Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u poreskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu privrednog društva protiv rešenja poreskih organa i presude Vrhovnog suda Srbije. Navodi žalbe predstavljaju ponavljanje razloga iz tužbe i svode se na ocenu zakonitosti, što nije u nadležnosti Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva za projektovanje i izvođenje građevinskih i instalacionih radova "KOMGRADNjA" d.o.o. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. marta 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Privrednog društva za projektovanje i izvođenje građevinskih i instalacionih radova "KOMGRADNjA" d.o.o. izjavljena protiv rešenja Ministarstva finansija Republike Srbije, Poreska uprava, Filijala Novi Beograd broj 47-000472/2006 od 10. jula 2006. godine, rešenja Ministarstva finansija Republike Srbije, Poreska uprava, Regionalni centar Beograd broj 47-642/2006 od 14. avgusta 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije U. 8247/07 od 22. oktobra 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo za projektovanje i izvođenje građevinskih i instalacionih radova "KOMGRADNjA" d.o.o. iz Beograda je 27. februara 2009. godine, preko punomoćnika Željka Japundže, advokata iz Beograda, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su u upravnom postupku i upravnom sporu povređena pravila postupka i pogrešno primenjeno materijalno pravo; da je pogrešno shvatanje upravnih organa i Vrhovnog suda Srbije da podnosilac ustavne žalbe nije mogao da ostvari pravo na odbitak prethodnog poreza zato što računi koji su kontrolisani ne sadrže podatke propisane odredbama Zakona o porezu na dodatu vrednost; da je intencija zakonodavca u odredbama Zakona o porezu na dodatu vrednost bila da se stvori obaveza obveznika da izda račun za svaki promet dobara i usluga, odnosno da je suština izdavanje računa, a ne prevashodno sadržaj računa, kao i da je suština kaznenih odredaba Zakona neizdavanje računa, a ne izdavanje računa koji ne sadrži sve preporučene elemente, koji inače nisu propisani kao obavezni elementi, već je samo propisano šta račun naročito sadrži; da su organi koji su doneli osporene pojedinačne akte nezakonito postupili, jer nisu primenili zakon, već su manipulisali zakonom na štetu poreskih obveznika, u konkretnom slučaju, na štetu podnosioca ustavne žalbe. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene pojedinačne akte.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

3. Iz ustavne žalbe i dokaza koji su uz nju priloženi Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Ministarstva finansija Republike Srbije, Poreska uprava, Filijala Novi Beograd broj 47-000472/2006 od 10. jula 2006. godine utvrđen je poreskom obvezniku "KOMGRADNjA" d.o.o. iz Beograda, ovde podnosiocu ustavne žalbe, za poreski period od 1. avgusta 2005. godine do 31. avgusta 2005. godine, po poreskoj prijavi broj 190232065, porez na dodatu vrednost za promet dobara i usluga u ukupnom iznosu od 3.551.311 dinara i za prethodni porez u ukupnom iznosu od 2.243.203 dinara i utvrđena je obaveza PDV za poreski period od 1. avgusta 2005. godine do 31. avgusta 2005. godine u iznosu od 1.308.108 dinara, koju je bio dužan da uplati u roku od osam dana od dana prijema rešenja, na način bliže opisan u rešenju, te naloženo da poslovne evidencije PDV u svemu usaglasi sa tačkom 1. dispozitiva ovog rešenja.

Ministarstvo finansija Republike Srbije, Poreska uprava, Regionalni centar Beograd je, rešavajući po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, osporenim rešenjem broj 47-642/2006 od 14. avgusta 2007. godine, odbilo žalbu kao neosnovanu.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog drugostepenog rešenja pokrenuo upravni spor podnošenjem tužbe Vrhovnom sudu Srbije. Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 22. oktobra 2008. godine, nakon razmatranja spisa predmeta, ocene navoda tužbe i odgovora na tužbu, doneo osporenu presudu U. 8247/07, kojom je tužba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je pravilno po oceni tog suda tuženi organ osporenim rešenjem 47-642/2006 od 14. avgusta 2007. godine odbio žalbu kao neosnovanu, ispravno nalazeći da je prvostepeni organ zakonito postupio kada je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe po poreskoj prijavi dužan da plati porez na dodatu vrednost u iznosu bliže navedenom u dispozitivu prvostepenog rešenja; da je nakon sprovedene terenske kontrole kod podnosioca ustavne žalbe nesumnjivo utvrđeno da je u kontrolisanom periodu evidentirao račune koji se odnose na nabavku raznih dobara za izvođenje građevinskih, investicionih, instalacionih radova u građevinarstvu, kao i za pružanje usluga, ali su za račune označene u prvostepenom i drugostepenom rešenju utvrđene nepravilnosti zbog kojih poreskom obvezniku, ovde podnosiocu ustavne žalbe, nije priznato pravo na odbitak prethodnog poreza u iznosu bliže navedenom u rešenjima poreskih organa, iz razloga što deo usluga predstavlja izdatke za reprezentaciju koji na osnovu člana 29. stav 1. tačka 1. Zakona o porezu na dodatu vrednost ne mogu biti predmet odbitka prethodnog poreza, a i da ostali računi nisu sačinjeni u skladu sa odredbom člana 42. stav 3. tačka 5. Zakona, zbog čega se ne može prihvatiti da je podnosilac ustavne žalbe za iznose bliže navedene u osporenom rešenju posedovao račune na osnovu kojih se može izvršiti odbitak prethodnog poreza; da je s obzirom na utvrđeno činjenično stanje i postojanje nepravilnosti u odnosu na sporne račune, pravilno drugostepeni organ ocenio da je zakonito postupio prvostepeni organ kada je, na osnovu navedenih odredaba Zakona, umanjio iznos koji se odnosi na odbitak prethodnog poreza i uvećao iznos poreza na dodatu vrednost koji je podnosilac ustavne žalbe dužan da plati za navedeni poreski period po podnetoj prijavi; da je činjenično stanje utvrđeno iz dostavljenih računa – otpremnica, za koje je pravilno ocenjeno da nisu sačinjeni u skladu sa zakonom, jer je odredbom člana 42. stav 3. Zakona o porezu na dodatu vrednost propisano šta sve račun naročito sadrži, a koje elemente treba da sadrži da bi se smatrao izdatim u skladu sa zakonom i na osnovu tako sačinjenog računa poreski obveznik mogao da ostvari pravo na odbitak poreza.

4. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede ustavnog prava podnosioca ustavne žalbe koje je u žalbi označeno, već punomoćnik podnosioca ponavlja ili parafrazira razloge iznete u tužbi podnetoj Vrhovnom sudu Srbije protiv konačnog upravnog akta Ministarstva finansija Republike Srbije, Poreska uprava, Regionalni centar Beograd. Podnosilac ustavne žalbe od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud ispita zakonitost osporenih pojedinačnih akata, smatrajući da je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, pogrešno primenjeno materijalno pravo i utvrđeno da podnosilac ne može da ostvari, u konkretnom slučaju, pravo na odbitak prethodnog poreza.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i da li su osporenim pojedinačnim aktima podnosiocu ustavne žalbe uskraćena druga ustavna prava. U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji ukazuju da je osporenim aktima organa uprave i presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

5. Imajući u vidu da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede ustavnog prava podnosioca ustavne žalbe koje je u žalbi označeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić