Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Neefikasnost je utvrđena u radu i prvostepenog i drugostepenog suda. Ostatak žalbe je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . v . d . "B ." iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba D. v . d . "B ." i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu P. 191/10 (inicijalno predmet P. 667/05 ranijeg Opštinskog suda u Boru) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. v . d . "B ." iz B. je 11. aprila 20 12. godine, preko punomoćnika R. S, advokata iz B, podnelo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11873/10 od 1. marta 2012. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3. i 22, člana 32. stav 1. i člana 36. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu P. 191/10 (inicijalno predmet P. 667/05 ranijeg Opštinskog suda u Boru).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je parnični postupak, započet po njegovoj tužbi podnetoj 13. juna 2005. godine protiv privrednog društva "Z." iz B, u kome se jednovremeno odlučivalo i o protivtužbi tuženog, okončan posle sedam godina, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac osporava i navedenu drugostepenu presudu zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i delotvoran pravni lek, ističući da je ista doneta uz bitnu povredu obredaba parničnog postupka čime je "izvršena zloupotreba prava od strane suda, suprotno zabrani iz člana 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda". Naime, Apelacioni sud je pravnosnažno odbio tužbeni zahtev podnosioca da mu tuženi isplati određeni iznos na ime neosnovanog obogaćenja zbog korišćenja dela zgrade Starog vatrogasnog doma u B, iako je istovremeno osporenom odlukom usvojen njegov tužbeni zahtev za iseljenje tuženog iz tog dela zgrade i odbijen protivtužbeni zahtev da se utvrdi da je tuženi titular prava korišćenja predmetnog prostora, a sve ovo uprkos činjenici da punomoćnik tuženog nije izričito osporio traženu visinu naknade za korišćenje prostorija, "čime ova prećutno priznata činjenica nije ni trebalo da se dokazuje". Podnosilac smatra da zbog toga nije bilo mesta odbijanju zahteva za isplatu opredeljenog iznosa na ime neosnovanog obogaćenja, te da su mu osporenom presudom povređena označena načela i prava "nepoštovanjem i povredom odredbe člana 222. stav 1. Zakona o parničnom postupku", kao i pogrešnom primenom člana 161. stav 2. ZPP, s obzirom na to da je prema uspehu stranaka u sporu podnosiocu trebalo priznati troškove postupka u celosti. Predlaže da Ustavni sud usvoji njegovu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih načela i prava, osporenu odluku poništi i vrati na ponovno odlučivanje u odbijajućem delu, kao i radi dosuđenja preostalih troškova parničnog postupka. Iako ističe da mu je "ovakvim nezakonitim postupanjem suda naneta materijalna i nematerijalna šteta", podnosilac nije postavio zahtev za naknadu štete u ustavnosudskom postupku, već je jedino tražio naknadu advokatskih troškova za sastav ustavne žalbe u iznosu od 22.500,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbom člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13), tražio od Osnovnog suda u Boru dostavljanje spisa predmeta P. 191/10 (inicijalno predmet ranijeg Opštinskog suda u Boru P. 667/05), te je nakon izvršenog uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 13. juna 2005. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Boru (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi naknade, iseljenja i predaje prostora i opreme, a protiv tuženog DOO "Z." iz B. Predmet je zaveden pod brojem P. 667/05. U tužbi je naveo da je upisani korisnik prostora Starog vatrogasnog doma u B, ali da deo prostora u površini od 93m2, kao i opremu i inventar tužioca, koristi bespravno tuženi već više od 15 godina, zbog čega se i neosnovano obogatio. Dostavio je rešenje Službe za katastar nepokretnosti u B. i izveštaj Javnog preduzeća za stambene poslove o "ceni poslovnog prostora u centru B ." od 12. decembra 2003. godine. Tuženi je 13. jula 2005. godine, osporivši tužbeni zahtev tužioca, podneo protivtužbu radi utvrđenja da je on nosilac prava korišćenja spornog prostora iz kog je traženo da se iseli.

Opštinski sud je zakazao i održao osam ročišta za glavnu raspravu na kojima je saslušao zakonskog zastupnika tužioca, pribavio, između ostalih, izveštaje Službe za katastar nepokretnosti u B, Javnog preduzeća za stambene poslove o visini cene zakupa poslovnog prostora u starom centru B, SUP-a B. i JP Direkcija za izgradnju B, izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Boru P. 850/00, te saslušao šest svedoka. Tužilac-protivtuženi je na zapisniku sa ročišta održanog 17. aprila 2006. godine precizirao tužbeni zahtev koji se odnosio na naknadu po osnovu neosnovanog obogaćenja, a prema izveštaju lokalnog Javnog preduzeća za stambene poslove od 1. marta 2006. godine, tražeći da mu tuženi za desetogodišnji period koji je prethodio podnošenju tužbe isplati iznos od 790.959,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Na istom ročištu punomoćnik tuženog je osporio precizirani tužbeni zahtev.

Presudom Opštinskog suda u Boru P. 667/05 od 10. jula 2006. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog u celini, a usvojen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca. Naredba postupajućeg sudije za dostavu presude strankama data je 29. decembra 2006. godine. Odlučujući o žalbi tužioca-protivtuženog izjavljenoj 26. januara 2007. godine, Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 791/07 od 8. jula 2009. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje prvostepenom sudu.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden pod novim brojem P. 904/09 i pred Opštinskim sudom je održano jedno ročište. Nakon reorganizacije pravosuđa u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Boru pod brojem P. 191/10.

Osnovni sud u Boru je, nakon održanog jednog ročišta na kome je saslušano šest svedoka i pročitani dokazi, zaključio glavnu raspravu.

Presudom Osnovnog suda u Boru P. 191/10 od 9. marta 2010. godine (taj datum je naznačen u zaglavlju, dok u uvodu presude stoji da je glavna rasprava zaključena i presuda doneta 10. februara 2010. godine) odbijen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog u celini, a usvojen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, te je obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu naknadi troškove postupka. Protiv navedene presude tužilac-protivtuženi je 26. marta 2010. godine izjavio žalbu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11873/10 od 1. marta 2012. godine, nakon što je održana glavna rasprava pred drugostepenim sudom, u prvom stavu izreke, preinačena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Boru P. 191/10 od 9. marta 2010. godine u drugom, četvrtom i petom stavu izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog za iseljenje tuženog-protivtužioca iz spornog prostora i za predaju poseda, a protivtužbeni zahtev da se utvrdi da je tuženi-protivtužilac korisnik tog prostora i da ima pravo da se kao vlasnik upiše u javne knjige je odbijen kao neosnovan. Drugim stavom izreke navedene presude je, odbijanjem žalbe tužioca, potvrđena presuda Osnovnog suda u Boru P. 191/10 od 9. marta 2010. godine u prvom i trećem stavu izreke, u kojima je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se tuženi-protivtužilac obaveže da mu na ime neosnovanog obogaćenja zbog korišćenja spornog prostora u vremenskom periodu od 1. jula 1995. godine do 1. juna 2005. godine isplati iznos od 790.959,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i da mu preda inventar - opremu bliže označenu u izreci prvostepene presude. Trećim stavom izreke drugostepene presude obavezan je tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom na ime naknade troškova postupka plati iznos od 216.920,00 dinara. U obrazloženju ove presude se, između ostalog, navodi: da je prema izvedenim dokazima u prvostepenom i drugostepenom postupku, utvrđeno da je tužilac-protivtuženi uknjižen kao korisnik zgrade u kojoj se nalaze prostorije koje su predmet spora na osnovu presude Opštinskog suda u Boru P. 850/00 (na površini od 230,11m2) i presude istog suda P. 1645/01 (na površini od 647,89m2); da je pravni prethodnik tuženog-protivtužioca na osnovu usmenog sporazuma sa zakonskim zastupnikom tužioca-protivtuženog u toku 1987. godine ili 1988. godine počeo da koristi sporne prostorije, ali da tada tužilac-protivtuženi nije bio nosilac prava korišćenja, već je to bilo treće lice. Drugostepeni sud nalazi da datom usmenom saglasnošću u navedeno vreme, tužilac-protivtuženi nije mogao da prenese tuženom pravo trajnog korišćenja, jer to pravo nije ni imao, iz čega je izveden zaključak da tuženi nema pravni osnov da koristi sporne prostorije bez saglasnosti i protivno volji tužioca kao nosioca prava korišćenja. Iz tih razloga je žalbeni sud preinačio prvostepenu presudu i usvojio zahtev tužioca za iseljenje tuženog, a protivtužbeni zahtev tuženog da se utvrdi da ima pravo trajnog korišćenja odbio. Drugostepeni sud je potvrdio ožalbenu presudu u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe da mu se isplati traženi iznos na ime neosnovanog obogaćenja zbog korišćenja dela zgrade u periodu od 1. jula 1995. godine do 1. juna 2005. godine, nalazeći da u toku postupka tužilac nije dokazao da naknada za korišćenje prostorija koje su predmet spora iznosi 790.959,00 dinara, s obzirom na to da potvrda Javnog preduzeća za stambene usluge u B. o ceni zakupa poslovnog prostora po m2 u starom centru B . nije dovoljan dokaz za utvrđenje cene zakupa predmetnog poslovnog prostora, a imajući u vidu njegovu konkretnu opremljenost, veličini i lokaciju. Takođe, po nalaženju drugostepenog suda, tužilac nije dokazao ni da je vlasnik označenih stvari - inventara, pa je i u ovom delu prvostepena presuda potvrđena. Drugostepeni sud je odluku o troškovima postupka doneo imajući u vidu uspeh stranaka u sporu, te naveo da je tužiocu priznao stvarne i nužne troškove koje je imao u ovom sporu, i to nagradu advokatu za zastupanje na 12 održanih ročišta, nagradu za sastav tužbe i dve žalbe, kao i sudskih taksi prema AT i TT. Navedena presuda je 26. marta 2012. godine uručena punomoćniku tužioca-protivtuženog.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je važio u vreme podnošenja tužbe i presuđenja, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku , kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st . 1. i 2 .); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, a da o tom koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti (član 150. stav 1.); da se ne dokazuju činjenice koje je stranka priznala pred sudom u toku parnice, a da sud može odlučiti da se dokazuju i priznate činjenice ako smatra da stranka njihovim priznanjem ide za tim da raspolaže zahtevom kojim ne može raspolagati (član 3. stav 3.) (član 222. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak od podnošenja tužbe tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, do uručenja drugostepene presude kojom je postupak pravnosnažno okončan, trajao šest godina devet meseci i 13 dana.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, pruža osnovu za zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, ukupno trajanje parničnog postupka u ovom sporu ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da u predmetnoj parnici nije bilo naročito složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman dokazni postupak, te pružila opravdanje za skoro sedmogodišnje trajanje postupka.

Ustavni sud nalazi da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju nesumnjivo bilo od materijalnog i moralnog značaja za podnosioca, te da on ničim nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka .

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju osporenog postupka van granica razumnog roka dali su nadležni sudovi u obe instance. Iako je Opštinski sud u Boru prvu presudu doneo nakon godinu i mesec dana po podnošenju tužbe, njegova neefikasnost u radu ogleda se u tome što je naredbu za dostavljanje prvostepene presude strankama dao tek nakon više od pet i po meseci. I na strani drugostepenog suda postoji doprinos što ovaj sudski postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Naime, Okružni sud u Zaječaru odlučio je o žalbi podnosioca na prvostepenu presudu nakon više od dve godine i pet meseci, a potom ni Apelacioni sud u Beogradu nije pokazao dovoljnu efikasnost u postupku po žalbi jer je odluku doneo i dostavio nakon nešto više od 23 meseca.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Boru u predmetu P. 191/10 (inicijalno predmet P. 667/05 ranijeg Opštinskog suda u Boru), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, krećući se u okvirima zahteva koji je postavio podnosilac i saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede načela i prava iz člana 22, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, do kojih je po mišljenju podnosioca došlo zbog sadržine izreke i obrazloženja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11873/10 od 1. marta 2012. godine, Ustavni sud je, polazeći od činjenica i okolnosti ovog slučaja i citirane odredbe člana 222. stav 1. Zakona o parničnom postupku , ocenio kao neprihvatljivu tvrdnju podnosioca da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje jer sud prilikom odbijanja tužbenog zahteva podnosioca za obavezivanje tuženog na isplatu iznosa za koji se neosnovano obogatio, nije uzeo u obzir da tuženi-protivtužilac nije osporio, odnosno da je time prećutno priznao traženu visinu naknade za korišćenje prostorija oko kojih se spor vodio. Naime, iz zapisnika sa ročišta održanog 17. aprila 2006. godine pred Opštinskim sudom u Boru proizlazi da je podnosilac precizirao tužbeni zahtev koji se odnosio na naknadu po osnovu neosnovanog obogaćenja, prema izveštaju lokalnog Javnog preduzeća za stambene poslove, tražeći da mu tuženi za određeni period isplati iznos od 790.959,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, a koji zahtev je punomoćnik tuženog-protivtužioca na istom ročištu osporio. Shodno izloženom, nema mesta tvrdnji podnosioca da je njegovo novčano potraživanje na ime neosnovanog obogaćenja bilo makar prećutno priznato od strane punomoćnika tuženog-protivtužioca, niti bi takvom priznanju moglo biti mesta u situaciji kada postoji protivtužbeni zahtev za utvrđenje da je tuženi korisnik-vlasnik prostora iz kog se zahteva njegovo iseljenje. Takođe, po oceni Suda, nemaju ustavnopravno utemeljenje ni uopšteni navodi podnosioca o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje zbog toga što su mu osporenom odlukom samo delimično priznati troškovi postupka u odnosu na tražene, jer je drugostepeni sud, dosuđujući podnosiocu u skladu sa svojom procesnom dispozicijom samo one troškove koji su bili nužno potrebni za vođenje parnice, za takvu svoju odluku dao jasne, dovoljne i razumljive razloge koji se ne mogu smatrati proizvoljnim.

Razmatrajući navode podnosioca da su donošenjem osporene presude povređena njegova prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, Ustavni sud ukazuje da podnosilac nije dostavio dokaze da je drugostepeni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, kao i to da je podnosilac očigledno iskoristio Ustavom garantovano pravno sredstvo - podnoseći žalbu protiv prvostepene odluke, o kojoj je odlučeno nakon održane usmene glavne rasprave pred drugostepenim sudom. To što podnosilac nije u potpunosti zadovoljan ishodom žalbenog postupka, ne ukazuje na povredu ustavnog prava na pravno sredstvo jer isto ne sadrži u sebi garanciju da će izjavljena žalba biti i uvažena, bilo u celini ili delimično.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe kojima se poziva na povredu prava na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava kod donošenja osporene presude, Ustavni sud ukazuje da se ovom ustavnom odredbom ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o jednom od osnovnih načela na kojem, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovog načela akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom došlo do povrede navedenog načela, navodi podnosioca moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u predmetnoj žalbi nije učinjeno.

Ustavni sud ukazuje da se članom 3. Ustava, na čiju povredu se pozvao podnosilac ustavne žalbe, proklamuje načelo vladavine prava, a ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, te stoga navedena ustavna norma ne može ni biti osnov izjavljivanja ustavne žalbe.

Polazeći od izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovim delovima, odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, kao u drugom delu izreke.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.