je tokom juna 2010. godine došlo do velikih poplava u slivu reke Ub; da je poplava zapretila potapanju dela naselja u Ubu, pa je u cilju izbegavanja veće štete na više mesta probijen nasip reke Ub u zoni sela Š. i tom prilikom je došlo do ulivanja vode u navedenu parcelu koju je tužilac zasejao pšenicom, usled čega je na 2/3 od te parcele potpuno uništen zasejani usev; da je prvostepeni sud ocenio da je tuženi kao javno vodoprivredno preduzeće, u smislu odredaba člana 53. stav 4. Zakona o vodama iz 2010. godine i Zakona o vodama iz 1991. godine u vezi člana 227. stav 1. Zakona o vodama iz 1991. godine, odgovoran za organizovanje i sprovođenje odbrane od poplava na vodama I reda, a u koje na osnovu Odluke Vlade Republike Srbije spada i reka Ub, te da je to preduzeće i iniciralo presecanje nasipa u cilju odbrane naselja u Ubu od poplavnog talasa, pri čemu je i nastala šteta na usevu pšenice koju je zasejao tužilac; da je stoga sud zaključio da je tuženi odgovoran za nastalu štetu, a da je pri tom imao u vidu da tužiocu nije isplaćena naknada štete od strane Opštinske uprave Ub – Štab za elementarne nepogode, već je ista greškom isplaćena licu koje ima isto ime i prezime kao tužilac.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši sud u Valjevu je 1. marta 2012. godine doneo osporenu presudu Gž. 286/12, kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog da tužiocu naknadi nastalu štetu, jer je tuženi postupao u stanju krajnje nužde, pa se ima primeniti odredba člana 161. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, koja predviđa da oštećeni može zahtevati naknadu štete od lica koje je krivo za nastanak opasnosti štete ili od lica od kojih je šteta otklonjena, ali ne više od koristi koju su imala od toga, iz čega dalje proizlazi da tuženi nije odgovoran za nastalu štetu, pa ni za njenu naknadu; da je stanje nužde opasnost iz koje se određeno pravno dobro ne može drugačije spasiti sem da se nekom drugom dobru prikrati pravo zaštite i da opasnost ne mora biti ni protivpravna ni skrivljena, a da je jedino bitno da se ugroženo pravno dobro iz nužde može izbaviti jedino po cenu da se povredi tuđe pravno dobro, pri čemu je takvo izbavljenje dozvoljeno samo pod uslovom da je vrednost spasenog dobra nesrazmerno veća od vrednosti onog dobra koje se žrtvuje; da je u konkretnom slučaju postojala opasnost da dođe do plavljenja celog naselja u Ubu i da je u cilju sprečavanja toga izvršeno presecanje nasipa, pri čemu je poplavljena parcela na kojoj je tužilac zasadio pšenicu, a da je očigledno da je vrednost spasenog dobra znatno veća od vrednosti dobra koje je žrtvovano; da je imajući u vidu da stanje krajnje nužde isključuje protivpravnost štetne radnje, drugostepeni sud ocenio da je isključena krivica tuženog za nastalu štetu, pa time i njegova obaveza za naknadu te štete; da sud smatra da je ovde nastanak opasnosti štete izazvan poplavom i da bi, u smislu odredbe člana 161. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, eventualno za štetu mogla odgovarati samo ona lica od kojih je šteta otklonjena, ali ne i tuženi.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava ste čenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, te da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da ko drugome prouzrokuje štete dužan je da je naknadi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, te da se za štetu od stvari ili delatnosti, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu i da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara i u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154.); da kad neko prouzrokuje štetu u stanju nužde, oštećenik može zahtevati naknadu od lica koje je krivo za nastanak opasnosti štete, ili od lica od kojih je šteta otklonjena, ali od ovih poslednjih, ne više od koristi koju su imala od toga (član 161. stav 2.); da se šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete (član 173.); da se imalac oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti i da se imalac oslobađa odgovornosti i ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti (član 177. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o vodama (“Službeni glasnik RS“, br. 46/91, 53/93, 67/93, 48/94, 54/96 i 101/05), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari i koje su se na osnovu člana 227. stav 1. Zakona o vodama iz 2010. godine primenjivale u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da se osniva Javno vodoprivredno preduzeće “Srbijavode“ sa potpunom odgovornošću za obavljanje vodoprivredne delatnosti (član 81. stav 1.); da je delatnost javnog vodoprivrednog preduzeća, pored ostalog, organizovanje i sprovođenje odbrane od poplava (član 82. stav 1.).

Odredbama Zakona o vodama (“Službeni glasnik RS“, broj 30/10) je propisano: da se radi zaštite od poplava obezbeđuje planiranje, izgradnja, održavanje i upravljanje vodnim objektima za zaštitu od poplava, uređenje vodotoka i izvođenje drugih radova i mera, sprovođenje odbrane od poplava i sanacija posledica poplava (član 52. stav 1.); da o dbranu od poplava organizuje i sprovodi na vodama I reda i na sistemima za odvodnjavanje u javnoj svojini javno vodoprivredno preduzeće, a na vodama II reda jedinica lokalne samouprave, u skladu sa opštim planom za odbranu od poplava i operativnim planom za odbranu od poplava (član 53. stav 4.); da danom st upanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o vodama („Službeni glasnik RS”, br. 46/91, 53/93, 67/93, 48/94, 54/96 i 101/05), osim odredaba čl. 81. do 96. (član 227. stav 1.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je Viši sud u Valjevu proizvoljno primenio materijalno pravo na njegovu štetu, previđajući da tuženo preduzeće odgovara za štetu od opasne delatnosti i da nepostojanje krivice i protivpravnosti prema odredbama člana 177. Zakona o obligacionim odnosima ne predstavljaju osnov za oslobođenje od ove vrste objektivne odgovornosti za štetu. U konkretnom slučaju, postupajući drugostepeni sud je zaključio da je tuženo preduzeće kritičnom prilikom postupalo u stanju krajnje nužde, u smislu odredbe člana 161. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, te da je isključena njegova krivica za štetu pričinjenu podnosiocu ustavne žalbe.

Ispitujući da li je Viši sud u Valjevu u osporenoj presudi proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da Zakon o obligacionim odnosima, kao opšti propis koji reguliše ovu vrstu građanskopravnih odnosa, poznaje institute ugovorne i vanugovorne odgovornosti za štetu. Kada je vanugovorna odgovornost (tzv. deliktna odgovornost) u pitanju, treba istaći da su odredbama člana 154. Zakona o obligacionim odnosima propisana dva osnova po kojima se odgovara za štetu – odgovornost po osnovu krivice ili subjektivna odgovornost i odgovornost bez obzira na krivicu ili objektivna odgovornost. Imajući u vidu da se kod odgovornosti po osnovu krivice podrazumeva da postoji štetna radnja, nastanak štete, kauzalna veza između radnje i štete i protivpravnost takve radnje, Ustavni sud napominje da su odredbama čl. 161 – 163. navedenog zakona predviđeni razlozi isključenja protivpravnosti, kada se lice koje je preduzelo štetnu radnju oslobađa odgovornosti za naknadu štete. U tom smislu, krajnja nužda o kojoj govori odredba člana 161. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, postoji kada određeno lice prouzrokuje štetu radi toga da od sebe ili drugog otkloni istovremenu neskrivljenu opasnost, pa se takva radnja smatra dopuštenom ako je vrednost spasenog dobra znatno veća od vrednosti dobra koje je pretrpelo štetu. Sa druge strane, valja primetiti i da kod odgovornosti za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti postoje razlozi za oslobađanje od ovakve vrste objektivne odgovornosti, a u koje ne spada i nepostojanje krivice upravo zbog činjenice što štetnik u takvim situacijama odgovara bez obzira na krivicu. Tako odredbe člana 177. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima predviđaju da se imalac opasne stvari oslobađa odgovornosti ako dokaže da je šteta posledica više sile ili da je ona nastala radnjom oštećenika ili trećeg lica. Budući da je podnosilac ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku tražio naknadu materijalne štete nastale izlivanjem reke iz svog korita, Ustavni sud nalazi da je u skladu sa odredbama čl. 81. i 82. Zakona o vodama iz 1991. godine, koje su se u smislu odredbe člana 227. stav 1. Zakona o vodama iz 2010. godine primenjivale i u vreme nastanka spornog odnosa, osnovano Javno vodoprivredno preduzeće “Srbijavode“ za obavljanje vodoprivredne delatnosti u koju je, pored ostalog, spadalo i organizovanje i sprovođenje odbrane od poplava. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da je Zakon o vodama iz 2010. godine podelio nadležnost za organizovanje i sprovođenje odbrane od poplave između Javnog vodoprivrednog preduzeća “Srbijavode“ i jedinica lokalne samouprave u zavisnosti od kategorizacije voda, te je navedeno preduzeće imalo dužnost da preduzme mere u cilju sprečavanja poplave ako se radilo o vodama I reda. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je zaključio da je odredbama člana 52. Zakona o vodama iz 2010. godine predviđena široka paleta mera koje preduzimaju odgovorna pravna lica u cilju zaštite od poplava - planiranje, izgradnja, održavanje i upravljanje vodnim objektima za zaštitu od poplava, uređenje vodotoka i izvođenje drugih radova i mera, sprovođenje odbrane od poplava i sanacija posledica poplava. Propust odgovornog lica da preduzme odgovarajuće zakonom propisane mere u cilju sprečavanja navedene prirodne stihije predstavlja deliktno ponašanje takvog lica, pa Ustavni sud smatra da se u takvoj situaciji može govoriti isključivo o subjektivnoj odgovornosti za naknadu štete. S obzirom na sve navedeno, a uzimajući u obzir da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da reka Ub pripada vodama I reda i da je šteta na imovini podnosioca ustavne žalbe nastala presecanjem nasipa od strane tuženog u cilju odbrane naselja u Ubu od poplavnog talasa, Ustavni sud je našao da je Viši sud u Valjevu izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da ima mesta primeni instituta krajnje nužde iz člana 161. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, a što predstavlja razlog za oslobađanje od subjektivne odgovornosti za nastalu štetu. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe tokom predmetnog parničnog postupka nije isticao da tuženi odgovara za štetu po osnovu objektivne odgovornosti zbog obavljanja opasne delatnosti, Ustavni sud i u ovoj ustavnopravnoj stvari napominje da je ustavna žalba pravno sredstvo supsidijernog karaktera i da je jedna od pretpostavki za njeno izjavljivanje iscrpljenost svih dozvoljenih pravnih sredstava, pa se eventualne povrede ustavnih prava građana učinjenih aktima ili radnjama sudskih organa prvenstveno ispituju i otklanjaju u postupcima po žalbi i vanrednim pravnim lekovima kada su zakonom dozvoljeni. Stoga podnosilac ustavne žalbe ne može u postupku pred Ustavnim sudom isticati da tuženi odgovara za štetu po osnovu obavljanja opasne delatnosti, ukoliko to nije istakao u parnici koja je prethodila podnošenju ustavne žalbe.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe prema kojima Viši sud u Valjevu nije primenio odredbe Zakona o vodama iz 2010. godine kao lex specialis na sporni odnos. Upravo suprotno, Ustavni sud nalazi da je postupajući drugostepeni sud na osnovu odredaba Zakona o vodama iz 2010. godine izveo zaključak da se u konkretnom slučaju radi o subjektivnoj odgovornosti za štetu, te da postoje pravne pretpostavke za ispitivanje ima li mesta primeni razloga za oslobađanje od takve deliktne odgovornosti predviđenih odredbama Zakona o obligacionim odnosima, kao opštim propisom. Pri tome, treba istaći i činjenicu da je Opštinska uprava Ub – Štab za elementarne nepogode bila spremna da u vansudskom postupku obešteti podnosioca ustavne žalbe povodom spornog događaja, ali je greškom novčana naknada isplaćena licu koje ima isto ime i prezime kao podnosilac. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

S obzirom na to da je presudom Osnovnog suda u Valjevu P. 3878/11 od 5. decembra 2011. godine usvojen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i da on nije imao pravni interes da izjavi žalbu protiv navedene prvostepene presude, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju nije ni moglo biti povređeno pravo podnosioca na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava .

Pored toga, Ustavni sud je zaključio da se navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na imovinu ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom odredaba člana 58. Ustava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US).

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.