Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv rešenja Vrhovnog suda
Kratak pregled
Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda kojim je odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti. Navodi podnositeljke o nedozvoljenom raspolaganju stranaka zasnovani su na pogrešnom tumačenju zakona, te nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vlatke Velinove iz Bosilegrada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. marta 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Vlatke Velinove izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 232/10 od 7. aprila 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Vlatka Velinova iz Bosilegrada je 21. juna 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja navedenog u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, garantovanih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.
Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da je Vrhovni kasacioni sud odbacio njen zahtev za zaštitu zakonitosti, iako je raspolaganje tužioca bilo očigledno suprotno Zakonu o građevinskom zemljištu i Zakonu o eksproprijaciji. Ostali navodi podnositeljke o povredi navedenih Ustavom zajemčenih prava se odnose na postupanje nižestepenih sudova koji su prethodili donošenju osporenog akta.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.
Odredbom člana 84. stav 1. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
3. U sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priložene dokaze, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Okružnog suda u Vranju Gž. 315/09 od 8. oktobra 2009. godine odbijena kao neosnovana žalba tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe i potvrđena presuda Opštinskog suda u Bosilegradu P. 267/08 od 16. decembra 2008. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca.
Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odbačen je zahtev za zaštitu zakonitosti, koji je podnositeljka ustavne žalbe izjavila protiv presude Okružnog suda u Vranju Gž. 315/09 od 8. oktobra 2009. godine. U osporenom rešenju je navedeno da nisu ispunjeni uslovi za izjavljivanje ovog zahteva za zaštitu zakonitosti, jer nije ukazano na nedozvoljena raspolaganja stranaka, u smislu člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, koja bi predstavljale bitnu povredu ovog zakona.
4. Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).
Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka i da se mogu odreći svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se (član 3. stav 2.); da se sud neće dozvoliti raspolaganje stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. stav 3); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3.) (član 361. stav. 2. tačka 5)); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ovog zakona (član 417.); da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek (član 418.).
5. Navod podnositeljke ustavne žalbe koji se odnosi na osporeni akt se zasniva na pogrešnom tumačenju nedozvoljenog raspolaganja stranaka u parnici. Iz navedenih odredaba Zakona proizlazi da se radi o nedozvoljenom raspolaganju stranaka zahtevima koje su istakle u toku postupka, a ne o raspolaganju u smislu odluka u vezi sa imovinom koja je predmet parničnog postupka. U ustavnoj žalbi se ne navode bliži razlozi zbog kojih podnositeljka smatra da je u konkretnom slučaju bilo nedozvoljenog raspolaganja, u smislu člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Ustavni sud je, stoga, ocenio da se ovaj navod ne može smatrati ustavnopravnim razlogom koji bi ukazao da je u konkretnom slučaju moglo doći do povrede nekog od navedenih Ustavom zajemčenih prava.
Ostali navodi podnositeljke se odnose na akte donete u nižestepenim postupcima koji su prethodili donošenju osporenog akta. Podnositeljka ustavne žalbe nije navela da osporava i akte donete u ovim postupcima. Stav je Ustavnog suda da ukoliko je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda o odbacivanju zahteva za zaštitu zakonitosti, kao i protiv odluka koje su prethodile izjavljivanju ovog vanrednog pravnog sredstva, da Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova odbaciti kao neblagovremenu (ako je podneta po proteku roka utvrđenog Zakonom). Stoga bi Ustavni sud da su odluke nižestepenih sudova i formalno osporene, u odnosu na njih odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu, jer je podneta nakon isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je našao da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za postupanje po predmetnoj ustavnoj žalbi, te je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.
6. Ustavni sud je, na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević