Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao dvanaest godina. Neažurnost sudova, višestruko ukidanje presuda i dugi periodi neaktivnosti doveli su do povrede prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz Z, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2242/06, a kasnije pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 3848/10.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. M. protiv presuda Privrednog suda u Beogradu P. 3848/10 od 9. februara 2010. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 8528/10 od 6. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz Z. je podneo 1. jula 2011. godine, preko punomoćnika S. H.-B, advokata iz N. S, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2242/06, a kasnije pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 3848/10 i protiv presuda Privrednog suda u Beogradu P. 3848/10 od 9. februara 2010. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 8528/10 od 6. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, prava na naknadu štete zajemčenog odredbom člana 35. stav 2. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. i 2. Ustava i prava na pravnu pomoć zajemčenog odredbom člana 67. stav 1. i 2. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da mu je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, kasnije pred Trgovinskim, odnosno Privrednim sudom u Beogradu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; da je privredni sud odbacio deo tužbenog zahteva podnosioca u iznosu od 216.000,00 dinara, jer je za toliko više postavljen tužbeni zahtev u odnosu na naknadu nematerijalne štete, s obzirom da je upućen na parnicu za iznos od 744.000,00 dinara, ističući da tužilac ne može biti vezan visinom osporenog potraživanja kada je u pitanju naknada nematerijalne štete i da je delimično priznao troškove pred opštinskim sudom, ali da mu nije priznata zakonska zatezna kamata na troškove parničnog postupka od dana kada je iste imao, pri čemu mu je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. i 2. Ustava; da mu nije priznato pravo na naknadu troškova putovanja njegovog punomoćnika, te da mu je povređeno pravo iz člana 67. stav 1. i 2. Ustava. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, a istakao je i zahtev za naknadu nematrijalne štete i materijalne štete u visini troškova postupka u iznosu od 244.340,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 9. februara 2010. godine do isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 3848/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je 24. maja 1999. godine, podneo tužbu Prvom optšinskom sudu u Beogradu protiv tuženog A.D. za osiguranje „S.“, B, radi naknade štete.

Prvo ročište održano je 21. septembra 1999. godine i na istom je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka mašinsko-saobraćajne struke, a nalaz je dostavljen sudu 2. decembra 1999. godine. Potom su održana ročišta 27. marta 2000. godine, a na ročištu od 23. juna 2000. godine je izveden dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnine stranke i određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka medicinske struke, a nalaz je dostavljen sudu 30. oktobra 2000. godine.

Ročište zakazano za 17. oktobar 2001. godine je održano u odsustvu uredno pozvanog tuženog, a potom su održana ročišta 23. januara i 29. marta 2002. godine, a na ročištu od 31. maja 2002. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2818/99 od 31. maja 2002. godine je u stavu prvom izreke obavezan tuženi da tužiocu isplati na ime naknade materijalne štete nastale na vozilu, registarske oznake ZR 138-771, vlasništvo tužioca, kao posledica udesa od 3. oktobra 1997. godine, iznos od 60.665,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 2. januara 1999. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu na ime nastale nematerijalne štete kao posledice udesa isplati: na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne sposobnosti iznos od 200.000 dinara; na ime pretrpljenog straha iznos od 50.000 dinara i na ime pretrpljenog bola iznos od 60.000 dinara, odnosno ukupno 310.000 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31. maja 2002. godine do isplate. Stavom trećim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne sposobnosti preko dosuđenih 200.000 dinara do traženih 240.000 dinara, preko dosuđenog iznosa od 50.000 dinara na ime pretrpljenog stranja do traženog iznosa od 70.000 dinara, na ime pretrpljenog bola, preko dosuđenog iznosa od 60.000 dinra do traženog iznosa od 90.000 dinara, kao previsoko određeni, kao i zahtev za naknadu štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti. Stavom četvrtim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 164.120 dinara.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2818/97 od 7. oktobra 2002. godine, ispravljena je presuda ovog suda P. 2818/97 od 31. maja 2002. godine, tako što u stavu četvrtom izreke treba da stoji iznos od 68.029 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca i tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 2718/03 od 24. marta 2003. godine, ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2818/97 od 31. maja 2002. godine i rešenje istog suda P. 2818/97 od 7. oktobra 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, na ročištu od 17. oktobra 2003. godine je određeno izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem preko sudskog veštaka medicinske struke, a nalaz je dostavljen sudu 24. novembra 2003. godine.

Ročište zakazano za 15. mart 2004. godine, nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Potom su održana ročišta 31. marta, 17. juna, 27. oktobra i 27. decembra 2004. godine, a na ročištu od 21. februara 2005. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2796/03 od 21. februara 2005. godine u stavu prvom izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete nastale na vozilu, registarske oznake ZR 137-941, vlasništvo tužioca, kao posledica udesa od 3. oktobra 1997. godine isplati iznos od 63.496,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose do isplate. Stavom drugim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupan iznos od 606.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene vidove nematerijalne štete do isplate. Stavom trećim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca na ime naknade materijalne štete preko dosuđenog iznosa iz stava prvog izreke. Stavom četvrtim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca na ime naknade nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa iz stava drugog izreke. Stavom petim izreke presude obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 176.031,12 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca i tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 12065/05 od 14. februara 2006. godine, ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2796/03 od 21. februara 2005. godine u stavu prvom, drugom i petom izreke i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku ročište zakazano za 19. april 2006. godine, nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2242/06 od 19. maja 2006. godine, prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari, jer je nad tuženim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu L. 3/06 od 25. aprila 2006. godine otvoren likvidacioni postupak.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 15. maja 2007. godine, predložio nastavak postupka, tako što će se Prvi opštinski sud u Beogradu oglasiti stvarno nenadležnim i spise predmeta dostaviti Trgovinskom sudu u Beogradu kao stvarno nadležnom, a podneskom od 14. aprila 2008. godine ponovo je stavio isti predlog.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 2242/06 od 15. maja 2008. godine nastavio postupak u ovoj pravnoj stvri i zakazao ročište za 5. jun 2008. godine.

Na ročištu održanom 5. juna 2008. godine, Prvi opštinski sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, a po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta je dostavio Trgovinskom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu, a pismeni otpravak rešenja je izradio 27. juna 2008. godine.

Spisi predmeta dostavljeni su na dalju nadležnost Trgovinskom sudu u Beogradu 4. septembra 2008. godine.

U postupku pred Trgovinskim sudom u Beogradu su održana ročišta 21. oktobra i 13. novembra 2008. godine na kome je određeno izvođenje dokaz veštačenjem preko sudskog veštaka medicinske struke, a nalaz je dostavljen sudu 28. novembra 2008. godine, zatim sud održana ročišta 23. decembra 2008. godine, 17. februara, 24. marta, 13. aprila i 21. maja 2009. godine, a na ročištu od 19. juna 2009. godine je doneto rešenje kojim se tužba smatra povučenom, usled izostanka punomoćnika parničnih stranaka.

Punomoćnik tužioca je 24. juna 2009. godine, podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 6416/08 od 9. jula 2009. godine je usvojen predlog tužioca i dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje, a rešenje ovog suda P. 6416/08 od 19. juna 2009. godine je ukinuto.

Nakon toga su održana ročišta 25. septembra i 20. oktobra 2009. godine, a na ročištu od 5. novembra 2009. godine je zaključena glavna rasprava.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 7239/09 od 17. decembra 2009. godine je otvorena glavna rasprava, radi dopune postupka, a na ročištu od 9. februara 2010. godine je ponovo zaključena glavna rasprava, a nakon sprovedene reforme pravosudnog sistema 2010. godine, presudu je doneo Privredni sud u Beogradu.

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 3848/10 od 9. februara 2010. godine, u stavu prvom izreke , odbačena je tužba u delu zahteva da se utvrdi potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 216.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. februara 2010. godine. Stavom drugim izreke presude je delimično usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 661.075,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. februara 2010. godine do isplate. Stavom trećim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu da se utvrdi potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 120.840,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom , i to: na iznos od 120.000,00 dinara počev od 9. februara 2010. godine do isplate; na iznos od 432,00 dinara od 4. februara 1998. godine do isplate, na iznos od 328,00 dinara od 4. oktobra 1997. godine do isplate i na iznos od 80,00 dinara od 27. oktobra 1997. godine do isplate, kao i na ime kamate prema Zakonu o visini stope zatezne kamate na iznos od 72,00 dinara od 12. decembra 1997. godine do 9. februara 2010. godine i na iznos od 37.003,00 dinara od 21. juna 2005. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 100.700,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 8528/10 6. maja 2011. godine potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P. 3848/10 od 9. februara 2010. godine u stavu prvom, trećem i četvrtom izreke. Iz obrazloženja osporene presude, a prema činjeničnom stanju utvrđenom pred prvostepenim sudom proizlazi da tužilac nije dostavio dokaze da je upućen od strane stečajnog veća, da se u parnici utvrdi njegovo potraživanje za iznos od 216.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ime nematerijalne štete, a ne radi se potraživanju koje spada u troškove stečaja, te u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 188. stav 2. Zakona o parničnom postupku za vođenje parnice, pa drugostepeni sud nalazi da je pravilno odbačena tužba u ovom delu; da je u toku postupka utvrđeno da se 3. oktobra 1997. godine kod mesta Klek, dogodio saobraćajni udes koji je izazvao svojom krivicom N. R. iz Zrenjanina, upravljajući putničkim vozilom, registarskih oznaka ZR 138-741, koje je bio osigurano kod tuženog polisom br. 6104416 za period važenja od 13. avgusta 1997. godine do 13. avgusta 1998. godine, a tom prilikom je oštećeno vozilo tužioca, sam tužilac je zadobio teške telesne povrede, a krivica osiguranika tuženog je utvrđena na osnovu pravnosnažne presude Opštinskog suda u Zrenjaninu K. 137/98 od 11. avgusta 1998. godine; da je pravilno prvostepeni sud utvrdio da tužilac u toku postupka nije dostavio relevantne dokaze da je troškove na ime prevoza u iznosu od 432,00 dinara, šlepanja od 328,00 dinara i sačinjavanja zapisnika od 80,00 dinara, zaista platio trećim licima, kako bi iste mogao osnovano potraživati od tuženog, te da dokazi dostavljeni od strane tužioca u prilog navedenog, ne mogu predstavljati adekvatne dokaze da je tužilac iste zaista i platio; da je prvostepeni sud primenom odred aba čl . 154, 185, 189, 195, 200. i 897 . i člana 940. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima utvrdio potraživanje tužioca u navedenim iznosima, jer tuženi kao osiguravajuća organizacija za štetu trećim licima odgovara u skladu sa odredbama člana 897. i člana 940. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da je osnov njene odgovornosti, odgovornost za drugoga; da tužilac kao oštećeni u predmetnoj saobraćanoj nezgodi, za koju je pravnosnažno oglašen krivim osiguranik tuženog, ima pravo na naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, pretrpljenog duševnog i fizičkog bola, straha, duševni bolove zbog naruženosti, zbog nastalih telesnih povreda i naknadu materijalne štete; da je prvostepeni sud prilikom utvrđivanja visine pravičnih naknada na ime nematerijalne štete, pravilno primenio član 189. Zakona o obligacionim odnosima i prilikom orijentacije za utvrđivanje visine primenio Pregled najviših orijentacionih iznosa utvrđenih na secnici građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 8. februara 1999. godine i to iznos naknada valorizovan za 2009. godinu (nakon toga odnosno u 2010. godini nije vršena valorizacija istih); da je imajući u vidu valorizaciju Pregleda, prvostepeni sud pravilno primenio kriterijum odmeravanja visine štete u vreme presuđenja i dosudio zakonsku zateznu kamatu, te da su neosnovani navodi da tužiocu na naknadu nematerijalne štete pripada kamata od nastanka iste; da je prvostepeni sud dosudio adekvatne iznose za koje pravilno smatra da su u skladu sa procentom pretrpljenih bolova i straha, u vreme presuđenja, te da je pravilno u preostalom delu odbio tužbeni zahtev kao neosnovan; da treba imati u vidu da je trajno umanjenje životnih sposobnosti tužioca zbog zadobijenih teških telesnih povreda od 40%, te da okolnosti opravdavaju baš dosuđene iznose naknade nematerijalne štete, koji su adekvatni pretrpljenim povredama; da je pravilno prvostepeni sud odbio zahtev tužioca za zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnog duga od 37.300,00 dinara po osnovu troškova parničnog postupka nastalih pred opštinskim sudom, kao i iznos od 72,00 dinara na ime isplaćene participacije, jer je zaključio da na navedene iznose ne pripada zakonska zatezna kamata pre presuđenja, jer tužilac ima pravo na kamatu od dana presuđenja, jer je visina naknade štete određena u vreme donošenja sudske odluke u smislu člana 189. Zakona o obligacioim odnosima i da je odluka o troškovima parničnog postupka doneta imajući u vidu uspeh u sporu parničnih stranaka.

4. Odredbama Ustava, čiju povredu podnosilac ističe , predviđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim i nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se svakome jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se svakome jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. stav 1. i 2.); da se svakome pod jednakim uslovima odrđenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć i da pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom (član 67. stav 1. i 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice , da se za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu i da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara se i u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154.); da je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala, da ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno je za ostatak štete dati naknadu u novcu, da kad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete, da će sud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (član 185.); da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo (član 189. stav 2.); da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja, da ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu (član 195.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu i da p rilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.); da se ugovorom o osiguranju obavezuje ugovarač osiguranja da plati određeni iznos organizaciji za osiguranje (osiguravač), a organizacija se obavezuje da, ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati osiguraniku ili nekom trećem licu naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo (član 897.); da u slučaju osiguranja od odgovornosti, osiguravač odgovara za štetu nastalu osiguranim slučajem samo ako treće oštećeno lice zahteva njenu naknadu (član 940. stav 1.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Ustavni sud je konstatovao da je tužilac podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu 24. maja 1999. godine, a pravnosnažno je okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8528/10 od 6. maja 2010. godine.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Predmet parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, jeste od velikog interesa za podnosioca ustavne žalbe, budući da je tužbom tražio utvrđenje potraživanja prema tuženom na ime naknade materijalne i nematerijalne štete.

Ustavni sud ocenjuje da su podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik u neznatno doprineli dužini trajanja parničnog postupka, jer je usled izostanka sa ročišta od 19. juna 2009. godine, doneto rešenje kojim se tužba smatra povučenom, s ozbirom da je navedeno rešenje ukinuto 9. jula 2009. godine.

Ustavni sud naročito ističe da Prvi opštinski sud u Beogradu u navedenom periodu nije sprovodio redovnu sudsku aktivnost, odnosno da se nije aktivno bavio spornim predmetom u smislu pribavljanja ili izvođenja dokaza i utvrđivanja činjenica koj e su od značaja za efikasno presuđenje . Do donošenja prve prvostepene presude u periodu od tri godine od podnošenja tužbe, pred pravostepenim sudom je održano sedam ročišta, a po ukidanju presude, u ponovnom postupku je održano šest ročišta, a potom je ponovno ukinuta druga presuda prvostepenog suda. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-135/2009 od 10. februara 2011. godine). Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj predstavke 70767/01, stav 51, u kome je konstatovano da činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Pored toga, u ponovnom postupku Prvi opštinski sud u Beogradu je prekinuo postupka zbog otvaranja postupka likvidacije nad tuženim, ali je tek nakog godinu dana od podnošenja predloga punomoćnika tužioca za nastavak postupka, odnosno donošenje rešenja o oglašavanju stvarno nenadležnim i ustupanju predmeta stvarno nadležnom sudu po atrakciji nadležnosti, doneo rešenje kojim se oglasio stvarno nenadležnim za dalje postupanje. U postupku pred Trgovinskim, odnosno Privrednim sudom u Beogradu je održano osam ročišta do donošenja rešenja kojim se tužba smatra povučenom, a po ukidanju navedenog rešenja nakon održana četiri ročišta zaključena je glavna rasprava i postupak je pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje kako Prvog opštinskog suda u Beogradu, Okružnog suda u Beogradu, tako i Trgovinskog, odnosno Privrednog suda u Beogradu i Privrednog apelacionog suda, dovelo do toga da je predmetni parnični postupak trajao dvanaest godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13–US), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2242/06, a kasnije pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 3848/10, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo, zbog neažurnog postupanja sudova, kao i usled neznatnog doprinosa samog podnosioca dužini trajanja parničnog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenoj pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac smatra da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Predmet tužbenog zahteva tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe je utvrđenje potraživanja prema tuženom na ime naknade nematerijalne štete.

Ustavni sud je posebno imao u vidu navode podnosioca da sud ne može biti vezan visinom osporenog potraživanja kada je u pitanju naknada nematerijalne štete. Međutim, Ustavni sud nalazi da prijava potraživanja nematerijalne štete u stečajnom ili likvidacionom postupku, jeste uslov da bi poverilac uspeo u parnici za utvrđenje navedenog potraživanja. Visina naknade nematerijalne štete se utvrđuje prema osnovicama u vreme presuđenja, shodno čl. 189. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima prema kojoj odredbi se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. Ukoliko primenom navedenih kriterijuma sud utvrdi da tužiocu pripada naknada nematerijalne štete u iznosu višem od potraživanja koje je u postupku likvidacije ili stečaja prijavljeno, osporeno i za koji iznos je poverilac upućen na parnicu, odlučiće krećući se u granicama tužbenog zahteva, shodno čl anu 3. st av 1. Zakona o parničnom postupku, odnosno utvrdiće potraživanje za koje su procesne pretpostavke ispunjene.

Ustavni sud nalazi da su sudovi u osporenim presudama argumentovano obrazložili svoja stanovišta, nalazeći da je u odnosu na iznos od 216.000,00 dinara na ime nematerijalne štete tužba tužioca, ovde podnosioca nedozvoljena imajući u vidu da je podnosiocu u postupku likvidacije osporeno potraživanje nematerijalne štete u iznosu od 744.000,00 dinara, a da tužbom potražuje na ime ovog vida štete ukupan iznos od 960.000,00 dinara. Sudovi su u osporenim presudama, primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 223. Zakona o parničnom postupku utvrdili da podnosilac nije dostavio relevantne dokaze za potraživanja na ime materijalne štete koji se odnose na troškove prevoza, šlepanja i sačinjavanja zapisnika, a u odnosu na dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete podnosiocu su dosuđeni adekvatni iznosi u skladu sa pretrpljenim povredama. U osnosu na deo tužbenog zahteva za zakonsku zateznu kamatu na iznos koji predstvlja troškove parničnog postupka pred opštinskim sudom i iznos na ime isplaćene participacije, sudovi su utvrdili da podnosiocu pripada zakonska zatezna kamata od dana presuđenje u skladu sa članom 189. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da su Privredni sud u Beogradu i Privredni apelacioni sud , za svoje stavove dali jasne, precizne, lo gične i dovoljne zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazivalo da su materijalnopravni propisi ili procesne norme proizvoljno i nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Ustavni sud je, stoga, ocenio da osporenim presudama Privrednog suda u Beogradu P. 3848/10 od 9. februara 2010. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 8528/10 od 6. maja 2011. godine podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , u tački 3. izreke, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. i 2. Ustava.

8. U odnosu na istaknutu povredu prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud je imajući u vidu sadržinu osporenih presuda, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenog prava čija se povreda ističe.

Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosi li drugačije (različite) odluke od odluka koje se osporavaju ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava iz člana 36. stav 1. Ustava, podnosiocu ustavne žalbe.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravnu pomoć iz člana 67. stav 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je, uvažavajući određeni materijalni značaj nedosuđenih dopunskih putnih troškova punomoćnika podnosioca, konstatovao da su navodi i razlozi ustavne žalbe takve prirode da ne ukazuju da je podnosilac ustavne žalbe zaista pretrpeo značajniju štetu. Ustavni sud je dalje konstatovao da navodi i razlozi ustavne žalbe ne pokreću niti postavljaju neko opšte pitanje o eventualnoj povredi označenih Ustavom zajemčenih prava, a koje bi bilo od ustavnopravnog značaja za odlučivanje Ustavnog suda.

Kako navodi i razlozi ustavne žalbe nisu takve prirode da ukazuju na mogućnost povrede ili uskraćivanja označenih prava, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, kao u drugom delu tačke 3. izreke.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti