Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnositeljki žalbe dosuđena je naknada nematerijalne štete zbog značajnih propusta prvostepenog suda u vođenju postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. B. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. B . i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 701/06, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 580/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje ne teret budžetskih srestava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. B. iz Beograda je, preko K. p. lj. p. iz Beograda, 12. aprila 2013. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, „u celokupnom krivičnom postupku “ koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 701/06, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 580/10, a koji je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 2024/12 od 18. decembra 2012. godine.

U ustavnoj žalbi je hronološki izložen tok krivičnog postupka i navedene okolnosti koje se, po mišljenju podnositeljke, mogu staviti na teret sudu, iz kojih sledi osporavanje nerazumno dugog trajanja postupka, kao elementa prava na pravično suđenje. Navedeno je i da je rešenjima o određivanju pritvora od 29. oktobra 2002. godine i potom 31. oktobra 2002. godine, pri čemu je pritvor ukinut rešenjem Ki. 2026/02 – Kv. 1868/02 od 1. novembra 2002. godine, povređeno i njeno pravo na obrazloženu sudsku odluku. Iz sadržine ustavne žalbe se nije moglo zaključiti da podnositeljka osporava i presudu Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 2024/12 od 18. decembra 2012. godine kojom je ovaj krivični postupak pravnosnažno okončan.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i pravo podnositeljke na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda pravo na pravično suđenje garantovano na istovetan način na koji to pravo jemči i Ustav Republike Srbije, te eventualnu povredu ovog prava Ustavni sud ceni u odnosu na Ustav.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog sud u Beogradu K. 580/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnositeljke ustavne žalbe vođen je krivični postupak koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 31. oktobra 2002. godine, donošenjem rešenja da se protiv ponositeljke sprovede istraga zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršila krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 2. u vezi stava 1. KZ RS. Rešenjem istražnog sudije Prvog opštinskog suda u Beogradu Kri. D. 577/02 od 29. oktobra 2002. godine podnositeljki je određen pritvor, koji je ukinut rešenjem vanpretresnog veća od 1. novembra 2002. godine. U toku istrage ispitano je sedam svedoka i obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje. U periodu od 26. februara 2003. do 5. marta 2004. godine predmet se nalazio u Prvom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu. Branilac okrivljene je 4. novembra 2003. i 2. marta 2004. godine uputio javnom tužiocu urgenciju, kako bi se spisi što pre prosledili sudu. Prvi opštinski sud u Beogradu je 29. septembra 2004. godine doneo rešenje Ki. 1477/04-02 Kv. 1108/04 kojim je odbio predlog Prvog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu da se oglasi stvarno nenadležnim, koje je Okružni sud u Beogradu po žalbi potvrdio.

Optužnica je podignuta 30. decembra 2004. godine. Prvi opštinski sud u Beogradu je tri puta donosio rešenja kojima se oglašavao stvarno nenadležnim, koja su po žalbi branioca ukidana. Glavni pretres je prvi put zakazan za 5. jun 2006. godine i do donošenja presude je ukupno zakazan 24 puta, od čega nije održan 11 puta. Glavni pretres tri puta nije održan zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jednom usled izvršene reforme pravosuđa, jednom zbog izostanka okrivljene koja je dostavila potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad, jednom na osnovu molbe punomoćnika oštećene i zbog izostanka svedoka, te pet puta zbog nedolaska svedoka I.Đ, čije ispitivanje je predložio branilac okrivljene. Sud je pokušavao da poziv ovom svedoku dostavi i redovnim putem i preko službenika policijske stanice, nakon čega je izdao naredbu da se prinudno dovede. U toku postupka sud je izveo dokaz saslušanjem okrivljene i ispitivanjem osam svedoka. U periodu od 15. septembra 2006. do 27. septembra 2007. godine sud nije preduzeo nijednu radnju u postupku.

Nakon reorganizacije pravosuđa postupak je vođen pod brojem K. 580/10, promenjen je postupajući sudija i ponovo su izvedeni napred navedeni dokazi.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 580/10 od 8. septembra 2011. godine okrivljena je oglašena krivom za izvršenje krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 2. u vezi stava 1. KZ i osuđena je na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine.

Prvostepena presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 2024/12 od 18. decembra 2012. godine.

4. Period ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, počev od 31. oktobra 2002. godine kada je doneto rešenje da se protiv okrivljene sprovede istraga, do 18. decembra 2012. godine kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak trajao nešto više od deset godina, što samo po sebi može ukazivati da nije okončan u okviru razumnog roka.

Polazeći od toga da je pojam trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja, pored samog vremena trajanja, zavisi i od niza drugih činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanj a nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmeta odlučivanja za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da je postupak bio složen, imajući u vidu činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori i da ih do kraja raspravi u cilju pravilnog i zakonitog presuđenja , a na šta i podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi.

Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe , kao okrivljenoj, bilo u interesu da se postupak što pre okonča i da svojim ponašanjem nije doprinela njegovom dužem trajanju, budući da je samo jednom glavni pretres odložen usled njenog (opravdanog) izostanka. Glavni pretres pet puta nije održan zbog nedolaska svedoka I.Đ, čije ispitivanje je predložio branilac okrivljene. Predlaganjem da se izvedu određeni dokazi, okrivljeni ostvaruje svoje pravo na odbranu, iz kog razloga se ne može okrivljenom staviti na teret odlaganje pretresa zbog nemogućnosti izvođenja tog dokaza, ali se ne može staviti na teret ni sudu, ukoliko je preduzeo sve potrebne mere na koje je zakonom ovlašćen, kako bi obezbedio izvođenje tog dokaza, što je u konkretnom slučaju sud i uradio, te se duže trajanje krivičnog postupka zbog nastojanja suda da se ovaj dokaz izvede ne može posmatrati kao propust suda u vođenju krivičnog postupka.

Ocenjujući dalje kriterijum postupanja sudova, Ustavni sud je utvrdio da isključivu odgovornost za trajanje krivičnog postupka izvan razumnog roka snosi prvostepeni sud pred kojim se, pre sprovedene reforme pravosuđa, vodio postupak. Naime, istra ga je (računajući do podizanja optužnice) trajala više od dve godine iako u njoj nije sproveden obimniji dokazn i postup ak, pri čemu je period od formalnog okončanja istrage do odluke nadležnog tužioca o optuženju trajao nedopustivo dugo. Sud je posle podizanja optužnice tri puta donosio rešenja kojima se oglašavao stvarno nenadležnim, i pored činjenice da se drugostepeni sud izjasnio o pitanju nadležnosti još pre podizanja optužnice. Pored toga, postojala je neaktivnost suda u preduzimanju procesnih radnji u trajanju od godinu dana, što je sve dovelo do toga da prvostepena presuda bude doneta posle skoro sedam godina od podizanja optužnice.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da određena složenost činjeničnih i pravnih pitanja, koja su se postavila u predmetnom krivičnom postupku, ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje ovog postupka više od deset godina.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka i njegovu složenost. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. U odnosu na preostalo osporavanje “celokupnog krivičnog postupka”, Ustavni sud konstatuje da se u istom delu navodi ustavne žalbe odnose na rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu Kri. D. 577/02 od 29. oktobra 2002. godine kojim je podnositeljki određen pritvor (ukinut rešenjem istog suda nakon dva dana – 31. oktobra 2002. godine). Imajući u vidu da u ovom delu nije ispunjeno više pretpostavki za vođenje ustavnosudskog postupka (pojedinačni akt donet pre važećeg Ustava; akt uklonjen iz pravnog poretka neposredno po donošenju, čime je podnositeljka izgubila status žrtve), Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

6. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti