Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv rešenja o prenošenju mesne nadležnosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu, nalazeći da rešenje o prenošenju mesne nadležnosti u krivičnom postupku nije pojedinačni akt kojim se odlučuje o pravima okrivljenog. Povreda prava na nepristrasan sud može nastati tek konačnom odlukom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Filipovića iz Ljubljane, Republika Slovenija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. marta 2009. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Dušana Filipovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Kr. 118/07 od 14. marta 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Filipović iz Ljubljane, Republika Slovenija, podneo je 24. decembra 2007. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Kr. 118/07 od 14. marta 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi ožalbeno rešenje.
2. Prema članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Članom 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik Republike Srbije'', broj 109/2007) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, a na osnovu uvida u osporeno rešenje utvrdio sledeće:
Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kr. 118/07 od 14. marta 2007. godine odbijen je kao neosnovan predlog sudije Opštinskog suda u Loznici u predmetu K. 625/05 da se za vođenje krivičnog postupka protiv Dušana Filipovića i Milisava Vasića, zbog krivičnog dela lažno prijavljivanje iz člana 205. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, odredi Prvi opštinski sud u Beogradu, ili neki drugi stvarno nadležan sud van područja Okružnog suda u Šapcu. U obrazloženju rešenja navedeno je da je okrivljeni Dušan Filipović stavio predlog za prenošenje mesne nadležnosti za vođenje navedenog krivičnog postupka iz razloga što je oštećena u krivičnom postupku Danka Pudar sudija Opštinskog suda u Loznici, te da bi postupanjem istog suda bila dovedena u pitanje nepristrasnost sudija sa područja tog suda. Vrhovni sud Srbije je ocenio da je predlog Opštinskog suda u Loznici neosnovan, navodeći da činjenica da je oštećena Danka Pudar sudija Opštinskog suda u Loznici ne opravdava prenošenje mesne nadležnosti na drugi sud, kao i da ne postoji ni jedna okolnost koja bi ukazivala da bi se krivični postupak lakše, brže i efikasnije sproveo pred drugim stvarno i mesno nadležnim sudom i da ne postoje drugi važni razlozi za prenošenje mesne nadležnosti.
4. Zakonikom o krivičnom postupku (“Službeni list SRJ", br. 70/2001 i 68/2002 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07 i 122/08) propisano je: da je nadležan sud, kad je iz pravnih ili stvarnih razloga sprečen da postupa, dužan da o tome izvesti neposredno viši sud koji će odrediti drugi stvarno nadležni sud na svom području (član 35. stav 1.); da sud određen zakonom može za vođenje postupka odrediti drugi stvarno nadležni sud na svom području ako je očigledno da će se tako lakše sprovesti postupak ili ako postoje drugi važni razlozi (član 36. stav 1.), kao i da rešenje u smislu stava 1. ovog člana sud može doneti na predlog istražnog sudije, sudije pojedinca ili predsednika veća ili na predlog javnog tužioca (član 36. stav 2.).
5. Iz navedenih odredaba Zakonika o krivičnom postupku proizlazi da prenošenje mesne nadležnosti predstavlja poseban institut krivičnog procesnog prava kojim se obezbeđuje da se krivični postupak sprovede i u situaciji kada je nadležan sud iz pravnih ili stvarnih razloga sprečen da postupa, kao i u situaciji kada je očigledno da će se prenošenjem mesne nadležnosti lakše sprovesti postupak ili da za to postoje drugi važni razlozi. Prema oceni Ustavnog suda, rešenje kojim se odlučuje o predlogu za prenošenje mesne nadležnosti, a koje se može doneti jedino na predlog istražnog sudije, sudije pojedinca ili predsednika veća, ili na predlog javnog tužioca, je jedno od procesnih rešenja u postupku i ne predstavlja akt kojim se odlučuje o pravima okrivljenog u krivičnom postupku, te tim rešenjem ne mogu biti povređena Ustavom zajamčena prava okrivljenog.
Ustavni sud smatra da jedan od razloga za prenošenje mesne nadležnosti na drugi stvarno nadležan sud može biti i stvaranje preduslova da se krivični postupak vodi pred nepristrasnim sudom, što je jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, princip nepristrasnosti, koji se primenjuje na svaki konkretan slučaj, zahteva da onaj ko donosi odluku, bilo da se radi o profesionalnim sudijama ili sudijama porotnicima, ili poroti, bude nepristrasan (Vid. Kartunnen protiv Finske, 389/1989, 23. oktobar 1992., Izveštaj Komiteta za ljudska prava, II tom, A/48/40, 1993, str. 120.). Iz navedenog sledi da do povrede prava na raspravu pred nepristrasnim sudom, a time i povrede prava na pravično suđenje ili jednaku zaštitu prava, može doći tek sudskom odlukom kojom je odlučivano o pravima i obavezama nekog lica, odnosno o optužbama protiv njega, a kroz koji se manifestuje sudska funkcija.
6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da rešenje kojim se odlučuje o prenošenju mesne nadležnosti ne predstavlja pojedinačni akt državnog organa protiv koga se može izjaviti ustavna žalba, pa je ustavnu žalbu odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić, s.r.

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv rešenja o prenošenju mesne nadležnosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti