Utvrđena povreda prava na imovinu zbog nenamirenog potraživanja u stečaju

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu. Podnosiocu nije namireno priznato potraživanje iz radnog odnosa u stečaju nad preduzećem sa pretežnim društvenim kapitalom, zbog čega mu je dosuđena naknada materijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. P . i M . P, oboje iz Kosovske Mitrovice i T . D . iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. P, M . P . i T . D . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3522/11 od 2. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. P . i M . P, oboje iz Kosovske Mitrovice i T . D . iz Kraljeva, izjavili su , 12. aprila 2012. godine, preko punomoćnika G . R, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3522/11 od 2. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci u ustavnoj žalbi navode: da je osporenom presudom preinačen a prvostepena presuda i odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi podnosilaca ustavne žalbe kojim a su tražili da se obaveže Republika Srbija da im naknadi nematerijalnu štetu zbog smrti sina, odnosno brata, koji je ubijen 1999. godine od strane terorista na području AP Kosovo i Metohija; da potraživanja podnosilaca ni su zastarel a, jer je šteta pričinjena krivičnim delom terorizma, zbog čega je drugostepeni sud trebao da primeni privilegovani rok zastarevanja (15 godina) na koji upućuje član 377. Zakona o obligacionim odnosima, a ne rokove propisane članom 376. istog Zakona; da je podnosiocima povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, tako što su sudovi u istim činjeničnim i pravnim situacijama donosili različite odluke vezane za primenu privilegovanog roka zastarevanja iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 68127/2010 od 23. decembra 2010. godine, u stavu prvom izreke obavezana je tužena Republika Srbija, da tužiocima V. P . i M . P, ovde podnosiocima ustavne žalbe, na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti sina isplati iznos od po 500.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke presude obavezana je tužena da tužilji T . D, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti brata, isplati iznos 400.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka , dok su stavom četvrtim tužioci oslobođeni plaćanja troškova na ime sudskih taksi.

Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi tužene, doneo je osporenu presudu Gž. 3522/11 od 2. februara 2012. godine, kojom je preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 68127/2010 od 23. decembra 2010. godine i u celini odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca. U obrazloženju osporene presude navedeno je da je u prvostepenom postupku utvrđeno: da je sada pok. D . P, kao pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, poginuo 16. jula 1998. godine u napadu terorista na teritoriji AP Kosovo i Metohija, pri vršenju posebnih bezbednosnih zadataka; da su tužioci V . P . i M . P . njegovi roditelji, a tužilja T . D . njegova sestra, koja je do njegove pogibije živela u istom porodičnom domaćinstvu. Dalje je navedeno : da je imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prethodno ceneći da potraživanje tužilaca nije zastarelo primen om odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da nije protekao rok od 15 godina koji je propisan za zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo terorizma iz člana 125. KZ SRJ, te imajući u vidu da je tužba podneta 30. marta 2010. godine, a pok. srodnik tužilaca poginuo 16. jula 1998. godine, prvostepeni sud je primenom odredaba člana 200. stav 2. i člana 201. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima zaključio da je tužena u obavezi da tužiocima nadoknadi prouzrokovanu štetu; da se takva odluka prvostepenog suda ne može smatrati pravilnom, zbog toga što je odlučujući o prigovoru zastarelosti potraživanja prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, što je uslovilo pogrešnu ocenu prvostepenog suda da je prigovor zastarelosti potraživanja neosnovan; da je prvostepeni sud cenio zastarelost potraživanja sa aspekta primene odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ocenivši da potraživanja tužilaca za traženi vid štete nije zastarelo; da se međutim, rok zastarelosti iz navedenog člana Zakona o obligacionim odnosima, odnosi samo na učinioce krivičnog dela, koji su štetu prouzrokovali, a ne i na pravno lice koje za štetu odgovara umesto njega, odnosno u konkretnom slučaju na Republiku Srbiju, kako je to pogrešno zaključio prvostepeni sud; da tužena, u konkretnom slučaju , odgovara na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, te se stoga primenjuje opšti rok zastarelosti potraživanja naknade štete, tj. rok zastarelosti propisan odredb ama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima; da i u eventualnoj primeni odredbe člana 180. ZOO , kojom je utvrđena odgovornost države usled terorističkih akata, čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče nastalu štetu i u tom slučaju nije propisan poseban rok zastarelosti, pa pravo na naknadu štete zastareva u okviru redovnih rokova u kojima zastareva potraživanje naknade štete, a što ponovo upućuje na primenu odred aba člana 376. istog Zakona; da kako je u konkretnom slučaju srodnik tuži laca poginuo 16. jula 1998. godine, o čemu su oni odmah imali saznanje, a kako je tužba podneta 30. marta 2010. godine, to je protekao rok trogodišnji rok propisan odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa je i obaveza tužene da tužiocima naknadi prouzrokovanu štetu, prestala zastarelošću još pre podnošenja tužbe - 16. jula 2001. godine; da je Apelacioni sud ocenio da je osnovan istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, zbog čega je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca za naknadu štete.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, kao i da za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu (član 154. st. 1. i 2.); da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu, kao i da to pravo zastareva u rokovima propisanim za zastarelost potraživanja naknade štete (član 180. st. 1. i 4.); da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

Osnovnim krivičnim zakonom („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) (u daljem tekstu: OKZ) bilo je propisano: da ko u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ izazove eksploziju ili požar ili preduzme drugu opšteopasnu radnju ili akt nasilja kojim je stvoreno osećanje nesigurnosti kod građana, kazniće se zatvorom najmanje tri godine (član 125.); da za krivično delo iz čl. 114, 116, 120. i 121. i čl. 124. do 127. ovog zakona koje je imalo za posledicu smrt jednog ili više lica, ili je izazvalo opasnost za život ljudi, ili je praćeno teškim nasiljima ili velikim razaranjima ili je dovelo do ugrožavanja bezbednosti, ekonomske ili vojne snage zemlje, učinilac će se kazniti zatvorom najmanje deset godina, da ako je pri izvršenju dela iz stava 1. ovog člana učinilac sa umišljajem lišio života jedno ili više lica, kazniće se zatvorom najmanje deset godina ili zatvorom od četrdeset godina, kao i da će se kaznom iz stava 2. ovog člana kazniti i ko učini krivično delo iz čl. 114. do 117, čl. 123. do 128. i čl. 132. i 136. ovog zakona za vreme ratnog stanja ili u slučaju neposredne ratne opasnosti (član 139.); da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko deset godina (član 95. stav 1. tačka 2)).

5. Razmatrajući najpre ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3522/11 od 2. februara 2012. godine, Ustavni sud smatra da se sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, kao ključno nameće sporno pitanje - da li , u konkretnom slučaju, ima mesta primeni odredbe člana 172 . ZOO ili člana 180. ZOO, ili pak člana 377. stav 1. istog Zakona. Ovo je važno, jer od odgovora na postavljeno pitanje zavisi i koji će se rok zastarelosti potraživanja primeniti u ovom slučaju. Naime, ukoliko bi se prihvatilo stanovište, koje zastupa Apelacioni sud u Beogradu, da za štetu tužena odgovara na osnovu člana 172. ZOO, tada se vreme zastarevanja ceni na osnovu odredaba člana 376. st. 1. i 2. ZOO, koje propisuj u trogodišnji, odnosno petogodišnji rok zastarelosti potraživanja naknade štete. Sa druge strane ukoliko se zauzme stav da je šteta nastala radnjom koja ima obeležja konkretnih nasilnih akata sadržanih u odredbi člana 180. stav 1. ZOO, tada se vreme zastarevanje ceni na osnovu stava 4. istog člana ZOO, koji takođe, upućuje na rokove zastarelosti potraživanja naknade štete propisane odredbama člana 376. st. 1. i 2. ZOO. Konačno, ukoliko se prihvati stanovište prvostepenog suda, koje je ujedno i stanovište podnosilaca ustavne žalbe, da se vreme zastarevanja potraživanja naknade štete vezuje za rok zastarevanja krivičnog gonjenja za krivično delo terorizma iz člana 125. OKZ, onda zastarelost potraživanja naknade štete nastupa u roku od 15 godina (u smislu člana 95. stav 1. tačka 2) istog zakona).

U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje da bi, u konkretnom slučaju, primena odredba člana 180. stav 1. ZOO, bila na liniji pravičnog presuđenja. Naime, kao što je već navedeno označena odredba ZOO, pored ostalog, propisuje da za štetu nastalu smrću usled akata terora, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. Takva radnja trećeg lica koje je pričinilo štetu, po mišljenju Ustavnog suda, nesumnjivo može (ali i ne mora) da ima sva obeležja bića krivičnog dela terorizma iz člana 125. OKZ. Međutim, kako navedena odredba ZOO na jasan način izdvaja i posebno normira takvu radnju kojom je pričinjena šteta, od ostalih štetnih radnji koje takođe mogu da imaju obeležja nekih drugih krivičnih dela, to Ustavni sud smatra da odredba člana 180. stav 1. ZOO, u odnosu međusobne konkurencije i kontradikcije, isključuje primenu odredbe člana 377. stav 1. ZOO u pogledu rokova za potraživanje od države naknade štete koja je nastala aktima terora, te da se stoga na zastarevanje ovakvih potraživanja primenjuju redovni rokovi propisani članom 376. ZOO, na koji pak neposredno upućuje odredba člana 180. stav 4. istog zakona. Stoga je za ovaj sud ustavnopravno prihvatljiv zaključak Apelacionog suda da je predmetno potraživanje tužilaca zastarelo zbog proteka rokova propisanih članom 376. ZOO, iako je Apelacioni sud do tog zaključka došao primenom odredbe člana 172. ZOO, a ne člana 180. istoga Zakona, iako je i za njegovu „eventualnu primenu“ dao jasno obrazloženje. Štaviše, pravnim shvatanjem Vrhovnog suda Srbije zauzetim na sednici Građanskog odeljenja od 10. decembra 2001. godine, izražen je stav da kada se radi o ubistvima i ranjavanjima pripadnika oružanih snaga, tokom sukoba na Kosovu i Metohiji, i kad je šteta pričinjena od strane članova i aktivista OVK, koja je odlukom Savezne vlade Republike Jugoslavije proglašena terorističkom organizacijom, da je saglasno članu 180. stav 1. ZOO, u ovakvim slučajevima država odgovorna da oštećenima naknadi štetu, bez obzira da li se radi o pripadnicima oružanih snaga ili civilima i bez obzira na to da li su ove štete prouzrokovane u vreme vojnih aktivnosti zemalja NATO alijanse.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je u obrazloženju osporene presude Apelacioni sud izrazio i stav da se odredba člana 377. stav 1. ZOO (u konkretnom slučaju, kod posledica izvršenih terorističkih akata) primenjuje samo prema neposrednom učiniocu krivičnog dela koji je prouzrokovao štetu i da zbog toga privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete teče samo prema njemu, a ne i prema tuženoj državi. Međutim, ovakav stav Apelacionog suda je u suprotnosti sa načelnim stavom Ustavnog suda zauzetim na sednici održanoj 7. jula 2011. godine i koji glasi: „U slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. ZOO, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo. Prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete. Isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje. U svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. ZOO“.

Bez obzira na to što je Apelacioni sud izrazio mišljenje koje u osnovi ne korespondira sa navedenim stavom Ustavnog suda, to ipak, u krajnjem ishodu, nije dovelo do toga da su materijalnopravni propisi proizvoljno i arbitrerno primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe, jer je drugostepeni sud našao da potraživanje naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zastareva u redovnim rokovima, te stoga ne mogu biti osnovani ni navodi podnosilaca o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je u Odluci Už-1881/2011 od 23. oktobra 2013. godine zauzeo identičan stav.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da su podnosioci u prilog svojim tvrdnjama o povredi prava na jednaku zaštitu prava dostavili presude Apelacionog suda u Beogradu - Gž. 119163/10 od 8. decembra 2010. godine, Gž. 14972/10 od 13. aprila 2011. godine, Gž. 15473/10 od 19. aprila 2011. godine, kao i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 545/10 od 10. marta 2010. godine i Rev. 1143/10 od 14. aprila 2010. godine. Međutim, u parničnim postupcima koji su okončani navedenim presudama tužioci su bili pripadnici Jugoslovenske Narodne Armije, koji su tužili Republiku Srbiju radi naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli tokom 1991. – 1992. godine u oružanim sukobima na prostoru Republike Hrvatske i Bosne i Hercegovine. U navedenim parnicama sudovi su zauzeli stav da je tužiocima pričinjena šteta krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. OKZ, što je posledično uslovilo primenu privilegovanog roka zastarevanja propisanog članom 377. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, u parnici koja je predmet ove ustavne žalbe, podnosilac je bio pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova koji je poginuo 1998. godine u napadu terorista na području AP Kosovo i Metohija (videti Odluku Ustavnog suda Už-2689/10 od 29. septembra 2011. godine). Imajući u vidu izloženo u tački 5. obrazloženja vezano za primenu materijalnog prava , Ustavni sud ukazuje da se ne radi o identičnim pravnim i činjeničnim situacijama, zbog čega ni navodi o povredi prava na jednaku zaštitu prava, nisu ustavnopravno prihvatljivi.

Konačno, s obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da u predmetnom parničnom postupku podnosiocima nije povređeno pravo na pravično suđenje, to se ni navodi o povredi prava na naknadu štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa iz člana 35. stav 2. Ustava, ne iskazuju kao ustavnopravno prihvatljivi.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenih odredbama člana 35. stav 2. i člana 36. stav 1. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na imovinu zbog nenamirenog potraživanja u stečaju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti