Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse. Okružni sud u Beogradu je u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite odluke, što je stvorilo pravnu nesigurnost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Veselinovića iz Lešaka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Veselinovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž 1. 5067/08 od 21. maja 200 9. godine i utvrđuje povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Veselinović iz Lešaka je 25. avgusta 2009. godine, preko punomoćnika Milana Stanića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž 1. 5067/08 od 21. maja 2009. godine. Ustavna žalba je izjavljena zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je na osnovu Informacije u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, Vlada Republike Srbije donela Zaključak 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, kojim su obavezana sva ministarstva i posebne organizacije da se pridržavaju preporuka sadržanih u Informaciji u kojoj je navedeno da su zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika Srbija i javnim preduzećima, čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, zadržali status zaposlenih i ostvaruju pravo na platu, odnosno zaradu ili naknadu plate u skladu sa z aključcima Jugoslovenskog komiteta za saradnju sa Civilnom misijom Ujedinjenih nacija od 24. januara 2000. godine i 29. maja 2000. godine. Dalje je naveo da je Informacijom takođe propisano da takav status podrazumeva da zaposleni koji žive i rade na područiju Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija primaju platu, odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%.

Podnosilac je istakao da je zaposlen kao policajac u Policijskoj upravi za Kosovsku Mitrovicu, da živi na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija i da mu pripada zarada uvećana za 100%, ali da mu navedeno uvećanje od 100% nije isplaćivano, te da je iz tog razloga 9. februara 2006. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi isplate neisplaćene zarade, ali je njegov tužbeni zahtev odbijen presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3079/08 od 1 2. maja 2008. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5067/08 od 2 1. maja 2009. godine. Podnosilac dalje ističe da je diskriminisan u svom pravu da dođe do pravične odluke, jer su u drugim pravnosnažno okončanim postupcima vođenim pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu usvojeni tužbeni zahtevi njegovih kolega, a reč je o istom činjeničnom i pravnom osnovu. Iz navedenih razloga podnosilac predlaže da Ustavni sud odredi pravičnu naknadu štete koja mu je pričinjena u visini manje isplaćene zarade, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom , manje uplaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje i troškova prvostepenog i drugostepenog postupka, kao i troškova postupka po ustavnoj žalbi po advokatskoj tarifi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.) ; da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 60. Ustava je utvrđeno: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1); da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.) ; da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sve radna mesta (stav 3.) ; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.) ; da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u priložene dokaze, utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, bio u identičnoj pravnoj i činjeničnoj situaciju kao i drugi tužioci – njegove kolege pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova, koji su takođe podneli ustavne žalbe. U nekoliko postupaka koji su se vodili pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, kao prvostepenim sudom, i Okružnim sudom u Beogradu, kao drugostepenim sudom, ujedno i sudom poslednje instance, Okružni sud u Beogradu je usvajao tužbene zahteve tužilaca – pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, bez obzira na činjenicu što su njihovi zahtevi bili zasnovani na istim činjenicama i odnosili su se na identična pravna pitanja.

S obzirom na ovako utvrđene činjenice i okolnosti, Ustavni sud je ocenio da je donoseći različite odluke, Okružni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, povodom iste činjenične i pravne situacije, stvorio pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, te da ta okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, dok je u ostalom delu ustavna žalba odbačena, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu (u vezi sa razlozima za ovakvo odlučivanje videti, među mnogim drugim, i o dluke Ustavnog suda: Už-60/2009 od 10. marta 2011. godine i Už-61/2009 od 3. marta 2011. godine), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je našao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe, te je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

4. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 , 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević