Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 17 godina i sedam meseci. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi V. M. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. M. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5067/07 (inicijalno predmet P. 9741/93) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M. iz B. je 2. jula 2011. godine, preko punomoćnika P. S, advokata iz B, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12788/10 od 16. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5067/07 (inicijalno predmet P. 9741/93), te zbog povrede načela i prava iz čl. 18, 35, 36. i 58. Ustava.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi navela da je "vrlo jednostavan spor radi duga" trajao skoro dve decenije, zbog odugovlačenja suda, ukidanja odluka i vraćanja na ponovno suđenje i "brojnih zloupotreba tuženih". Postupak je pravnosnažno okonačan osporenom odlukom "izlaženjem u susret" Apelacionog suda u Beogradu tuženoj strani, s obzirom na to da je jednu nesporno solidarnu obavezu pravnih sledbenika pok. tuženog razdvojio na svakog od dužnika, čime je dalje otežana naplata u izvršnom postupku, i jer je podnositeljka odbijena u jednom delu tužbenog zahteva, a da sud nije uzeo u obzir činjenicu da je iza pok. tuženog po ostavinskom reš enju iz 1998. godine, kao imovina, ostao i stan koji je posle 2000. godine otkupljen. Podnositeljka smatra da joj je ovakvim postupanjem sudova, pored prava na suđenje u razumnom roku, povređeno i pravo na pravično suđenje. Takođe, ona ističe da u toku postupka nije imala delotvoran pravni le k da zaštiti svoja prava u odnosu na dužinu postupka, te da je sud dozvoljavao tuženima da "opstruišu postupak", zbog čega stranke nisu imale jednak tretman, pa je ovim došlo i do povrede njenog prava na jednaku sudsku zaštitu i delotvorno pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Zbog "neefikasnog pružanja pravne zaštite pred sudovima u jednostavnoj pravnoj situaciji" , po mišljenju podnositeljke, povređeno joj je i pravo na imovinu " jer je, osim ob ezvređivanja u jednom delu, imovina i trajno izgubljena ". Podnositeljka predlaže da Ustavni sud poništi presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12788/10 od 16. marta 2011. godine, te utvrdi povredu označenih ustavnih načela i prava u postupku pred nadležnim sudovima, kao i da joj naknadi štetu po tom osnovu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), zahtevao od Prvog osnovnog suda u Beogradu dostavljanje spisa predmeta P. 52019/10 (inicijalno predmet ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 9741/93), te je nakon izvršenog uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, u svojstvu tužilje, podnela je 5. oktobra 1993. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu, radi duga, protiv tuženog M.P. iz B. Predmet je zaveden pod brojem P. 9741/93. U tužbi je navedeno da je tužilja po osnovu ugovora o zajmu dala tuženom novačne iznose od 7.167 DEM i 6.294 CHF, a po osnovu priznanice novčani iznos od 29.000 DEM, koje joj on u ugovorenom roku nije vratio.

Delimičnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 548/03 od 8. septembra 2004. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, i u prvom stavu izreke obavezani su tuženi R.P, B.P, N.P. i J.B, kao pravni sledbenici tuženog M.P. koji je tokom parnice preminuo, da tužilji isplate na ime duga iznos od 7.167,00 DEM, iznos od 6.294,00 CHF i iznos od 29.000,00 DEM, sa kamatom po domicilnoj stopi za zemlju valute, i to počev od 1. septembra 1991. godine do 31. decembra 2001. godine, a od 1. januara 2002. godine sa kamatom koju propisuje Evropska centralna banka pa do isplate, sve u valuti evro po kursu na dan isplate. U drugom stavu izreke ove presude je određeno da će se o preostalom delu tužbenog zahteva i troškovima parničnog postupka odlučiti nakon pravnosnažnosti odluke iz stava 1. izreke.

Do donošenja navedene delimične presude, Opštinski sud je zakazao 26 ročišta za glavnu raspravu, a održao samo šest. Tuženi je preminuo 7. februara 1998. godine, pa je rešenjem P. 9741/93 od 18. maja 1999. godine bio određen prekid postupka. Tužilja je 2. jula 1999. godine tražila nastavak postupka, uredila tužbu i označila zakonske naslednike tuženog, kao tužene: R.P, mal. B.P, koju zastupa majka R.P, N.P. i J.B. Ostavinskim rešenjem toga suda O. 343/98 od 5. oktobra 1998. godine oglašeni su navedeni tuženi za naslednike pok. tuženog M.P, i to na nepokretnosti - vikendici sa zemljištem u Š, opština B, Crna Gora. Tuženoj J.B. je rešenjem od 13. januara 2003. godine postavljen zastupnik za prijem pismena, međutim kasnije je i nju, sa ostalim tuženima, zastupao zajednički punomoćnik. Tokom 2003. godine, predmet je dobio novi broj P. 548/03. Razlog za neodržavanje 20 zakazanih ročišta je bio u nedostatku procesnih pretpostavki, i to: zbog neurednog uručenja poziva kako tužilji, tako i tuženima, zbog izostanaka tužilje i kada je bila uredno pozivana radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, zbog odlaganja ročišta na predlog tužilje, kao i zbog neuredne dostave poziva svedocima. Osnovna smetnja urednom pozivanju tužilje i svedoka S.U. bila je u tome što su oni veliki period vremena boravili van zemlje, pa ih je Opštinski sud osam puta pozivao diplomatsko-konzularnim putem, upućujući pozive u više stranih zemalja pošto punomoćnik tužilje nije imao tačne informacije o kretanju tužilje, te u kojoj zemlji boravi. Takođe, sud je ročišta zakazivao i na predlog tužilje, koja kasnije na ta ročišta nije pristupala. Tužilja se prvi put lično odazvala pozivu suda 26. septembra 1995. godine, a sledeći put 24. januara 2002. godine, iako je izvođenje dokaza njenim saslušanjem u svojstvu parnične stranke određeno još 20. aprila 1994. godine. Na održanim ročištima sud je saslušao tužilju, te dva svedoka - jednog zamolnim putem pred Opštinskim sudom u Pirotu, a drugi je dao pismenu izjavu koja je overena u Ambasadi SRJ u Manili. Tuženi je za života saslušan u svojstvu parnične stranke, a tuženi - njegovi zakonski naslednici se nisu odazvali nijednom na uredno primljen poziv suda, već samo njihov punomoćnik.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 12270/04 od 26. janura 2005. godine ukinuo delimičnu presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 548/03 od 8. septembra 2004. godine i predmet vratio na ponovno suđenje.

Do donošenja presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 548/03 od 16. juna 2006. godine, u ponovnom prvostepenom postupku, Opštinski sud je zakazao šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održao tri i sproveo veštačenje vrednosti imovine koja je bila predmet zaostavštine pok. tuženog - vikendice i zemljišta u Š, opština B, Crna Gora, te dozvolio preinačenje tužbenog zahteva iz podneska tužilje od 14. aprila 2006. godine, kojim je pored obavezivanja tuženih na isplatu duga u određenim iznosima, tražila i utvrđenje prema tuženima potraživanja domicilne kamate na iznos ukupnog duga u DEM za period od 1. septembra 1991. godine do 1. januara 2002. godine, pa zatim domicilnu kamatu na tako obračunat iznos u evrima za period od 1. januara 2002. godine pa do isplate. Navedenom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužilje. Postupajući po žalbama tuženih, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 17797/06 od 18. maja 2007. godine vratio prvostepenom sudu nerazmotrene spise radi dopune postupka, jer je nedostajalo punomoćje za prvotuženu R.P. Nakon izvršene dopune postupka, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 11317/07 od 10. oktobra 2007. godine ukinuta je ožalbena prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Opštinskim sudom dobio novi broj P. 5067/07, a do zaključenja glavne rasprave Opštinski sud je zakazao devet, a održao pet ročišta za glavnu raspravu. Na održanim ročištima sprovedeno je dopunsko građevinsko veštačenje na okolnost tadašnje tržišne vrednosti vikendice i zemljišta u Crnoj Gori, te finansijsko-ekonomsko veštačenje na okolnost da li je vrednost nasleđene imovine niža od visine zajma sa kamatom, a tužilja je 3. avgusta 2009. godine preinačila tužbeni zahtev. Jedno ročište za glavnu raspravu nije održano jer je nalaz veštaka građevinske struke predat neposredno na ročištu, a tri jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka finansijsko-ekonomske struke.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5067/07 od 4. decembra 2009. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje. U prvom stavu izreke te presude su obavezani tuženi R.P, B.P, N.P. i J.B. da tužilji solidarno isplate na ime duga iznos od 6.294,00 švajcarskih franaka sa domicilnom kamatom na taj iznos počev od 1. septembra 1991. godine pa do konačne isplate, kao i iznos od 9.410,15 evra i 3.583,00 evra; drugim stavom izreke navedene presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se tuženi obavežu da joj solidarno isplate na ime duga iznos od još 5.089,85 evra; trećim stavom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da ima potraživanja prema tuženima kao pravnim sledbenicima pok. M.P. na ime domicilne kamate na iznos ukupnog duga od 36.167 DEM za period od 1. septembra 1991. do 1. januara 2002. godine po kursu po kome se DEM menjala za evro, te na ime kamate koju poslovne banke na dan isplate plaćaju na štednju po viđenju u mestu ispunjenja na označenu valutu - evro, za period od 1. januara 2002. godine pa do isplate; u četvrtom stavu izreke obavezani su tuženi da tužilji naknade troškove postupka u iznosu od 379.000,00 dinara. Protiv navedene presude parnične stranke su izjavile žalbu, i to tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, protiv drugog i trećeg stava izreke navedene presude, a tuženi protiv stava prvog i četvrtog izreke presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12788/10 od 16. marta 2011. godine je preinačna ožalbena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu u stavu prvom i drugom izreke, pa su obavezani tuženi R.P, B.P, N.P. i J.B, kao pravni sledbenici pok. M.P, da isplate tužilji na ime duga pok. M.P. svako po 1.573 švajcarskih franaka sa domicilnom kamatom na taj iznos počev od 1. septembra 1991. godine pa do konačne isplate, i svako po 4.520 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti po kursu NBS na dan isplate. U drugom stavu izreke navedene presude potvrđena je prvostepena presuda u stavu trećem i četvrtom izreke, te u tom delu žalba tužilje i tuženih odbijena kao neosnovana. U obrazloženju drugostepene presude se, između ostalog, navodi da je prvostepeni sud pravilno utvrdio kao odlučujuće činjenice da vrednost imovine pok. tuženog iznosi 40.330 evra, a da je ukupni iznos potraživanja tužilje prema tuženima u evrima 45.419 evra, odnosno da je procenjena vrednost imovine pok. tuženog manja od utvrđenog iznosa potraživanja tužilje (prema nalazu veštaka, na koji stranke stranke nisu imale primedbe, procenjena vrednost imovine pok. tuženog je manja od utvrđenog iznosa potraživanja tužilje za 5.089 evra i 13.886 CHF). Kako naslednici odgovaraju za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine, te kako sanaslednici solidarno odgovaraju za ostaviočeve dugove samo do visine vrednosti svog naslednog dela, odnosno u konkretnom slučaju do 10.082 evra koliko iznosi 1/4 vrednosti imovine, to nije bilo zakonskog osnova za solidarno obavezivanje tuženih na isplatu novčanih iznosa od 6.294 CHF, sa domicilnom kamatom od 1. septembra 1991. godine i iznosa od 9.410 evra i 3.583 evra, jer ovi iznosi premašuju pojedinačnu visinu vrednosti nasleđene imovine svakog tuženog. Iz ovih razloga je Apelacioni sud, primenom čl. 222. i 224. Zakona o nasleđivanju, obavezao tužene da isplate tužilji označene novčane iznose u izreci ove presude, s obzirom na to da ti novčani iznosi ne premašuju visinu naslednog dela svakog tuženog. Navedena presuda uručena je punomoćniku tužilje 6. juna 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja predmetnog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je važio u vreme presuđenja, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2 .).

Odredbom člana 224. stav 1. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 101/03) je propisano da sanaslednici solidarno odgovaraju za ostaviočeve dugove, svaki do visine vrednosti svog naslednog dela, bez obzira na to da li je izvršena deoba nasledstva.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba, pokrenut tužbom podnetom 5. oktobra 1993. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okonačan 6. juna 2011. godine, uručenjem podnositeljki ustavne žalbe presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12788/10 od 16. marta 2011. godine, kojom je pravnosnažno okončan spor.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao je 17 godina i sedam meseci.

Skoro osamnaestogodišnje trajanje parničnog postupka, samo po sebi , ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, a što potvrđuje i činjenica da je prvi put presuđeno u ovom sporu, i to delimičnom presudom, nakon skoro 11 godina, a da su, zatim, nakon vraćanja predmeta na ponovni postupak, donete još dve prvostepene presude, te postupak pravnosnažno okončan preinačenjem presude donete u trećem ponovnom prvostepenom postupku, nakon još sedam godina.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, ali i da je postupak bio procesno složen. Naime, zbog boravka tužilje i svedoka u inostranstvu sud je jedino mogao diplomatsko-konzularnim putem da ih poziva, što je doprinelo da se ročišta zakazuju sa većim razmakom, a pogotovu u situaciji kada su pozivi čak osam puta ponavljani jer nije bilo uredne dostave, između ostalog, i zbog nepreciznih podataka koje su punomoćnici davali o mestu boravka tužilje i svedoka.

Na strani podnositeljke bilo je doprinosa trajanju spora van granica razumnog roka u određenoj meri, jer čak devet ročišta nije održano zbog njenih izostanaka, iako je bila uredno pozvana. Takođe, nedostatak pune saradnje tužilje sa punomoćnicima doveo je do toga da njeni punomoćnici nisu imali precizna saznanja gde tužilja boravi, kako bi poziv suda bio upućen na pravu adresu, niti su je obaveštavali o zakazanim ročištima, što je dovelo do toga da se ročišta ne održavaju ili odlažu.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da opisani doprinos podnositeljke navedenoj dužini trajanja ipak ne može biti opravdanje za skoro osamnaestogodišnje trajanje postupka, te da odgovornost za tako dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima obavezu da preduzme sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5067/07 (inicijalno predmet P. 9741/93), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) , ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 7 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i utvrđeni doprinos same podnositeljke. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim postupanjem parničn ih sud ova. Odlučujući o konkretnoj visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Nasuprot navodima ustavne žalbe, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnositeljke, došlo donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12788/10 od 16. marta 2011. godine, Ustavni sud smatra da je nadležni sud dovoljno i jasno obrazložio osporenu odluku i da se takvo obrazloženje ne može smatrati proizvoljnim. Ovo iz razloga što podnositeljka ustavnom žalbom, najpre, osporava navedenu presudu u pogledu pravilnosti činjeničnog stanja utvrđenog tokom sprovedenog parničnog postupka po pitanju zaostavštine pok. tuženog, kao i ocenu izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova, što ne može biti ustavnopravni razlog za pobijanje osporene presude pred Ustavnim sudom . Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu primene materijalnog prava , ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporen im odlu kama bilo očigledno proizvoljno. U vezi s tim, Ustavni sud smatra da, iako se osnovano postavlja pitanje primene člana 224. stav 1. Zakona o nasleđivanju u konkretnom slučaju, to ipak suštinski nije uticalo na pravičnost osporene odluke, s obzirom na to da svaki od tuženih naslednika ne bi mogao da isplati veći iznos od onog na koji je obavezan.

Ustavni sud je ocenio da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna trajanjem i ishodom vođenog parničnog postupka, samo formalno istakla povrede prava iz čl. 35, 36. i 58. Ustava, što ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U odnosu na istaknutu povredu načela iz člana 18. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navedenim odredbama Ustava ne garantuje zaštita nekog posebnog prava, već te odredbe utvrđuju jedno od načela u oblasti ljudskih i manjinskih prava koje se odnosi na princip neposredne primene ovih prava, kao i princip neposredne primene opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava, pa kako podnositeljka u ustavnoj žalbi nije nave la nijedan razlog u prilog tvrdnji da su joj povređena navedena ustavna načela, to je Sud zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge o povredi pomenut og načela.

Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti