Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora zbog postojanja dovoljnih razloga

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora. Utvrđeno je da su nadležni sudovi naveli relevantne i dovoljne razloge za produženje, zasnovane na težini dela, te da postupak nije bio proizvoljan. Povreda prava na pravni lek nije postojala.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragića Dragojlovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragića Dragojlovića izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kr. 150/10 od 20. maja 2010. godine, rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 2261/10 od 3. juna 2010. godine, rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kr. 185/10 od 15. juna 2010. godine, rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 2678/10 od 2. jula 2010. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 3644/10 od 5. jula 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 2901/10 od 21. jula 2010. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragić Dragojlović iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 22. juna 2010. godine, preko punomoćnika Miodraga Bukumirovića i Zorana Tanaskovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kr. 150/10 od 20. maja 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 2261/10 od 3. juna 2010. godine, zbog povrede prava iz člana 31. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, koja je zavedena pod brojem Už – 2972/2010.

Dragić Dragojlović je preko istih punomoćnika 29. jula 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kr. 185/10 od 15. juna 2010. godine, rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 2678/10 od 2. jula 2010. godine, rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 3644/10 od 5. jula 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 2901/10 od 21. jula 2010. godine, zbog povrede prava iz člana 31. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, koja je zavedena pod brojem Už – 3586/2010.

Ustavni sud je, imajući u vidu da je u oba predmeta isti podnosilac koji osporava rešenja o produženju pritvora koja su doneta u istom krivičnom postupku, spojio spise predmeta Už - 3586/2010 spisima predmeta Už – 2972/2010, radi vođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedne odluke.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da su mu označena prava povređena što su osporena rešenja doneta bez valjano obrazloženih razloga za produženje pritvora, bez ocene osnovanosti, nužnosti i primerenosti njegovog daljeg zadržavanja u pritvoru, te izostankom razmatranja i ocene svih žalbenih navoda, jer, pored ostalog: nisu navedene osobite okolnosti koje ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke; ne postoje osobite okolnosti koje ukazuju da će boravkom na slobodi ponoviti krivično delo, pošto više nije na radnom mestu tehničkog direktora, već je samo zaposlen u preduzeću i nema ovlašćenja da samostalno odlučuje, a saoptuženi više uopšte ne rade u ovom preduzeću; u obrazloženju osporenih rešenja u vezi sa zakonskim osnovom iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP nije navedno zašto je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i zašto se ista svrha (nesmetano vođenje krivičnog postupka) ne može ostvariti drugom merom. Istovremeno, podnosilac ističe da se u osporenim rešenjima ne navode subjektivni razlozi za produženje pritvora i da su svi razlozi od donošenja rešenja o određivanju pritvora pa na dalje isti.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporena rešenja i objavi odluku u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu I Su. 1/11-89-1 od 1. aprila 2011. godine, te je utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti vezane za krivični postupak

Pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 3570/10, u vreme podnošenja ustavne žalbe, vodio se krivični postupak protiv podnosioca i drugih optuženih lica, po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 10/10 od 5. jula 2010. godine koja u to vreme nije stupila na pravnu snagu.

Optužnica je podignuta nakon što je u periodu od 22. januara 2010. godine do 5. jula 2010. godine, dakle za nepunih šest meseci, sprovedena istraga protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih lica, po zahtevu za sprovođenje i proširenje istrage Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, zbog više krivičnih dela.

Podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika.

B) Činjenice i okolnosti vezane za pritvor

Podnosilac ustavne žalbe se do dana podnošenja ustavne žalbe (29. juli 2010. godine) nalazio u pritvoru šest meseci i osam dana, računajući od 21. januara 2010. godine kada je lišen slobode.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu Ki. 20025/10 od 22. januara 2010. godine, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2), 3) i 5) tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP).

Pritvor je podnosiocu ustavne žalbe produžavan tokom istražnog postupka na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tač. 2), 3) i 5) ZKP.

Apelacioni sud u Beogradu je u osporenim rešenjima Kr. 150/10 od 20. maja 2010. godine i Kr. 185/10 od 15. juna 2010. godine (koja su potvrđena rešenjima Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 2261/10 od 3. juna 2010. godine i Kž2. 2678/2010. godine), obrazlažući razloge za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe, pored ostalog, naveo: za tačku 2) člana 142. stav 1. ZKP da „imajući u vidu činjenicu da je tokom istražnog postupka potrebno saslušati u svojstvu svedoka M.Đ. to po oceni Apelacionog suda u Beogradu navedene okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni ukoliko bi se našao na slobodi mogao ometati postupak uticanjem na do sada nesaslušane svedoke“, odnosno da „je potrebno preduzeti sve istražne radnje predložene zahtevom za sprovođenje i proširenje istrage Višeg javnog tužilaštva u Beogradu“; za tačku 3) člana 142. stav 1. ZKP da „imajući u vidu činjenicu da je zahtev za proširenje istrage protiv okrivljenog Dragić Dragojlovića podnet zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, i to u svojstvu tehničkog direktora i u svojstvu direktora razvoja preduzeća „I.“ a.d, a posebno okolnost da je u tom preduzeću i dalje zaposlen kao tehnički direktor, to navedene okolnosti, po oceni ovog suda predstavljaju posebno teške okolnosti krivičnog dela koje ukazuju da bi okrivljeni, ukoliko bi se našao na slobodi, mogao ponoviti krivično delo“; za tačku 5) člana 142. stav 1. ZKP da „imajući u vidu da je za navedeno krivično delo koje se okrivljenom stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, te da postoji osnovana sumnja da je okrivljeni kontinuirano, u dužem vremenskom periodu, preduzimao krivičnopravne radnje kojima je pribavljena protivpravna imovinska korist u višemilionskom iznosu, to po oceni ovog suda u konkretnom slučaju postoje posebno teške okolnosti dela koje opravdavaju njegovo dalje zadržavanje u pritvoru“.

Nakon podizanja optužnice, osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 3644/10 od 5. jula 2010. godine, koji je po službenoj dužnosti ispitivao da li postoje razlozi za pritvor, pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen iz razloga predviđenih odredbama člana 142. stav 1. tač. 3) i 5) ZKP, dok, po nalaženju suda, više nije bilo osnova za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru iz razloga propisanog odredbom člana 142. stav 1. tačka 2) ZKP.

Međutim, Apelacioni sud u Beogradu je odlučujući o žalbi branioca podnosioca ustavne žalbe na rešenje Višeg suda u Beogradu Kv. 3644/10 od 5. jula 2010. godine, osporenim rešenjem Kž2. 2901/10 od 21. jula 2010. godine, iako je žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio da postoje razlozi za njegovo dalje zadržavanje u pritvoru iz razloga predviđenih odredbom člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, istovremeno otklonio zakonski osnov iz člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP, upravo uvažavajući navode iz žalbe.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da, pored ostalog, sud trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora (član 31. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće neophodno vreme (član 16. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da u će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. stav 1. do 3.).

Odredbama člana 142. stav 1. ZKP je bilo propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako: postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, veštake, saučesnike ili prikrivače (tačka 2)); osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti (tačka 3)); je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5)).

Ostalim odredbama ZKP koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da se na osnovu rešenja istražnog sudije okrivljeni može zadržati u pritvoru najviše mesec dana od dana lišenja slobode, da se posle tog roka okrivljeni može zadržati u pritvoru samo na osnovu rešenja o produženju pritvora, da se pritvor po odluci veća (član 24. stav 6) može produžiti najviše za dva meseca, da je protiv rešenja veća dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja, da ako se postupak vodi za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko pet godina ili teža kazna, veće neposredno višeg suda može, na obrazloženi predlog istražnog sudije ili javnog tužioca, iz važnih razloga produžiti pritvor najviše za još tri meseca i da je protiv ovog rešenja dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (član 144. st. 1, 2, i 3.); da se posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi u skladu sa članom 142a ovog zakonika, da je veće je dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu i da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja (član 146. st. 1, 2. i 3.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno (član 401. stav 1.).

Odredbama člana 359. Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) propisano je krivično delo zloupotreba službenog položaja i to tako što je za kvalifikovani oblik ovog krivičnog dela iz stava 3. člana 359. zaprećena kazna zatvora od dve do dvanaest godina. (- član 359.. st. 1. i 3.).

5. Prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu polazi od već zauzetog stava da ustavno jemstvo da sud trajanje pritvora svodi na najkraće vreme, imajući u vidu razloge pritvora, znači obavezu nadležnih sudova da u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima se opavdava trajanje mere pritvora, kao i da u vođenju postupka u kome se prema okrivljenom primenjuje mera pritvora pokažu primerenu hitnost.

Budući da je podnosilac ustavne žalbe osporio rešenja o produženju pritvora koja su sukcesivno donošena u istom krivičnom postupku, Ustavni sud je prilikom ocene postojanja označene povrede prava pošao od poslednjeg donetog rešenja - rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 2901/10 od 21. jula 2010. godine. Navedenim rešenjem odbijena je kao neosnovana žalba branioca podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 3644/10 od 5. jula 2010. godine kojim je pritvor prema podnosiocu produžen nakon podizanja optužnice. Apelacioni sud u Beogradu je našao da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe osnovano produžiti samo na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, a ne i na osnovu tačke 3) istog člana, te je taj pritvorski razlog otklonio. Kao što je rečeno, odredba člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP propisuje da se pritvor može odrediti (i produžiti) licu za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo za koje je zaprećena određena kazna zatvora „ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela“, što znači da sudovi, u svakom pojedinom slučaju, polazeći od konkretnih činjenica, cene kako postojanje posebno teških okolnosti krivičnog dela, tako i opravdanost određivanja ili produženja mere pritvora zbog njihovog postojanja.

Navodeći i jasno obrazlažući konkretne okolnosti koje u ovom slučaju predstavljaju posebno teške okolnosti krivičnog dela, pored Krivičnim zakonikom zaprećene kazne, i ocenjujući da su te okolnosti takvog značaja da opravdavaju produženje mere pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe, nadležni apelacioni sud je, po oceni Ustavnog suda, osporeno rešenje Kž2. 2901/10 od 21. jula 2010. godine, zasnovao na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava, relevantnim i dovoljnim razlozima, te stoga Ustavni sud ne nalazi da je osporeni akt posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja suda.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe vođen sa primerenom hitnošću, jer je do trenutka podnošenja ustavne žalbe trajao nešto više od šest meseci, u kom periodu je nakon sprovedene istrage po zahtevu za sprovođenje i proširenje istrage, protiv više okrivljenih lica, za više krivičnih dela, optužnica podignuta. Istovremeno, Ustavni sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i da je nadležni sud osporenim prvostepenim rešenjem o produženju pritvora nakon podizanja optužnice (rešenje Višeg suda u Beogradu Kv. 3644/10 od 5. jula 2010. godine), pritvor produžio na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tač. 3) i 5) ZKP, a da je utvrdio da je prestao zakonski osnov za dalje zadržavanje podnosioca u pritvoru na osnovu pritvorskog razloga iz tačke 2) istog člana, te da Apelacioni sud u Beogradu osporenim drugostepenim rešenjem otklonio i razlog predviđen odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP. Po oceni Ustavnog suda, prethodno navedeno upravo ukazuje da su nadležni sudovi sa posebnom pažnjom pristupali odlučivanju o pritvoru prema podnosiocu ustavne žalbe, kao i da je eventualni propust prvostepenog suda, otklonjen u drugostepenom postupku po žalbi, što sve upućuje na to da je osnovanost daljeg zadržavanja podnosioca ustavne žalbe u pritvoru pažljivo i svestrano razmatrana.

Kako se prethodno izvršena ocena navoda ustavne žalbe u potpunosti odnosi i na preostala osporena rešenja, imajući u vidu njihovu sadržinu i razloge na kojima su sudovi zasnovali svoje odluke, Ustavni sud je ocenio da se ustavnom žalbom neosnovano ističe povreda prava iz člana 31. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“, broj 109/07).

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe kojim se u odnosu na osporena rešenja ističe povreda prava iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je iz samih osporenih akata utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo da protiv svakog prvostepenog rešenja izjavi žalbu, te da je o svakoj izjavljenoj žalbi nadležni sud odlučio. Polazeći od iznetog, te činjenice da se pravom na pravno sredstvo ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu, ako za to nije bilo osnova, Ustavni sud je utvrdio da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Stoga je Ustavni sud je u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, i odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora zbog postojanja dovoljnih razloga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti