Odluka Ustavnog suda o restituciji crkvene imovine korišćene za ogledno dobro

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da nije povređeno pravo na pravično suđenje jer je pravilno ocenjeno da bi vraćanje zemljišta koje fakultet koristi bitno ometalo njegov rad.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2961/2016
08.02.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. p . c . – P. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. februara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. p . c . – P . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 269/2015 od 23. decembra 2015. godine zbog povrede prav a na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. p . c . – P. iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 11. april a 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 269/2015 od 23. decembra 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac onemogućen da mirno uživa svoje imovinsko pravo na nepokretnostima koje su predmet zahteva za vraćanje imovine u postupku koji je vođen pred Agencijom za restituciju, jer je lišen prava na restituciju u naturalnom obliku.

U ustavnoj žalb i se dalje ukazuje na povredu prava na pravično suđenje, je r „objektivno“ ne postoje uslovi iz člana 11. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, koji bi isključili naturalno vraćanje pojedinih katastarskih parcela na potesu B, u prilog čemu se navodi:

- da iz utvrđenih činjenica i dokaza izvedenih u predmetnom upravnom postupku proizlazi da se na pojedinim parcelama uopšte ne obavlja rad P . fakulteta Univerziteta u N . S, odnosno neke od tih pa rcela su u katastru nepokretnosti upisane kao voćnjaci i njive;

- da nadležni sudovi nisu napravili razliku između pravnog osnova korišćenja zemljišta i pravnog osnova korišćenja zemljišta kao oglednog poljoprivrednog d obra za vinogradarstvo, što je od značaja za pravilnu primenu člana 11. stav 1. Zakona;

- da se katastarske parcele br. 4523 i 4527 ne koriste kao ogledno poljoprivredno dobro, a tvrdnja Upravno g suda i Vrhovnog kasacionog suda da se na tim parcelama nalazi podrum sa laboratorijom, upravna zgrada i ekonomsko dvorište, protivreči dokazima u spisima predmeta;

- da je u upravnom postupku bilo obavezno učešće fizičkih lica kao vlasnika k.p. br. 5445 i 4541, koje su, takođe, predmet podnosiočevog zahteva.

