Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu maloletnog lica i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak za poništaj ugovora trajao je preko osam godina, a Sud je konstatovao da je do prekomerne dužine došlo usled neefikasnog postupanja prvostepenog suda.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi mal. V.S. iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. maja 2013. godine, doneo je
O D L U K U
Usvaja se ustavna žalba mal. V.S. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Temerinu u predmetu P. 120/06 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
O b r a z l o ž e nj e
1. Mal. V.S. iz Novog Sada, koga zastupa majka Nataša Maksić iz Novog Sada, preko punomoćnika Milana Kozomore, advokata iz Novog Sada, podneo je 21. juna 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Temerinu u predmetu P. 120/06.
U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak pokrenut 2001. godine protiv, između ostalog, oca podnosioca ustavne žalbe, zbog poništaja ugovora o prodaji nepokretnosti usled povrede prava preče kupovine, a da je podnosilac stupio u parnicu nakon smrti svoga oca, zajedno sa još tri naslednika. Prema navodima ustavne žalbe, do povrede prava na suđenje u razumnom roku došlo je usled brojnih propusta suda i pogrešne primene materijalnog prava. Ustavnom žalbom je od Ustavnog suda traženo da utvrdi da je podnosiocu u označenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Dopunom ustavne žalbe od 11. februara 2011. godine podnosilac je tražio i da se utvrdi njegovo pravo na naknadu štete, a novom dopunom žalbe od 5. oktobra 2012. godine istaknut je i konkretan zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700.000 dinara.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Temerinu P. 120/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Protiv oca podnosioca ustave žalbe – M.S. i protiv I.M. i M.G, kao tuženih, tužioci Ž.Z. i Z.Z. su 28. septembra 2001. godine podneli Opštinskom sudu u Temerinu tužbu, kojom su tražili da sud, zbog povrede prava preče kupovine, poništi ugovor o prodaji katastarskih parcela 12066 i 12065, zaključen između, sa jedne strane, prvotuženog i drugotužene, kao prodavaca i trećetužene, kao kupca, te da obaveže prvotuženog i drugotuženu da sa tužiocima pod istim uslovima zaključe ugovor o prodaji označenih nepokretnosti. Takođe je traženo da se poništi prenos prava svojine u zemljišnim knjigama, izvršen na osnovu navedenog ugovora, a u korist trećetužene, kao i da sud obaveže trećetuženu da tužiocima preda u državinu označene nepokretnosti. Podneskom od 7. decembra 2001. godine tužioci su proširili tužbu na četvrtotuženog R.G, sina trećetužene M.G, tražeći, pored ranije navedenog, da se poništi i ugovor o poklonu označenih nepokretnosti, zaključen između M.G. i njenog sina R.G, kao i prenos prava svojine na tuženog R.G, izvršen na osnovu darovnog ugovora u zemljišnim knjigama. Povodom navedene tužbe formiran je predmet P. 301/01. Tužioci su istovremeno pred Opštinskim sudom u Temerinu pokrenuli i vanparnični postupak za polaganje u sudski depozit novčanog iznosa u visini kupoprodajne cene katastarskih parcela 12066 i 12065, u kome je rešenjem tog suda od 8. oktobra 2001. godine usvojen ovaj predlog i u sudski depozit primljeno na čuvanje 21.000 DEM.
Opštinski sud u Temerinu je, nakon tri održana i jednog neodržanog ročišta, zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 301/01 od 28. maja 2002. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca. Označena prvostepena presuda je dostavljena parničnim strankama 22, 25. i 29. novembra 2002. godine. Protiv usvajajućeg dela ove presude prvotuženi, trećetužena i četvrtotuženi su izjavili žalbe, koje su presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 95/03 od 17. aprila 2003. godine odbijene kao neosnovane, te je potvrđena označena prvostepena presuda. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 3480/03 od 10. juna 2004. godine ukinuta je presuda Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 95/03 od 17. aprila 2003. godine, kao i presuda Opštinskog suda u Temerinu P. 301/01 od 28. maja 2002. godine u pobijanom usvajajućem delu i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 22. decembra 2004. godine.
U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 376/04. Opštinski sud u Temerinu je, rešenjem P. 376/04 od 21. februara 2005. godine, prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari zbog smrti prvotuženog. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, koje je postalo pravnosnažno 21. decembra 2005. godine, za naslednike pokojnog M.S. oglašena su četiri lica, među kojima i podnosilac ustavne žalbe. Na ročištu održanom 31. maja 2006. godine doneto je rešenje kojim je nastavljen postupak u ovoj pravnoj stvari. U nastavku postupka predmet je dobio broj P. 120/06. Do zaključenja glavne rasprave održano je još osam ročišta (27. septembra i 12. decembara 2006. godine, 19. februara, 17. aprila i 25. septembra 2007. godine, 28. januara, 22. aprila i 11. novembra 2008. godine).
Presudom Opštinskog suda u Temerinu P. 120/06 od 11. novembra 2008. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca. Protiv ove presude su tužioci, podnosilac ustavne žalbe i još dvoje tuženih izjavili žalbe. Apelacioni sud u Novom Sadu je 5. maja 2010. godine doneo presudu Gž. 8273/10, kojom je delimično usvojio i delimično odbio žalbe, te je delimično preinačio presudu Opštinskog suda u Temerinu P. 120/06 od 11. novembra 2008. godine, dok je u preostalom delu tu presudu potvrdio. Ova presuda dostavljena je podnosiocu ustavne žalbe 10. juna 2010. godine.
4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe 28. septembra 2001. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu od 5. maja 2010. godine, trajao osam godina i sedam meseci, s tim da je postupak bio u prekidu jednu godinu i tri meseca. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe postupak trajao četiri godine.
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, te da počinje pokretanjem postupka - podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja postupka po žalbi .
Trajanje parničnog postupka od sedam godina i četiri meseca, koliko je predmetni parnični postupak trajao, ne računajući period u kome je bio u prekidu, može da ukaže da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.
Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio složen. Naime, parnični sudovi su trebali samo da utvrde da li su tužioci imali pravo preče kupovine prodatih parcela poljoprivrednog zemljišta i da li im je učinjena ponuda pod istim uslovima kao i kupcima sa kojima je zaključen osporeni ugovor o prodaji tih nepokretnosti.
Takođe, prema oceni Ustavnog suda, postavljeni zahtev nije bio od posebnog značaja za podnosioca, s obzirom na to da je tim zahtevom traženo da se utvrdi da je za tužioce bez pravnog dejstva ugovor o prodaji određenih nepokretnosti koji je zaključio sada pok. otac podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da bi tužioci, u slučaju uspeha u sporu, došli na mesto kupaca predmetnih parcela, pod istim uslovima pod kojima su one prethodno prodate. Ustavni sud je ocenio i da je podnosilac ustavne žalbe imao interes da se postupak koji je pokrenu još njegov otac efikasno okonča, kao i da podnosilac i njegov pravni prethodnik u ovoj parnici, nisu doprineli prekomernoj dužini trajanja postupka.
Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog navedenoj dužini trajanja postupka je to što su parnični sudovi ispoljili izvesnu neefikasnost u radu. Tako je prva prvostepena presuda dostavljena praničnim strankama pola godine od njenog donošenja, spisi predmeta su nakon donošenja revizijske odluke vraćeni prvostepenom sudu nakon pola godine od donošenja te odluke, a ročište zakazano za 11. novemb ar 2008. godine je zakazano skoro sedam meseci od prethodnog (22. aprila 2008. godine).
6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je nedovoljno efikasnim postupanjem, pre svega prvostepenog suda , u označenom parničnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 . Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.
U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete, Ustavni sud je konstatovao da je taj zahtev istaknut tek podneskom od 11. februara 2011. godine, a da je podnosilac presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8273/10, kojom je pravnosnažno okončan predmetni parnični postupak, primio 10. juna 2010. godine. S obzirom na to da je ovaj zahtev istaknut po proteku roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud taj zahtev nije razmatrao.
7. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević