Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dužem od 15 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Kao ključni razlog za dugo trajanje postupka, sud navodi neefikasno postupanje prvostepenog suda u početnim fazama.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. P. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba J. P. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 3366/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Ivanjici P. 501/08) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. P. iz B. podnela je 11. aprila 2012. godine, preko punomoćnika P. L, advokata iz I, Ustavnom sudu usta vnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1715/11 od 21. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 3366/10.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, nav ela: da je osporeni parnični postupak u kome je ona imala svojstvo tužilje započeo 15. avgusta 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Ivanjici, te da je pravnosnažno okončan tek nakon više od 15 godina, zbog čega smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1715/11 od 21. februara 2012. godine preinačena prvostepena presuda i odbijen kao neosnovan njen tužbeni zahtev; da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, zbog toga što su „razlozi koje navodi drugostepeni sud za donošenje takve presude (su) potpuno neprihvatljivi“. Predložila je da Ustavni sud poništi osporenu odluku, dok zahtev za naknadu nematerijalne štete nije istakla.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, čiju povredu ističe podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 3366/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, Lj. I. i S. M. podnele su, u svojstvu tužilja, 15. avgusta 1996. godine, tužbu Opštinskom sudu u Ivanjici (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženih A. A, B. Đ, Z. P, Lj. L. i M. A, radi utvrđenja prava svojine na katastarskoj parceli 934/2 u KO S, sa idealnim udelima od 3/20, kao i radi poništaja ugovora o poklonu Ov. 65/87.

Na prvom održanom ročištu za glavnu raspravu 24. decembra 1997. godine Opštinski sud je rešenjem P. 562/96 prekinuo parnični postupak zbog smrti tužilje Lj. I. Punomoćnik tužilje je podneskom od 8. maja 1998. godine predložio nastavak postupka i naveo da je zakonski naslednik pok. tužilje Lj.Č. Prvo ročište zakazano nakon toga, 24. juna 2002. godine, nije održano jer tuženi nisu pristupili. Postupak je ponovo prekinut 2. avgusta 2002. godine zbog smrti tužene Z. P.

Rešenjem Opštinskog suda P. 40/00 od 6. novembra 2008. godine određen je nastavak postupka, a predmet je dobio novi broj P. 501/08. Sledeće ročište je održano 2. februara 2009. godine. U toku 2009. godine održana su još tri ročišta.

Presudom Opštinskog suda P. 501/08 od 28. septembra 2009. godine odbijeni su tužbeni zahtevi tužilja.

Apelacioni sud u Kragujevcu je, u postupku po žalbi, rešenjem Gž. 1871/10 od 8. septembra 2010. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P. 501/08 od 28. septembra 2009. godine.

U ponovnom postupku pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu novog broja P. 3366/10 održana su četiri ročišta za glavnu raspravu i izveden dokaz veštačenjem preko sudskog veštaka geometra.

Presudom Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 3366/10 od 14. aprila 2011. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilja.

Osporenom presudom Apelacionog suda Gž. 1715/11 od 21. februara 2012. godine preinačena je prvostepena ožalbena presuda Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 3366/10 od 14. aprila 2011. godine i odbijeni su tužbeni zahtevi tužilja. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog navedeno: da je nakon prvobitnog premera 1934. godine katastarska parcela 934 u KO S. bila upisana na L. A; da je na osnovu sudskog poravnanja P. 565/53 iz 1956. godine katastarska parcela 934 podeljena na 934/1, koja je postala svojina P. A i 934/2, koja je postala svojina M. A; da je 1984. godine kao jedini vlasnik katastarske parcele 934/2 postao A. A; da je ugovorom o deobi Ov. 65/87 od 23. januara 1987. godine A. A. na M. A, Z. P, Lj. L. i B. Đ. preneo pravo svojine sa udelima od 1/4 na predmetnoj parceli; da je zaostavština pok. L. A. raspravljena rešenjem Sreskog suda u Ivanjici O. 177/56 od 14. avgusta 1957. godine i da su za naslednike oglašeni V. A. sa udelom od 3/5 i M. A. sa udelom od 2/5, ali da ovo rešenje nije sprovedeno kroz katastarski operat, jer se podaci u rešenju nisu slagali sa podacima u posedovnom listu; da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da je osporeni ugovor simulovani pravni posao, te da je u pitanju ugovor o poklonu, s obzirom na to da je njime između A. A. i ostalih ugovarača izvršena deoba katastarske parcele 934/2 i ostalih nepokretnosti u listu nepokretnosti 45 KO S; da je katastarska parcela 934/2 otuđena pre ostavinskog postupka iza smrti pok. L. A, te nije ni mogla da bude deo zaostavštine. Presuda je 23. marta 2012. godine dostavljena punomoćniku tužilja.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupa k, po svojoj prirodi, predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu , Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , pokrenut 15. avgusta 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu i pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda Gž. 1715/11 od 21. februara 2012. godine, trajao preko 15 godina, s tim što je u periodu od 24. decembra 1997. do 24. juna 2002. godine postupak bio u prekidu zbog smrti tužilje Lj. I, kao i u periodu od 2. avgusta 2002. do 6. novembra 2008. godine zbog smrti tužene Z. P.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu nisu bila naročito složena niti su zahtevala sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka, iako je u postupku učestvovalo više lica na obe parnične strane.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosi teljku ustavne žalbe, kao tužilje, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je traženo da se utvrdi njeno pravo svojine na spornoj nepokretnosti, kao i raskid ugovora čiji je predmet bila ta nepokretnost. Međutim, ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je ona u predmetnom postupku postupala pasivno, s obzirom na to da je samo jedanput urgirala nastavak postupka, nakon što je rešenjem Opštinskog suda P. 562/96 od 24. decembra 1997. godine postupak prekinut zbog smrti jedne od tužilja.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom postupku, Ustavni sud ocenjuje da je neefikasno postupanje Opštinskog suda prvenstveno doprinelo dugom vremenskom trajanju parničnog postupka. Naime, taj sud je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao tek godinu dana i četiri meseca nakon podnošenja tužbe, dok je prvo ročište, nakon predloga punomoćnika tužilja od 8. maja 1998. godine da se nastavi prekinuti postupak, zakazao tek posle više od četiri godine (24. juna 2002. godine). Na ovakvu ocenu Ustavnog suda nije od uticaja činjenica da je postupak bio dva puta u prekidu.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 3366/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Ivanjici P. 501/08) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) i odlučio kao u prvom delu izreke, krećući se u granicama postavljenog zahteva.

5. U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1715/11 od 21. februara 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz 32. stav 1. Ustava, zbog toga što su „razlozi koje navodi drugostepeni sud za donošenje takve presude (su) potpuno neprihvatljivi“, Ustavni sud je ocenio da podnosi teljka ustavne žalbe nije nave la ustavnopravne razloge koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom da su joj u osporenom postupku povređena Ustavom zajemčena prava , već nezadovoljna time što nije uspela sa tužbenim zahtevom, od Ustavnog suda, u suštini traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

6. Polazeći od svega izneto g, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89 . Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.