Pozivajući se na odredbe člana 12. Zakona o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji i člana 61. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, podnosilac ustavne žalbe ističe da P. fakultet Univerziteta u N . S . nema zakonit pravni osnov korišćenja predmetnog zemljišta, kao i da nije dostavio dokaze o pravnom osnovu za korišćenje predmetnog zemljišta kao oglednog poljopriv rednog dobra za vinogradarstvo.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt, kao i u ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Delimičnim rešenjem Agencije za restituciju – Jedinica za konfesionalnu restituciju broj 46-001264/2008-03 od 27. septembra 201 2. godine usvojen je zahtev, vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine S. p . c . – P. na katastarskim parcelama označenim u rešenju , upisanim u list nepokretnosti broj 45, KO S . K , kao svojina Republike Srbije, sa pravom korišćenja P . fakulteta Univerziteta u N . S . (stav 1. dispozitiva); utvrđeno je S. p . c . – P. pravo na restituciju k.p. br. 4517, 4518, 4519, 4520, 4521, 4522, 4523, 4524, 4525, 4527 i 4529, upisanih u l ist nepokretnosti broj 45, KO S . K , kao svojina Republike Srbije, sa pravom korišćenja P . fakulteta Univerziteta u N . S, kao i k.p. br. 5445 i 4541, upisan ih u list ove nepokretnosti br. 213 i 3093 KO S . K . kao privatn a svojin a, s tim da će se o obliku restitucije odlučiti naknadno, posebnim rešenjem, kad se za to budu stekli zakonom predviđeni uslovi (stav 2. dispozitiva); obavezani su Republika Srbija kao vlasnik i P. fakultet Univerziteta u N . S . kao korisnik nepokretnosti iz stava 1. dospozitiva da iste predaju u svojinu i državinu S . p . c . – P. u roku od 30 dana od dana izvršnosti rešenja (stav 3. dispozitiva). U obrazloženju navedenog delimičnog rešenja je konstatovano : da je na osnovu uvida u odluku Ministarstva poljoprivrede – Odeljenje za agrarnu reformu i kolonizaciju broj 19209/46 od 26. juna 1946. godine utvrđeno da je u postupku agrarne reforme oduzeto predmetno zemljište od podnosioca zahteva za vraćanje imovine; da je na osnovu uvida u list nepokretnosti broj 45 , KO S . K , utvrđeno da su k.p. br. 4517, 4518, 4519, 4520, 4521, 4522, 4523, 4524, 4525, 4527 i 4529 upisane kao svojina Republike Srbije, sa pravo m korišćenja P. fakulteta Univerziteta u N . S; da je na osnovu uvida u listove nepokretnosti br. 213 i 3093, KO S . K , utvrđeno da su k.p. br. 5445 i 4541 upisane kao privatna svojin a. U delimičnom rešenju Agencije za restituciju je dalje nave deno: da taj organ nije ima o razloga da sumnja u istinitost upisa P . fakulteta Univerziteta u N . S . kao korisnika spornih parcela, a da podnosilac zahteva za vraćanje imovine nije učinio verovatnim da je taj upis rezultat fiktivnih pravnih akata i poslova, zbog čega bi Agencija, eventualno, prekinula postup ak u smislu člana 8. st. 2. i 3. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama („Službeni glasnik RS“, broj 46/06) i sačeka la da nadležni sud raspravi to pitanje; da P . fakultet Univerziteta u N . S . nije morao da dokaže da je sporne parcele dobio za ogledno dobro, jer se, po prirodi stvari, podrazumeva da ta kav fakultet mora imati zemljište za istraživački rad, a na kojim će se parcelama on sprovoditi – u okviru zemljišta koje ima na korišćenju, stvar je tog fakulteta; da je predstavnik fakulteta objasnio da bi vraćanjem spornih parcela u svojinu podnosiocu zahteva došlo do bitnijeg ometanja rada i funkcionisanja fakulteta, budući da je zemljište u S . K . na potesu „B .“ jedino koje se može koristiti za vinogradarstvo, jer se „ovde“ nalazi podrum sa laboratorijom, upravna zgrada i ekonomsko dvorište; da ni u odnosu na fizička lica podnosilac zahteva nije učinio verovatnim da su upisi posledica nezakonitih, odnosno fiktivnih pravnih poslova, pa, imajući u vidu fikciju istinitosti upisa u javnim knjigama, nije bilo razloga da se u postupak uključe vlasnici k.p. br. 5445 i 4541. Agencija j e, polazeći od navedenog i na osnovu dokaza izvedenih uviđajem na licu mesta, veštačenjem od strane veštaka za geodeziju i saslušanjem predstavnika P . fakulteta Univerziteta u N . S , našla da su ispunjeni uslovi za izuzimanje od vraćanja u naturalnom obliku katastarskih parcela navedenih u stavu drugom dispozitiva rešenja, u smislu odredaba člana 11. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama.

Presudom Upravnog suda U. 16111/2012 od 10. jula 2014. godine, u stavu 1. dispozitiva, odbijena je tužba S. p . c . – P. podneta protiv konačnog rešenja Agencije za restituciju od 27. septembra 2012. godine . U obrazloženju ove presude je konstatovano da je u toku postupka na nesumnjiv način utvrđeno: da parcele obuhvaćene drugim stavom dispozitiva pobijanog rešenja koristi P. fakultet Univerziteta u N . S . kao ogledno dobro za vinogradarstvo i da se te parcele koriste za izvođenje stručne prakse i sticanje znanja iz oblasti vinogradarstva i vinarstva, te da se na njima vrši selekcioni rad i stvaraju nove sorte vinove loze; da podizanje i održavanje kolekcije vinove loze na tom oglednom dobru finansira Ministarstvo poljoprivrede; da parcele obuhvaćene drugim stavom dispozitiva pobijanog rešenja jesu delimično zasađene vinogradima, ali je to zemljište jedino koje fakultet može koristiti za vinogradarstvo, „jer se tu nalazi “ podrum sa laboratorijom, upravna zgrada i ekonomsko dvorište; da na navedenim parcelama postoje zasadi vinograda i da su njive zasejane jednogodišnjim biljkama, što proizlazi iz geodetskog izveštaja o zatečenim kulturama na parcelama u potesu „B.“, KO S . K , od 20. novembra 2011. godine; da je „na osnovu odluka nadležnih organa“ predmetno zemljište dato na korišćenje P . fakultetu Univerziteta u N . S.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 269/2015 od 23. decembra 2015. godine odbijen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 16111/2012 od 10. jula 2014. godine kao neosnovan, iz istih razloga koji su navedeni u pobijanoj presudi, a koje je u svemu kao pravilne, jasne i dovoljne prihvatio Vrhovni kasacioni sud.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

S obzirom na to da se odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju , po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud je istaknute povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Zakonom o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama („Službeni glasnik RS“, broj 46/06) propisano je: da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta od crkava i verskih zajednica, kao i od njihovih zadužbina i društava, primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji i drugih propisa koji su doneseni i primenjivani u periodu od 1945. godine, kao i svim drugim aktima kojima je vršeno oduzimanje te imovine, bez tržišne naknade (član 1.); da se pod aktima oduzimanja podrazumevaju pravni akti koji su imali neposredno dejstvo, kao što su propisi, presude, odluke, rešenja, drugi pravni akti, kao i materijalne radnje državnih organa, putem kojih je imovina oduzimana (član 3. tačka 2)); da se pod obveznicima vraćanja, odnosno isplate naknade podrazumevaju Republika Srbija, privredna društva i druga pravna ili fizička lica koja su vlasnici imovine i koja su prema ovom zakonu u obavezi da vrate oduzetu imovinu ili isplate novčanu naknadu (član 3. tačka 3)); da se oduzeta imovina vraća, po pravilu, u naturalnom obliku ili se naknađuje u vidu druge odgovarajuće imovine, a tržišna novčana naknada isplaćuje se samo ako vraćanje u naturalnom obliku ili u vidu druge odgovarajuće imovine nije moguće (član 4.); da je obveznik vraćanja nepokretnosti, odnosno isplate novčane naknade Republika Srbija, privredno društvo ili drugo pravno lice koje je u momentu stupanja na snagu ovog zakona vlasnik oduzete imovine (član 7. stav 1.); da a ko privredno društvo ili drugo pravno lice dokaže da je svojinu na nepokretnosti steklo teretnim pravnim poslom, po tržišnoj ceni u vreme prenosa prava svojine ili drugog prava koje u sebi sadrži pravo raspolaganja, to privredno društvo, odnosno drugo pravno lice ostaje vlasnik nepokretnosti, a Republika Srbija je obveznik isplate novčane naknade (član 7. stav 2.); da fizička lica, koja su u međuvremenu zakonitim pravnim poslom stekla pravo svojine na imovini koja je bila oduzeta crkvama i verskim zajednicama, nisu obveznici njenog vraćanja ili isplate novčane naknade (član 8. stav 1.); da ako je imovina koja je predmet vraćanja prešla iz državne, odnosno društvene u privatnu svojinu na osnovu nezakonitih, odnosno fiktivnih pravnih akata i poslova, obveznik vraćanja ili isplate tržišne novčane naknade je pravno, odnosno fizičko lice koje je na dan stupanja na snagu ovog zakona neosnovano obogaćeno od te imovine, a ako takvo lice ne postoji, obveznik plaćanja novčane naknade je Republika Srbija (član 8. stav 2.); da se nezakonitost, odnosno fiktivnost pravnih akata i poslova iz stava 2. ovog člana utvrđuju u sudskom postupku (član 8. stav 3.); da je obveznik vraćanja dužan da crkvi, odnosno verskoj zajednici vrati pravo svojine i državine na nepokretnosti koja je bila oduzeta, ako je u približno istom obliku i stanju u kome je bila u vreme oduzimanja (član 10. stav 1.); da se nepokretnost ne vraća ako je izvan pravnog prometa, odnosno ako se na njoj ne može steći pravo svojine, odnosno pravo korišćenja, kao i ako bi usled njenog vraćanja došlo do bitnijeg ometanja rada i funkcionisanja državnih organa, javnih zdravstvenih, kulturnih ili obrazovnih institucija ili drugih javnih službi i ako bi u tom slučaju nastupila nesrazmerna šteta (član 11. stav 1 .); da se nepokretnost ne vraća ako bi njenim vraćanjem bila bitno narušena ekonomska, odnosno tehnološka održivost i funkcionalnost privrednog subjekta u čijoj se svojini nalazi i ako bi se znatno otežalo poslovanje tog subjekta (član 11. stav 2.); da će se, izuzetno od st. 1. i 2. ovog člana, vratiti nepokretnost koja je u imovini obveznika bez pravnog osnova ili ako je obveznik tu nepokretnost dao u najam, zakup ili drugi tome srodan odnos (član 11. stav 3.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim aktom povređeno pravo na pravično suđenje, jer, po njegovom mišljenju, ne postoje uslovi iz člana 11. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, koji bi isključili naturalno vraćanje pojedinih katastarskih parcela koje su obuhvaćene stavom drugim dispozitiva delimičnog rešenja Agencije za restituciju od 27. septembra 2012. godine.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud, takođe, ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrerna ili diskriminatorska.

Po nalaženju Ustavnog suda, iz navedenih odredaba Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama (dalje u tekstu: Zakon) proizlazi: da se primenom odredaba tog zakona može ostvariti pravo na povraćaj imovine koja je oduzeta počev od 1945. godine, bez tržišne naknade, i to ne samo pravnim akti ma koji su imali neposredno dejstvo, već i materijalnim radnjama državnih organa kojima je imovina oduzimana ; da je obveznik vraćanja nepokretnosti, odnosno isplate novčane naknade, prvenstveno, Republika Srbija; da nije obveznik vraćanja pravno lice koje je svojinu na oduzetoj nepokretnosti steklo teretnim pravnim poslom, po tržišnoj cen i u vreme prenosa prava svojine, niti fizičko lice koje je to pravo steklo zakonitim pravnim poslom; da ako je prenos imovine iz državne, odnosno društvene u privatnu svojinu izvršen na osnovu nezakonitih, odnosno fiktivnih pravnih akata i poslova, obveznik vraćanja imovine je pravno, odnosno fizičko lice koje je na dan stupanja na snagu ovog zakona neosnovano obogaćeno od te imovine; da obveznik vraćanja vraća crkvi, odnosno verskoj zajednici pravo svojine i državine na nepo kretnosti koja je bila oduzeta; da se nepokretnost ne vraća u naturalnom obliku ako bi usled njenog vraćanja došlo do bitnijeg ometanja rada i funkcionisanja državnih organa ili javnih službi i nastupanja nesrazmern e štete ili ako bi njenim vraćanjem bila bitno narušena održivost i funkcionalnost privrednog subjekta u čijoj se svojini nalazi, što bi znatno otežalo njegovo poslovanje. Međutim, nepokretnost će se i u navedenim slučajevima vratiti, ako se nalazi u imovini obveznika vraćanja bez pravnog osnova ili ako je obveznik nepokretnost dao u najam, zakup ili drugi tome srodan odnos.

Ustavni sud je konstatovao da su u delimičnom rešenj u Agencije za restituciju – Jedinica za konfesionalnu restituciju broj 46-001264/2008-03 od 27. septembra 2012. godine navedeni dokazi na osnovu kojih je t aj organ utvrdio: da je celokupno zemljište koje je predmet zahteva oduzeto od pravnog prethodnika podnosioca zahteva u postupku agrarne reforme; da su katastarske parcele označene u stavu drugog dispozitiva rešenja br. 4517, 4518, 4519, 4520, 4521, 4522, 4523, 4524, 4525, 4527 i 4529 (dalje u tekstu: sporne parcele) upisane u katastar nepokretnosti kao svojina Republike Srbije, sa pravom korišćenja P. fakulteta Univerziteta u N . S , a da su k.p. br. 5445 i 4541 , KO S . K , upisane kao privatna svojina; da taj fakultet sporne parcele koristi kao ogledno dobro za vinogradarstvo, te da bi njihovim vraćanjem u svojinu podnosiocu ustavne žalbe došlo do bitnijeg ometanja rada i funkcionisanja fakulteta i nastupanja nesrazmerne štete . Ocenjujući da li su u konkretnom slučaju ispunjeni standardi prava na pravično suđenje , Ustavni sud je imao u vidu je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda doneta u postupku po vanrednom pravnom sredstvu i da je taj sud u svemu prihvatio razloge Upravnog suda za ocenu o zakonitosti pobijanog delimičnog rešenja Agencije za restituciju.

Ispitujući navode ustavne žalbe da „tvrdnja Upravnog suda i Vrhovnog kasacionog suda da se na k .p. br. 4523 i 4527 nalazi podrum sa laboratorijom, upravna zgrada i ekonomsko dvorište“ protivreči dokazima u spisima predmeta , Ustavni sud je iz sadržine presud e Upravnog suda U. 16111/2012 od 10. jula 2014. godine i osporene presud e Vrhovnog kasacionog suda utvrdio da takva tvrdnja nije izneta, već su ti sudovi konstatovali da sporne parcele jesu delimično zasađene vinogradima, ali da je to zemljište jedino koje se može koristiti od strane fakulteta za vinogradarstvo, „jer se tu nalazi “ podrum sa laboratorijom, upravna zgrada i ekonomsko dvorište. Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivom ocenu nadležnih sudova da zbog blizine navedenih objekata – koji se nalaze na pojedinim spornim parcelama, treba da budu izuzete od vraćanja podnosiocu ustavne žalbe i parcele na kojima trenutno nema zasada vinove loze.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, ukazuje da P. fak ultet Univerziteta u N. S . ne samo da nema zakonit pravni osnov za korišćenje predmetnog zemljišta kao oglednog poljoprivrednog dobra za vinogradarstvo, već nema zakonit pravni osnov korišćenja poljoprivrednog zemljišta uopšte, imajući u vidu odredbe člana 12. Zakona o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji, kao i činjenicu da u predmetnom postupku nije dostavljena odluk a nadležnog organa o davanju poljoprivrednog zemljišta tom fakultetu na korišćenje, u smislu člana 61. Zakona o poljoprivrednom zemljištu.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da je u presudi Upravnog suda U. 16111/2012 od 10. jula 2014. godine navedeno da je predmetno zemljište „na osnovu odluka nadležnih organa“ dato na korišćenje P . fakultetu Univerziteta u N . S, iako se ni iz navedene presude, niti iz delimičnog rešenja Agencije za restituciju – Jedinica za konfesionalnu restituciju broj 46-001264/2008-03 od 27. septembra 2012. godine ne može utvrdi ti kada je doneta odluka o tome i od strane kog organa . U navedenom rešenju Agencije za restituciju je, s tim u vezi, istaknuto da taj organ nije imao razloga da sumnja u istinitost upisa P . fakulteta Univerziteta u N . S . kao korisnika spornih parcela, a da podnosilac zahteva za vraćanje imovine nije učinio verovatnim da je taj upis rezultat fiktivnih pravnih akata i poslova, zbog čega bi taj organ, eventualno, prekinuo postupak u smislu člana 8. st. 2. i 3. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama i sačekao da nadležni sud raspravi to pitanje.

Ocenjujući da li je propuštanje Agencije za restituciju i Upravnog suda da utvrde pravni osnov P . fakulteta Univerziteta u N . S . za korišćenje spornih parcela uticalo na ostvarivanje podnosiočevog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je imao u vidu da se sporne parcele i dalje nalaze u državnoj svojini, a da se, saglasno odredbi člana 8. st. 2. i 3. Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, samo u slučaju da je imovina koja je predmet vraćanja prešla iz državne, odnosno društvene u privatnu svojinu , može ispitivati da li je taj prenos izvršen na osnovu nezakonitih, odnosno fik tivnih pravnih akata i poslova. Polazeći od navedenog, ovaj sud nalazi da za odluku u predmetnoj upravnoj stvari nije bilo od značaja kada i koji organ je doneo odluku o davanju spornih parcela na korišćenje P . fakultet u Univerziteta u N . S.

Ispitujući navode ustavne žalbe da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za izuzimanje od vraćanja imovine u naturalnom obliku, u smislu odredaba člana 11. Zakona, Ustavni sud je imao u vidu da sporne parcele nisu oduzete materijalnim radnjama, bez pravnog osnova, već su eksproprisane na osnovu Zakona o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji („Službeni glasnik NRS“, br. 5/48, 11/49 i 34/56), da je obveznik vraćanja Republika Srbija, a P. fakultet Univerziteta u N . S . korisnik tih parcela i da je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe ocenjeno da bi vraćanjem spornih parcela u svojinu podnosiocu ustavne žalbe došlo do bitnijeg ometanja rada i funkcionisanja tog fakulteta i nastupanja nesrazmerne štete . S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na ustavnopravno prihvatljiv način ocenjeno da sporne parcele treba izuzeti od vraćanja u naturalnom obliku, saglasno odredbi člana 11. stav 1. Zakona. Budući da sporne parcele nisu bez pravnog osnova u imovini Republike Srbije kao obveznika vraćanja, niti ih je obveznik dao u najam, zakup ili drugi tome srodan odnos, ovaj sud nalazi da nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe da te parcele treba da se vrate u svojinu podnosiocu primenom odredbe stava 3. člana 11. Zakona. Iz toga dalje sledi da nisu od uticaja na odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi navodi podnosioca kojima ukazuje da nije utvrđen pravni osnov korišćenja spornih parcela od strane P. fakulteta Univerziteta u N . S, u smislu odredaba Zakona o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji i Zakona o poljoprivrednom zemljištu.

Ustavni sud je , takođe, konstatovao da su nepokretnosti koje su vraćene podnosiocu ustavne žalbe na osnovu stava 1. dispozitiva delimičnog rešenja Agencije za restituciju od 27. septembra 2012. godine, upisane u isti list nepokretnosti kao i sporne parcele – kao svojina Republike Srbije, sa pravom korišćenja P. fakulteta Univerziteta u N . S.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da je u predmetnom upravnom postupku bilo obavezno učešće fizičkih lica kao vlasnika k.p. br. 5445 i 4541, koje su, takođe, predmet podnosiočevog zahteva, Ustavni sud je konstatovao da fizička lica, koja su u međuvremenu zakonitim pravnim poslom stekla pravo svojine na imovini koja je bila oduzeta crkvama i verskim zajednicama, nisu obveznici njenog vraćanja ili isplate novčane naknade, saglasno članu 8. stav 1. Zakona, već Republika Srbija. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Agencijom za restituciju nije učinio verovatnim da su upisi fizičkih lica na navedenim parcelama posledica nezakonitih, odnosno fiktivnih pravnih poslova, Ustavni sud nalazi da se ustavnom žalbom neosnovano ukazuje da su vlasnici tih parcela morali učestvovati u predmetnom upravnom postupku.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 269/2015 od 23. decembra 2015. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je osporenim aktom povređeno pravo na imovinu, jer je „lišen prava na restituciju u naturalnom obliku“. Polazeći od ocene Ustavnog suda koja je izneta u tački 5. obrazloženja, Ustavni sud nalazi da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na povredu označenog prava garantovanog članom 58. Ustava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o restituciji crkvene imovine korišćene za ogledno dobro

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti