Odluka o povredi prava na pravno sredstvo i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravno sredstvo zbog pogrešne pravne pouke u izvršnom postupku, kao i povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka preko 11 godina. Dosuđena je naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić , dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . M . iz T . kod Loznice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. marta 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D . M . i utvrđuje da je rešenjima Osnovnog suda u Šapcu I. 972/14 od 22. oktobra 2015. godine, I. 972/14 od 10. novembra 2015. godine i IPV(I). 365/15 od 3. decembra 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Šapcu IPV(I). 365/15 od 3. decembra 2015. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja Osnovnog suda u Šapcu I. 972/14 od 10. novembra 2015. godine .

3. Usvaja se ustavna žalba D. M . i u tvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Šapcu u predmetu I. 2014/04, a kasnije pred Osnovnim sudom u Šapcu u predmetu I. 972/14, povređeno pravo podnosioca ustavne ž albe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . iz T . kod Loznice podneo je Ustavnom sudu, 13. januara 2016. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Šapcu I. 972/14 od 22. oktobra 2015. godine, I. 972/14 od 10. novembra 2015. godine i IPV(I). 365/15 od 3. decembra 2015. godine, „kao i celog sudskog postupka Osnovnog suda u Šapcu u predmetu I. 972/14 (stari broj I. 2014/04 i I. 1722/10), zbog povrede načela iz čl. 18, 20. i 21. Ustava Republike Srbije, te prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je interpretiran tok izvršnog postupka koji je prethodio ustavnosudskom, pri čemu je ukazano na nee fikasno postupanje izvršnog suda, kao i na povredu načela hitn osti u izvršnom postupku i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava s obzirom na to da je izvršni postupak pokrenut 2004. godine, a okonačan je tek 2015. godine, posle 11 godina.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi da su u izvršnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom povređen a navedena ustavna prava i načela podnosiocu ustavne žalbe , kao i da poništi osporena rešenja Osnovnog suda u Šapcu . Podnosilac ustavne žalbe je tražio „primerenu naknadu zbog povrede navedenih prava u iznosu od 250.000,00 dinara koja će se isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od podnošenja predloga za isplatu“, materijalnu štetu, kao i troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Šapcu I. 972/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Izvršni poverilac D. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 30. septembra 2004. godine predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Šapcu, protiv izvršnog dužnika B.R, na osnovu pravnosnažne i izvršne parnične presude, radi namirenja novčanog potraživanja. Opštinski sud u Šapcu je rešenjem I. 2014/04 od 4. oktobra 2004. godine dozvolio izvršenje.

Popis pokretnih stvari održan je 14. decembra 2004. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 11. maja 2005. godine tražio ponovni popis i procenu pokretnih stvari.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo urgenciju sudu 21. oktobra 2008. godine.

Popis pokretnih stvari održan je 29. aprila 2009. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je po nalogu suda uplatio predujam troškova veštačenja vrednosti popisanih stvari 31. decembra 2009. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Šapcu u predmetu I. 1722/10.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo urgenciju sudu 17. jula 2012. godine.

Osnovni sud u Šapcu je rešenjem I. 1722/10 od 11. decembra 2012. godine naložio izvršnom dužniku B. R. da izvršnom sudu dostavi izjavu o imovini.

Osnovni sud u Šapcu je rešenjem I. 1722/10 od 21. marta 2013. godine prekinuo izvršni postupak zbog smrti izvršnog dužnika.

Osnovni sud u Šapcu je rešenjem I. 972/14 od 11. aprila 2014. godine nastavio izvršni postupak protiv V.R, supruge preminulog izvršnog dužnika.

Osnovni sud u Šapcu je osporenim rešenjem I. 972/14 od 22. oktobra 2015. godine obustavio izvršni postupak i ukinuo sve sprovedene izvršne ra dnje, u smislu člana 76. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. U pravnoj pouci rešenja je utvrđeno da protiv rešenja nije dozvoljen prigovor.

Podnosilac ustavne žalbe je samoinicijatvno izjavio prigovor protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka.

Osnovni sud u Šapcu je osporenim rešenjem I. 972/14 od 10. novembra 2015. godine odbacio prigovor podnosioca ustavne žalbe, sa obrazloženjem da protiv rešenja o obustavi izvršnog postupak nije dozvoljen prigovor.

Osnovni sud u Šapcu je osporenim rešenjem IPV(I). 365/15 od 3. decembra 2015. godine odbio kao neosnovan prigovor podnosioca ustavne žalbe i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Šapcu I. 972/14 od 10. novembra 2015. godine.

4. Odredbama Ustava, kojima se jemče prava na čiju povredu podnosioci ustavne žalbe ukazuj u, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

5. Zakon o izvršnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/01), koji je počeo da se primenjuje od jula 2000. godine i koji se primenjivao u konkretnom izvršnom postupku do 17. septembra 2011. godine, u članu 262. je propisivao da će se postupak izvršenja i obezbeđenja započet do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona. Odredbom člana 4. ovog zakona je bilo propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11) (u daljem tekstu: ZIO), koji se primenjivao od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. sta v 1. propisuje da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Odredbama ovog zakona propisano je : da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1 .); da se u postupku izvršenja i obezbeđenja shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno (član 10.); da se odluke u izvršnom postupku donose u obliku rešenja ili zaključka, da se rešenjem o izvršenju dozvoljava izvršenje na imovini izvršnog dužnika, pod uslovima i obimu određenim ovim zakonom, a da se zaključkom suda određuje sprovođenje pojedinih radnji i upravlja postupkom (član 36.); da se protiv rešenja može izjaviti prigovor, samo kada je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen (član 39. stav 2.); da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem (član 75.); da sud obustavlja izvršenje ako je izvršna isprava pravnosnažno, odnosno konačno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage, usled smrti stranke koja nema naslednika, usled prestanka stranke koja je pravno lice, a nema pravnog sledbenika, ako je potraživanje prestalo, usled propasti predmeta izvršenja, ako nema imovine koja može biti predmet izvršenja i iz drugih razloga predviđenih zakonom (član 76. stav 1. tač. 1) – 7 )).

Odredbom člana 399. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja i koji se shodno primenjivao na predmetni izvršni postupak, propisano je da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba, ako zakonom nije drugačije propisano.

6. Podnosilac ustavne žalbe je osporio rešenje Osnovnog sud a u Šapcu I. 972/14 od 22. oktobra 2015. godine kojim je obustavljen izvršni postupak, bez prava na izjavljivanje pravn og leka protiv navedenog rešenja, rešenje Osnovnog suda u Šapcu I. 972/14 od 10. novembra 2015. godine koji m je odbačen kao nedozvoljen prigovor podnosioca ustavne žalbe protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka i rešenje Osnovnog suda u Šapcu IPV(I). 365/15 od 3. decembra 2015. godine kojim je potvrđeno rešenje Osnovnog suda u Šapcu I. 972/14 od 10. novembra 2015. godine.

Osporenim rešenjem o obustavi izvršnog postupka je u suštini konačno odlučeno o imovinskim pravima podnosioca ustavne žalbe, kao izvršnog pov erioca, pri čemu je izvršni sudija u pouci o pravnom leku naveo da protiv ovog rešenja nije dozvoljen pravni lek.

Ustavni sud konstatuje da u postupku izvršenja sud donosi odluke u formi rešenja ili zaključka, s tim što se zaključkom sprovode pojedine radnje i upravlja postupkom (član 36. stav 1. i 3. ZIO). U ZIO nije definisana forma akta kojim se postupak obustavlja. Imajući u vidu da je obustava jedan od načina okončanja izvršnog postupka, te da se stoga obustavljanjem izvršnog postupka konačno odlučuje o pravu poverioca da namiri potraživanje u situaciji kada namirenje iz nekog od zakonom predviđenih razloga nije moguće, odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne predstavlja sprovođenje neke izvršne radnje ili akt upravljanja postupkom. To ima za posledicu da se odluka o obustavljanju izvršnog postupka ne donosi u formi zaključka, već u formi rešenja, pa je u toj formi i donet akt koji se osporava ustavnom žalbom. Kako kod okončanja postupka obustavom u ZIO nije naveden prigovor kao dozvoljeni pravni lek, Ustavni sud smatra da u toj situaciji ima mesta shodnoj primeni odredaba Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), i to odredbe člana 399. stav 1. kojom je predviđeno da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba ako zakonom nije drugačije propisano. Iz navedenog proizlazi da se protiv rešenja o obustavljanju izvršnog postupka može podneti prigovor. Ovakav pravni stav Ustavni sud je izneo u Rešenju Už-8166/12 od 23. januara 2014. godine.

S obzirom na pravo stranke koje se jemči članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da kada se rešenjem u izvršnom postupku odlučuje o pravima i obavezama stranaka, kao u konkretnom slučaju, one imaju pravo na pravni lek-prigovor, u skladu sa članom 39. ZIO, te je i podnosiocu ustavne žalbe, kao izvršnom poveriocu, pripadalo pravo da protiv osporenog rešenja kojim je obustavljen izvršni postupak izjavi prigovor veću prvostepenog suda. Međutim, podnosilac je poučen da nema pravo na izjavljivanje pravnog leka, te je sudija pojedinac odbacio kao nedopušten prigovor koji je samoinicijativno podnet, da bi veće na kraju potvrdilo takvo rešenje sudije pojedinca.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjima Osnovnog suda u Šapcu I. 972/14 od 22. oktobra 2015. godine, I. 972/14 od 10. novembra 2015. godine i IPV(I). 365/15 od 3. decembra 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, u tački 2. izreke, u skladu sa odredbom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem rešenja Osnovnog suda u Šapcu IPV(I). 365/15 od 3. decembra 2015. godine i određenjem da isti sud u najkraćem roku ponovo odluči o prigovoru podnosioca izjavljeno m protiv rešenja Osnovnog suda u Šapcu I. 972/14 od 10. novembra 2015. godine, ne prejudicirajući pri tome konačnu odluku izvršnog suda o ispunjenosti uslova za obustavu izvršnog postupka.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, to se nije posebno upuštao u razmatranje navoda o povredi načela iz čl . 18, 20. i 21. Ustava, te prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu , zajemčenih odredbama čl ana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58 stav 1. Ustava.

7. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku) i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, izvršni postupak, kao posebna vrsta sudskog postupka, predstavlja jedinstvenu celinu i pokreće se podnošenjem predloga za izvršenje, a završava se zaključenjem ili obustavom izvršnog postupka. U konkretnom slučaju izvršni postupak je okončan obustavom. Stoga je stav Ustavnog suda da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. Dakle, za ocenu pos tojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan je ceo period trajanja izvršnog postupka , od kada je podnosilac ustavne žalbe podneo predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Šapcu , 30. septembra 2004. godine, do donošenje rešenja Osnovnog suda u Šapcu IPV(I). 365/15 od 3. decembra 2015. godine, kojim je po prigovoru podnosioca ustavne žalbe potvrđeno rešenje o odbacivanju prigovora protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni izvršni postupak trajao 11 godina i tri meseca , što, samo po sebi, može ukazivati da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kom e se raspravlja za podnosioca, te je Sud i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje drugostepenog postupka.

Ustavni sud nalazi da izvršni postupak koji predstavlja završnu fazu u ostvarivanju subjektivnih građanskih prava i koji nije kontradiktoran postupak, po pravilu , isključuje postojanje složenih činjeničnih i pravnih pitanja, što se odnosi i na ovaj slučaj . Ustavni sud smatra da je svojim nedelotvornim postupanjem sam izvršni sud učinio izvršni postupak složenijim.

Ustavni sud dalje nalazi da je podnosilac ust avne žalbe kao izvršni poverilac imao nesumnjiv i legitiman mate rijalnopravni interes da ostvari novčano potraživanje koje je utvrđeno pravnosnažnom i izvršnom presudom u što kraćem roku. Interes izvršnog poverioca se inače podudara sa osnovnim ciljem izvršnog postupka, a to je da se potraživanje izvršnog poverioca namiri efikasno i u razumnom roku.

Prema oceni Ustavnog suda, dužini trajanja predmetnog postupka doprinelo je neefikasano postupanje redovnih sudova. Ustavni sud ukazuje da glavno načelo na kome se zasniva izvršni postupak jeste načelo hitnosti. Poštovanje ovog načela izvršne procedure podrazumeva obavezu suda da pravilno primenjuje procesne odredbe izvršnog postupka koje, u suštini , predstavljaju konkretizaciju navedenog načela , i to , prvenstveno , odredbe koje predviđaju izuzetno kratke rokove za preduzimanje pojedinih radnji u izvršnom postupku, kao i sprovođenje radnji izvršenja po službenoj dužnosti (izvršni postupak u fazi sprovođenja je pretežno oficijelan). U konkretnom slučaju, to očigledno nije poštovano. Izvršni sud je pokazao visoki stepen neafiskasnosti prilikom zakazivanja ročišta za prodaju pokretnih stvari izvršnog dužnika. Nakon prvog popisa pokretnih stvari, podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 11. maja 2005. godine tražio ponovni popis i procenu pokretnih stvari, te je podneo je i urgenciju sudu 21. oktobra 2008. godine, i ponovni popis pokretnih stvari održan je 29. aprila 2009. godine , znači nakon tri godine i četiri meseci od ponošenja zahteva , što predstavlja dovoljn razlog za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud smatra da se prekid izvršnog postupka od 21. marta 2013. godine do 11. aprila 2014. godine , zbog smrti izvršnog dužnika , ne može staviti na teret izvršnom sudu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u izvršnom postupku koji je vo đen pred Opštinskim sudom u Šapcu u predmetu I. 2014/04, a kasnije pred Osnovnim sudom u Šapcu u predmetu I. 972/14 , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavno m sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja postupaka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno - adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Ovakvo pravno stanovište je već zauzeto u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine.

9. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe da mu Ustavni sud dosudi naknadu materijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je ovakav zahtev preuranjen, jer će o prigovoru biti ponovo odlučivano, te je odbacio zahtev podnosioca za naknadu ove štete, rešavajući kao u tački 5. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

10. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

11. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. tačka 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o povredi prava na pravno sredstvo i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti