Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv prekršajne presude

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Višeg prekršajnog suda. Podnosilac je osporavao utvrđeno činjenično stanje i primenu prava, ali nije pružio ustavnopravne razloge niti dokaze koji bi ukazivali na povredu prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Milanovića iz Borče, na osnovu odredbe člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. oktobra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Dragana Milanovića izjavljena protiv presude Višeg prekršajnog suda - Odeljenje u Kragujevcu I-112 Prž. 1619/10 od 15. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Milanović iz Borče, preko Petra Učajeva, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 21. juna 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Višeg prekršajnog suda - Odeljenje u Kragujevcu I-112 Prž. 1619/10 od 15. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je osporenom presudom potvrđeno rešenje Opštinskog organa za prekršaje u Trsteniku Up. 1632/08 od 5. novembra 2008. godine kojim je podnosilac oglašen odgovornim za prekršaje iz člana 226. stav 1. tač. 11. i 14. Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima; da veće Višeg prekršajnog suda - Odeljenje u Kragujevcu u obrazloženju osporene presude pogrešno navodi da u toku prekršajnog postupka nije učinjena bitna povreda odredaba prekršajnog postupka o kojoj sud vodi računa po službenoj dužnosti; da su i organ za prekršaje u Trsteniku i Viši prekršajni sud grubo zanemarili član 8. stav 1. Zakona o prekršajima na štetu okrivljenog; da su oba prekršaja opisana kao preticanje kolone vozila za koju nije ni utvrđeno da je postojala; da je time pobijanom presudom učinjena povreda materijalnog prava o kojoj Viši prekršajni sud mora da vodi računa po službenoj dužnosti; da je osporenom presudom učinjena povreda odredbe člana 81. Zakona o prekršajima; da se ceo prekršajni postupak temelji na dokazu koji je kontradiktoran samom sebi i okolnostima slučaja; da svedoci na čijim iskazima je sud isključivo zasnovao svoju odluku nisu našli za shodno da primete i druge okolnosti slučaja ili je sud to propustio da utvrdi; da je sud morao primeniti institut prividnog sticaja; da je nesporan doprinos vozila policije koje se kretalo brzinom većom od dozvoljene, što je sud posredno mogao zaključiti na osnovu svedočenja; da primena Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima predstavlja školski primer arbitrernosti i proizvoljnosti policije i sudstva od pokretanja prekršajnog postupka pa do njegovog okončavanja, po principu „rekao mi je načelnik da Vam napišem prekršajnu prijavu“; da je oglašavanjem podnosioca odgovornim za nedokazan prekršaj povređeno njegovo pravo na odbranu. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu. Predložio je i da Ustavni sud odloži izvršenje osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 85. stav 1. istog Zakona propisano je da ustavna žalba, pored ostalog, mora da sadrži i razloge žalbe i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje Ustavom zajemčenog prava ili slobode.

3. Ustavni sud je u sprovednom prethodnom postupku utvrdio da je osporenom presudom Višeg prekršajnog suda - Odeljenje u Kragujevcu I-112 Prž. 1619/10 od 15. marta 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Opštinskog organa za prekršaje u Trsteniku Up. 1632/08 od 5. novembra 2008. godine, koje je i potvrđeno.

Prvostepenim rešenjem je okrivljeni oglašen odgovornim zbog prekršaja iz člana 226. stav 1. tač. 11) i 14) Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni list SFRJ“, br. 50/88, 63/88, 80/89, 29/90, 11/91, „Službeni list SRJ“, br. 34/92, 13/93, 24/94, 41/94, 28/96, 3/02 i „Službeni glasnik RS“, broj 101/05), kažnjen novčanom kaznom i izrečena mu je jedinstvena zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilom „E“ kategorije u trajanju od šest meseci.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, zajemčeno je pravo na pravično suđenje i utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Podnosilac ustavne žalbe se obraća Ustavnom sudu kao lice pravnosnažno oglašeno odgovornim u prekršajnom postupku, nezadovoljan odlukom prekršajnog suda kojom je odbijena kao neosnovana njegova žalba. Podnosilac ustavne žalbe, osporavajući drugostepenu presudu prekršajnog suda, osporava i postupak izvođenja dokaza pred prvostepenim prekršajnim organom, kao i ocenu izvedenih dokaza, bez ukazivanja na koji način je ovakav postupak konkretno uticao na označeno ustavno pravo. U ustavnoj žalbi nisu dovedene u vezu iznete tvrdnje sa povredom ili uskraćivanjem prava na pravično suđenje, kao što nisu ni priloženi dokazi koji bi potkrepili iznete navode. Ističući povrede materijalnog prava, odnosno povredu odredbe člana 81. Zakona o prekršajima, podnosilac ustavne žalbe ni jednim navodom ne ukazuje na koji konkretan način je ova eventualna povreda materijalnog prava dovela do uskraćivanja ili povrede označenog Ustavom zajemčenog prava, već samo navodi da je sud „direktno prekršio član 32. stav 1. Ustava Republike Srbije“. U ustavnoj žalbi se osporava i činjenično stanje utvrđeno u prekršajnom postupku, koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom.

Ustavni sud i u ovom slučaju ukazuje na to da o osnovanosti pokretanja prekršajnog postupka protiv nekog lica i o postojanju njegove prekršajne odgovornosti odlučuje isključivo nadležni sud, u ovom slučaju prekršajni, kao i da je samo taj sud nadležan da izvede i oceni sve potrebne dokaze. Ustavni sud nije nadležan da umesto i nakon prekršajnih sudova ocenjuje izvedene i odlučuje o neizvedenim dokazima u prekršajnom postupku, da utvrđuje činjenično stanje, da odlučuje o prekršajnoj odgovornosti podnosioca ustavne žalbe, niti da ocenjuje zakonitost sudskih odluka koje su osporene ustavnom žalbom. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost pravnosnažnih sudskih presuda. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja, a na osnovu navoda iz ustavne žalbe koji moraju biti potkrepljeni ustavnopravnim razlozima i priloženim dokazima, što je obaveza podnosioca propisana odredbama člana 85. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud je stoga utvrdio da razlozi izneti u ustavnoj žalbi sami po sebi, bez preciznog ukazivanja na njihovu vezu sa povredom ili uskraćivanjem Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, kao i bez dostavljanja konkretnih dokaza koji potkrepljuju navode žalbe, ne predstavljaju ustavnopravne razloge zbog kojih se ustavna žalba može izjaviti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je podnetu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv prekršajne presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti