Odluka Ustavnog suda o pravu na dom i zabrani upotrebe objekta

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda kojom je potvrđeno rešenje o zabrani upotrebe stambenog objekta. Utvrđeno je da mešanje u pravo na dom ima zakonski osnov, legitiman cilj zaštite života i bezbednosti, i srazmerno je, te ne predstavlja povredu prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2973/2023
06.03.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Gordana Ajnšpiler Popović, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P. iz Srbobrana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. marta 2025. godine, doneo je O D L U K U Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. P. izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 11682/19 od 28. decembra 2022. godine izjavljena zbog povrede prava na dom, zajemčenog članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje. O b r a z l o ž e nj e 1. S. P. iz Srbobrana podneo je Ustavnom sudu, 9. marta 2023. godine, preko punomoćnika T. A, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv pojedinačnog akta navedenog u izreci, zbog povrede načela iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava iz čl. 23, 24, 25. i 58. Ustava. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava iz čl. 2, 3, 6, 8. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i čl. 17. i 25. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. U ustavnoj žalbi se navodi: da u objektu čija je upotreba zabranjena predmetnim rešenjem građevinske inspekcije podnosilac živi od 1986. godine i da mu je „oduzimanjem te nepokretnosti“ ugrožena egzistencija; da nadležni organi nisu obezbedili podnosiocu neophodnu socijalnu zaštitu, koja je nužna radi zadovoljavanja osnovnih životnih potreba; da je podnosilac diskriminisan, time što mu je ponuđena samo jednokratna novčana pomoć, a „nalazi se u istoj poziciji sa porodicom čije je stambeno pitanje trajno rešeno“. Po mišljenju podnosioca, donošenje predmetnog rešenja predstavlja mešanje javne vlasti u pravo na dom, pri čemu nije ispunjen nijedan od kumulativno predviđenih uslova da bi mešanje bilo dopušteno. Podnosilac stoga zaključuje da je „zatajila socijalna zaštita i da pravo na poštovanje doma nije ni razmatrano“. Prema navodima ustavne žalbe, Upravni sud je učinio „još jednu povredu prava na pravično suđenje i ograničio podnosiocu pristup pravdi“, time što je odbio njegov zahtev za oslobađanje od plaćanja sudske takse. Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu. 2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda. 3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u osporeni akt i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio da je rešenjem građevinskog inspektora Odeljenja za urbanizam, stambeno-komunalne poslove i zaštitu životne sredine Opštinske uprave Srbobran broj 354-76/18-IV-01 od 27. decembra 2018. godine zabranjena upotreba stambenog objekta u Srbobranu, Telečka ulica broj 10, koji se nalazi na k.p. broj … KO Srbobran, opštini Srbobran kao vlasniku i S. P. (podnosiocu ustavne žalbe) kao korisniku predmetnog objekta, dok se isti ne dovede u stanje za upotrebu. U obrazloženju rešenja je navedeno da su se veći delovi objekta obrušili na susednu parcelu, da je objekat totalno ugrožene statičke stabilnosti, sa zidovima od naboja u lošem stanju, te da se korišćenjem objekta dovodi u opasnost život i zdravlje ljudi, korisnika objekta, bezbednost susednih objekata i okoline. Prvostepeni organ je, polazeći od navedenog, a saglasno odredbi člana 178. stav 1. tačka 5) Zakona o planiranju i izgradnji, odlučio kao u dispozitivu. Rešenjem Pokrajinskog sekretarijata za energetiku, građevinarstvo i saobraćaj Autonomne pokrajine Vojvodina broj 143-356-80/2019-01 od 27. maja 2019. godine odbijena je žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv predmetnog rešenja prvostepenog organa. Drugostepeni organ je konstatovao: da je u vršenju inspekcijskog pregleda utvrđeno da je predmetna parcela u vlasništvu opštine Srbobran, a da je korisnik predmetnog objekta podnosilac ustavne žalbe, „koji koristi socijalnu pomoć i povremeno dolazi na tu adresu, s obzirom na to da je povremeno u Novom Sadu“; da je podnosilac 5. oktobra 2018. godine prvostepenom organu podneo zahtev da mu se „zbog iznenadne potrebe za preseljenjem pruži pomoć, ali ne u vidu jednokratne pomoći, već trajnog rešenja stambenog pitanja“; da se na osnovu tog zahteva prvostepeni organ obratio Centru za socijalni rad opštine Srbobran, radi obaveštenja na koji način, kao ustanova čiji je podnosilac korisnik, planira da reši smeštaj podnosioca, s obzirom na to da postoji potencijalni kupac k.p. br. … i … KO Srbobran; da je u odgovoru Centra za socijalni rad opštine Srbobran od 31. oktobra 2018. godine, upućenom prvostepenom organu, navedeno da podnosilac ne ispunjava uslove za trajniji oblik novčane socijalne pomoći, da je stranci predočena mogućnost da mu ta ustanova da jednokratnu novčanu pomoć, ukoliko pronađe drugi stambeni objekat u zakup, odnosno da mu obezbedi smeštaj u ustanovi socijalne zaštite ili u hraniteljskoj porodici; da je podnosilac takvu mogućnost odbacio, jer želi da ima potpunu slobodu kretanja i raspolaganja nočanim primanjima koje ostvaruje. Drugostepeni organ je dalje konstatovao da je podnosilac, na raspravi i u podnesku dostavljenom prvostepenom organu, predložio da mu opština Srbobran „ustupi na korišćenje predmetni objekat, nakon što se sprovede rekonstrukcija i sanacija o trošku opštine“. Drugostepeni organ je, polazeći od „nesporne činjenice“ da je predmetni objekat nebezbedan i sklon padu, našao da su se stekli uslovi za primenu odredbe člana 178. stav 1. tačka 5) Zakona o planiranju i izgradnji. Po oceni tog organa, navodi žalbe nisu od uticaja na odlučivanje u toj upravnoj stvari, budući da pitanja socijalne zaštite, rešavanja statusa socijalno ugroženih lica, ni obezbeđivanje nužnog smeštaja korisnika socijalne pomoći nisu u nadležnosti građevinskog inspektora. Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 11682/19 od 28. decembra 2022. godine, u stavu 1. dispozitiva, odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv navedenog konačnog rešenja, iz razloga koji su navedeni u tom rešenju. Upravni sud je konstatovao da iz spisa predmeta proizlazi da je na javnoj raspravi pred prvostepenim organom održanoj 14. decembra 2018. godine punomoćnik podnosioca izjavio da „ukoliko taj organ smatra da je objekat u toliko lošem stanju da ugrožava bezbednost korisnika“, neophodno je da se pronađe trajno rešenje smeštaja ili preduzmu mere za obezbeđenje normalnih uslova za život korisnika. Upravni sud je, u stavu 2. dispozitiva, odbio zahtev podnosioca za oslobađanje od obaveze plaćanja troškova sudskih taksi, jer uz zahtev nije dostavio dokaze propisane čl. 10. i 11. Zakona o sudskim taksama, o tome da ispunjava uslove za to oslobođenje. 4. Odredbama člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđeno je: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.). Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona: Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS”, br. 72/09, 81/09, 64/10-Odluka US, 24/11, 121/12, 42/13-Odluka US, 50/13-Odluka US, 54/13-Rešenje US, 98/13-Odluka US, 132/14, 145/14 i 83/18), u tekstu koji je bio na snazi na dan donošenja predmetnog rešenja prvostepenog organa, bilo je propisano: da će organ jedinice lokalne samouprave nadležan za poslove građevinarstva odobriti rešenjem, po službenoj dužnosti ili na zahtev zainteresovanog lica, uklanjanje objekta, odnosno njegovog dela, za koji utvrdi da je usled dotrajalosti ili većih oštećenja ugrožena njegova stabilnost i da predstavlja neposrednu opasnost za život i zdravlje ljudi, za susedne objekte i za bezbednost saobraćaja (član 167. stav 1.); da se rešenje iz stava 1. ovog člana može izdati ako je nadležni građevinski inspektor prethodno doneo rešenje o zabrani korišćenja, odnosno upotrebe objekta (član 167. stav 2.); da se rešenje iz stava 1. ovog člana može izvršiti ako su prethodno rešena pitanja smeštaja korisnika objekta, osim u slučaju kada se uklanjanje objekta odobrava na zahtev vlasnika koji taj objekat koristi i da se kao rešeno pitanje smeštaja korisnika objekta smatra obezbeđivanje nužnog smeštaja (član 167. stav 1.); da je građevinski inspektor ovlašćen da vrši nadzor nad korišćenjem objekata i da preduzima mere ako utvrdi da se korišćenjem objekta dovode u opasnost život i zdravlje ljudi, bezbednost okoline, ugrožava životna sredina i ako se nenamenskim korišćenjem utiče na stabilnost i sigurnost objekta (član 175. stav 2.); da ako građevinski inspektor u vršenju inspekcijskog nadzora utvrdi da se korišćenjem objekta dovodi u opasnost život i zdravlje ljudi, bezbednost susednih objekata, bezbednost okoline ili ugrožava životna sredina, naložiće izvođenje potrebnih radova, odnosno zabraniti korišćenje objekta, odnosno dela objekta (član 178. stav 1. tačka 5)). Odredbama Zakona o stanovanju i održavanju zgrada („Službeni glasnik RS“, br. 104/16 i 9/20-dr.zakon) propisano je: da lice koje je državljanin Republike Srbije, a koje je bez stana, odnosno bez odgovarajućeg stana u smislu ovog zakona i koje ne može sopstvenim sredstvima da reši stambenu potrebu po tržišnim uslovima za sebe i svoje porodično domaćinstvo, može biti korisnik stambene podrške (član 89. stav 1.); da je među korisnicima stambene podrške prema kojima se definišu programi stambene podrške, pored ostalih, privremeni beskućnik, odnosno lice koje je ostalo bez stana ili su mu značajno narušeni uslovi stanovanja usled konstruktivne nestabilnosti objekta, odnosno usled elementarne ili druge nepogode, a koje nema dovoljno sredstava da samostalno reši stambenu potrebu (član 89. stav 4. tačka 2)); da stambeno zbrinjavanje predstavlja privremeni smeštaj lica iz člana 89. stav 1. ovog zakona do rešavanja njegove stambene potrebe, a naročito lica koje je beskućnik ili lica čijem je stanu ili porodičnoj kući usled dotrajalosti ili većeg oštećenja ugrožena stabilnost tako da predstavlja neposrednu opasnost po život i zdravlje ljudi, za susedne objekte i za bezbednost saobraćaja i koje iz ovih razloga ostvaruje pravo na nužni smeštaj u skladu sa zakonom kojim se uređuje izgradnja objekata (član 103. tačka 3)); da postupak dodele stambene podrške sprovodi stambena komisija koju formira jedinica lokalne samouprave na čijoj teritoriji se stambena podrška dodeljuje (član 104.). Saglasno odredbama člana 11. Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01-dr.zakon, 9/02, 29/04, 61/2005, 116/08-dr.zakon, 31/09, 101/11, 93/12, 93/14, 106/15 i 95/18), visinu prihoda taksenog obveznika sud utvrđuje na osnovu uverenja nadležnog organa, odnosno drugih dokaza koje takseni obveznik podnese o svom imovnom stanju (stav 1.), uz predlog za oslobođenje od plaćanja takse (stav 4.), pri čemu sud može po službenoj dužnosti pribaviti i proveriti potrebne podatke o imovnom stanju taksenog obveznika i članova njegovog domaćinstva, a može o tome saslušati i protivnu stranku (stav 5.). 5. Razmatrajući osnovanost tvrdnje o povredi prava iz člana 8. Evropske konvencije, koju podnosilac obrazlaže time da zabrana upotrebe predmetnog objekta u kome živi predstavlja mešanje javne vlasti u njegovo pravo na dom, Ustavni sud pre svega ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (dalje u tekstu: ESLjP), „dom“ autonoman pojam, pa odgovor na pitanje da li se određeni prostor može smatrati domom nekog lica u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije zavisi od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, pre svega postojanja trajnih i čvrstih veza lica sa tim prostorom, pri čemu je bez uticaja zakonitost osnova korišćenja tog prostora (videti presude Buckley protiv UK, od 29. septembra 1996. godine, st. 52. do 54. i McCann protiv UK, od 13. maja 2008. godine, stav 46.). S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe u rešenju prvostepenog organa označen kao korisnik predmetnog objekta, Ustavni sud je ocenio da se taj objekat može smatrati njegovim domom u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije, uprkos nespornoj činjenici da podnosilac nema nikakav pravni osnov za njegovo korišćenje. Ispitujući da li je došlo do mešanja u podnosiočevo pravo na poštovanje doma, Ustavni sud podseća da je ESLjP doneo nekoliko presuda u kojima je ocenjivao pitanje mešanja u pravo podnosilaca predstavki na poštovanje njihovog prava na dom u okolnostima u kojima je bila doneta odluka o iseljenju. Prema stavu ESLjP, i samo nalaganje iseljenja predstavlja mešanje države u pravo na poštovanje doma (videti presude Stankova protiv Slovačke, od 9. oktobra 2007. godine, broj predstavke 7205/02, stav 57.). Iako u postupku koji je okončan osporenim aktom podnosiocu ustavne žalbe nije naloženo da se iseli iz predmetnog objekta, donošenje rešenja kojim mu se zabranjuje upotreba tog objekta nesumnjivo predstavlja mešanje u njegovo pravo na poštovanje doma. Ustavni sud naglašava da član 8. stav 2. Evropske konvencije dopušta mešanje u ostvarivanje prava na dom, ako je to mešanje „u skladu sa zakonom i ako je u demokratskom društvu neophodno u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih“. Osim toga, mešanje države u navedeno pravo mora da bude srazmerno cilju koji se želi postići i neophodno u demokratskom društvu. Saglasno iznetom, osporena presuda bi se morala smatrati povredom člana 8. stav 1. Evropske konvencije, ako Ustavni sud utvrdi da nije utemeljena na zakonu, odnosno da se njome ne ostvaruje jedan ili više legitimnih ciljeva propisanih članom 8. stav 2. Evropske konvencije ili da nije bila „neophodna u demokratskom društvu“ radi postizanja tih ciljeva. Ispitujući da li je mešanje u pravo podnosioca ustavne žalbe na poštovanje doma bilo u skladu sa zakonom i da li je težilo ostvarenju jednog od ciljeva navedenih u članu 8. stav 2. Evropske konvencije, Ustavni sud je konstatovao da je predmetno rešenje prvostepenog organa zasnovano na odredbi člana 178. stav 1. tačka 5) Zakona o planiranju i izgradnji. Polazeći od činjenica utvrđenih u predmetnom upravnom postupku – da su se veći delovi predmetnog objekta obrušili na susednu parcelu, da je objekat totalno ugrožene statičke stabilnosti, sa zidovima od naboja u lošem stanju i da njegovo korišćenje dovodi u opasnost život i zdravlje ljudi, korisnika objekta, bezbednost susednih objekata i okoline, Ustavni sud je ocenio da je osporena odluka zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava i da je doneta radi ostvarenja jednog od legitimnih ciljeva propisanih članom 8. stav 2. Evropske konvencije – zaštite života i zdravlja ljudi i njihove bezbednosti. Pored toga, imajući u vidu ovlašćenje građevinskog inspektora da vrši nadzor nad korišćenjem objekata i zakonom predviđenu novčanu kaznu za prekršaj ako ne donese rešenje u slučaju iz člana 178. navedenog zakona, Ustavni sud ocenjuje da se donošenjem rešenja o zabrani upotrebe objekta, kada su za to ispunjeni uslovi propisani zakonom, posledično štite i imovinska prava države, odnosno otklanja mogućnost odgovornosti države za eventualnu štetu koja bi nastala rušenjem tog objekta ili njegovog dela. U vezi sa navodima ustavne žalbe da su „krajnje diskutabilni navodi postupajućih organa da je predmetni objekat neuslovan za život“, Ustavni sud je našao da podnosilac u suštini nije osporio činjenice utvrđene u vezi sa stanjem predmetnog objekta, već ovlašćenje građevinskog inspektora da, „umesto nezavisnog veštaka“, sprovede radnje koje su neophodne kako bi se te činjenice pravilno utvrdile. Po oceni Suda, iz odredaba člana 172. st. 8. i 9. Zakona o planiranju i izgradnji – kojima su predviđeni uslovi za obavljanje poslova inspekcijskog nadzora, proizlazi da je za utvrđenje navedenih činjenica dovoljno znanje kojim raspolaže službeno lice koje vodi postupak inspekcijskog nadzora, te nije bilo potrebno odrediti veštačenje. Odgovarajući na pitanje da li je mešanje bilo srazmerno legitimnom cilju koji se želi postići i „neophodno u demokratskom društvu“, Ustavni sud je pošao od toga da je, saglasno odredbi člana 16. stav 2. Ustava, Evropska konvencija sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuje i da su redovni sudovi u sudskim postupcima dužni da odredbe merodavnog prava primenjuju i tumače u skladu odredbama Evropske konvencije (identično stanovište u pogledu primene i tumačenja domaćeg prava u skladu sa obavezama iz Evropske konvencije izneo je i ESLjP u pomenutoj presudi Stankova protiv Slovačke, stav 24.). Garancije Evropske konvencije zahtevaju da mešanje u podnosiočevo pravo na poštovanje doma bude zasnovano ne samo na zakonu, već i, saglasno članu 8. stav 2, srazmerno legitimnom cilju koji se želi postići i „nephodno u demokratskom društvu“. Ustavni sud podseća i na stav ESLjP, na koji ukazuje i podnosilac, da svako lice koje je izloženo riziku mešanja u pravo na dom treba da ima mogućnost da srazmernost te mere razmotri nezavisan sud u skladu sa načelima iz člana 8. Evropske konvencije, bez obzira na to što prema domaćem zakonu nema pravo na posed (videti pomenutu presudu McCann protiv UK, stav 50.). Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je predmetnim rešenjem prvostepenog organa zabranjena upotreba predmetnog objekta, kako podnosiocu ustavne žalbe kao korisniku, tako i opštini Srbobran kao vlasniku zemljišta, iz čega sledi da za donošenje predmetnog rešenja nije bila od značaja činjenica da podnosilac nema pravni osnov za korišćenje predmetnog objekta. U vezi sa navodima ustavne žalbe da je podnosiocu predmetni objekat „jedin krov nad glavom“ i da ima minimalna primanja, Ustavni sud ponavlja da se u postupku donošenja rešenja o zabrani upotrebe objekta ne utvrđuje na kojoj adresi podnosilac ima prijavljeno prebivalište, ni da li ima dovoljno sredstava da samostalno reši stambenu potrebu, već se te činjenice utvrđuju u postupku obezbeđivanja nužnog smeštaja nakon donošenja rešenja kojim se odobrava uklanjanje objekta, a pre njegovog izvršenja. Povodom tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da u konkretnom slučaju pravo na dom nije ni razmatrano, Ustavni sud je konstatovao da, saglasno navedenim odredbama Zakona o stanovanju i održavanju zgrada, postupak dodele stambene podrške sprovodi stambena komisija koju formira jedinica lokalne samouprave na čijoj teritoriji se stambena podrška dodeljuje, pri čemu stambeno zbrinjavanje lica koje je ostalo bez stana ili su mu značajno narušeni uslovi stanovanja usled konstruktivne nestabilnosti objekta, a koje nema dovoljno sredstava da samostalno reši stambenu potrebu, predstavlja privremeni smeštaj do rešavanja njegove stambene potrebe. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je bez osnova tvrdnja podnosioca da zabrana upotrebe predmetnog objekta nije bila „nužna u demokratskom društvu“ i srazmerna cilju u smislu člana 8. stav 2. Konvencije. Imajući u vidu razlog za donošenje rešenja o zabrani upotrebe predmetnog objekta, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe da je podnosilac iseljen iz predmetnog objekta „zbog privatnih interesa trećeg lica, odnosno eventualnog kupca“, a ne zbog javnog interesa. Polazeći od prethodno iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na dom, zajemčeno članom 8. Evropske konvencije, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke. 6. Ustavnom žalbom se, takođe, ukazuje na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i člana 14. Evropske konvencije, time što je podnosiocu ponuđena samo jednokratna novčana pomoć, a „nalazi se u istoj poziciji sa porodicom čije je stambeno pitanje trajno rešeno“. Polazeći od toga da se postupak dodele stambene podrške ne vodi pred inspekcijskim organom, Ustavni sud je našao da se ovi navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa osporenim aktom. Imajući u vidu da je u predmetnom upravnom postupku odlučivano o ispunjenosti uslova za donošenje rešenja o zabrani upotrebe objekta, Ustavni sud je našao da se sadržina prava iz čl. 23, 24. i 25. Ustava, kao i prava iz čl. 2. i 3. Evropske konvencije i člana 25. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima ne može dovesti u vezu sa osporenim aktom. Podnosilac ustavne žalbe se poziva i na povredu prava na pravično suđenje, jer mu je Upravni sud „ograničio pristup pravdi“, time što je odbio njegov zahtev za oslobađanje od plaćanja sudske takse. Polazeći od navedenih odredaba Zakona o sudskim taksama, Ustavni sud smatra da se dokazi o visini prihoda prihoda moraju priložiti uz zahtev, bez obzira na ovlašćenje Upravnog suda da po službenoj dužnosti te podatke proveri i pribavi druge dokaze koji su potrebni za donošenje odluke o navedenom zahtevu. U vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu iz člana 58. Ustava, koje je garantovano i članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i članom 17. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac nije vlasnik, ni zakupac predmetnog objekta, već ga koristi bez pravnog osnova. Imajući u vidu da se garancije označenog prava iz člana 58. Ustava odnose na zaštitu postojeće imovine, odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava (videti, npr. presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Princ Hans-Adam II od Lihtenštajna protiv Nemačke, broj predstavke 42527, st. 82. i 82, 2001-VIII, u predmetu Gratzinger i Gratzingerova protiv Češke Republike, broj predstavke 39794/98, stav 69, 2002-VII, kao i Odluku Ustavnog suda Už-4596/2011 od 20. novembra 2013. godine), Sud je našao da podnosilac nema imovinu koja se štiti u skladu sa navedenom odredbom Ustava. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u preostalom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke. 7. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda. 8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci. PREDSEDNIK VEĆA Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravu na dom i zabrani upotrebe objekta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti