Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom šesnaest godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šesnaest godina. Zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Svetislava Đorđevića iz sela Ribinca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Svetislava Đorđevića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu
P. 2160/96, a zatim pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 46 /10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Svetislav Đorđević iz sela Ribinca je 22. juna 2010. godine, preko punomoćnika Slobodana Nikolića, advokata iz Vranja , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 46/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je njegov pravni prethodnik još 14. novembra 1996. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Vranju radi raskida ugovora od doživotnom izdržavanju i da do podnošenja ustavne žalbe spor još uvek nije okončan. Zahtevao je da Ustavni sud naloži Osnovnom sudu u Vranju da postupak okonča u što kraćem roku i traži naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava , uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 46/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Tužioci Stajko i Dobrinka Stošić su 14. novembra 1996. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Vranju protiv tuženih M.J. i S.J, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju i iseljenja. Predmet je dobio broj P. 2160/96.

Pred Opštinskim sudom u Vranju održano je tri ročišta za glavnu raspravu, dok dva ročišta nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

Rešenjem Opštinskog suda u Vranju P. 2160/96 od 22. aprila 1997. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari do okonča nja ostavinskog postupka iza smrti tužilje Dobrinke Stošić. U ostavinskom postupku za zakonske naslednike pok. Dobrinke Stošić određeni su Tr ifun Zlatanović, Petar Zlatanović i Božidar Zlatanović, te je rešenjem Opštinskog suda u Vranju P. 2160/96 od 19. februara 1998. godine nastavljen postupak u ovoj parnici.

Protiv navedenog rešenja o nastavku postupka tuženi su izjavili žalbu koja je rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 1028/98 od 24. juna 1998. godine odbijena kao neosnovana i prvostepeno rešenje P. 2160/96 od 19. februara 1998. godine je potvrđeno.

Zatim su dalje pred prvostepenim sudom održana tri ročišta za glavnu raspravu na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i saslušanjem svedoka.

Presudom Opštinskog suda u Vranju P. 2160/96 od 26. novembra 1998. godine, u stavu prvom izreke raskinut je ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između tužioca kao primaoca izdržavanja i tuženih, overen kod Opštinskog suda u Vranju pod brojem R. 376/95 od 15. juna 1995. godine; u stavu drugom izreke naloženo je tuženima da se isele iz porodične stambene zgrade i pomoćnih prostorija u vlasništvu tužilaca ; u stavu trećem izreke tuženi su obavezani da tužiocima naknade troškove parničnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 328/99 od 16. februara 1999. godine, donetim po žalbi tuženih, žalba je usvojena, ukinuta je presuda Opštinskog suda u Vranju P. 2160/96 od 26. novembra 1998. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Zatim je u nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano deset ročišta za glavnu raspravu, dok sedam ročišta nije održan o.

Presudom Opštinskog suda u Vranju P. 402/99 od 25. juna 2001. godine, u stavu prvom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se raskine ugovor o dožviotnom izdržavanju zaključen između Stajka Stošića i Dobrinke Stošić i tuženih ; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se naloži tuženima da se isele iz porodične stambene zgrade i pomoćnih prostorija u vlasništvu tužilaca ; u stavu trećem izreke obavezani su tužioci da tuženima plate troškove parničnog postupka.

U žalbi tužilaca izjavljenoj protiv prvostepene presude zakonski naslednici pok. Dobrinke Stošić, Božidar Zlatanović, Trifun Zlatanović i Petar Zlatanović su naveli da ne žele da učestvuju u ovom sporu , da nisu dali punomoćje advokatu i da su potpisali ''blanko'' punomoćje.

Rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 1308/01 od 11. septembra 2001. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Vranju P. 402/99 od 25. juna 2001. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Zatim je u nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano sedam ročišta. Presudom Opštinskog suda u Vranju P. 1478/01 od 10. septembra 2002. godine, u stavu prvom i drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Stajka Stošića u celosti , a u stavu trećem izreke obavez an je tužilac da tuženima isplati parnične troškove.

Rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 748/03 od 1. jula 2003. godine ukinuta je prvostepena presuda Opštinskog suda u Vranju P. 1478/01 od 10. septembra 2002. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U nastavku postupka, pred prvostepenim sudom je održano pet ročišta, dok tri ročišta nisu održana.

Rešenjem Opštinskog suda u Vranju P. 1583/03 od 12. oktobra 2005. godine prekinut je postupak, zbog smrti tužioca Stajka Stošića, do okončanja ostavinskog postupka.

Podnosilac ustavne žalbe kao testamentalni naslednik, sestrić pok. tužioca Stajka Stošića , je 9. januara 2007. godine tražio nastavak postupka i stupio je u parnicu. Predmet je dobio broj P. 128/07.

Zatim je pred prvostepenim sudom održano osam ročišta, a šesnaest ročišta nije održan o, i to: pet ročišta jer tužena nije pristupila, dva na zahtev tuženog, dva zbog nedolaska tužioca, a nije bilo dokaza da je uredno pozvan, pet zbog nedolaska svedoka, jedno zbog nedolaska oba tužena i jedno na saglasan zahtev punomoćnika stran aka.

Gordana Kostić, Ivana Kostić i Maja Kostić su 3. decembra 2007. godine podnele tužbu Opštinskom sudu u Vranju protiv podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđivanja ništavosti sudskog zaveštanja R. 38/2000 , sastavljenog pred Opštinskog sudom u Surdulici 5. aprila 2000. godine, kojim je svu svoju imovinu Stajko Stošić ostav io podnosiocu ustavne žalbe. Taj predmet se vodio pod brojem P. 2343/07. Na ročištu pred Opštinskim sudom u Vranju 6. marta 2008. godine doneto je rešenje da se spajaju spisi predmeta P. 2343/07 i P. 128/07 i da će ubuduće spisi predmeta nositi oznaku P. 128/07.

Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 46/10 od 20. juna 2011. godine, u stavu prvom i drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se raskine ugovor o doživotnom izdržavanju, kao i da se isele tuženi ; u stavu trećem izreke utvrđ eno je da je sudsko zaveštanje R. 38/2000 od 5. aprila 2000. godine kojim je zaveštalac pok. Stajko Stošić svu svoju imovinu ostavio u nasleđe Svetislavu Đorđeviću , ovde podnosiocu ustavne žalbe, ništavo i da ne proizvodi pravno dejstvo i u stavu četvrtom izreke obavez an je tužilac Svetislav Đorđević da tuženima plati troškove postupka i da tužiocima koji su ga tužili za ništavost zaveštanja , plati parnične troškove.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 2723/11 od 21. novembra 2012. godine, odlučujući o žalbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe , odbi o žalb u kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presud u.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i prema Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen deset godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 1 4. novembra 199 6. godine.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao šesnaest godina , što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Po oceni Suda, nezavisno od činjenice da je konkretni postupak bio postupak relativne složenosti i zahtevao izvođenje većeg broja dokaza, radi utvrđivanja činjeničnog stanja, šesnaestogodišnje trajanje parničnog postupka ukazuje na to da nadležni sudovi nisu postupali u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, u cilju efikasnog okončanja postupka.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene presude prošlo je dve godine; drugostepeni sud je odlučio posle tri meseca i ukinuo prvostepenu presudu; zatim je nova prvostepena presuda doneta posle dve godine, da bi posle tri meseca ponovo drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu; nova prvostepena presuda je doneta posle godinu dana, a drugostepeni je takođe posle godinu dana odlučio; postupak je bio prekinut godinu dana i tri meseca zbog smrti pravnog prethodnika podnosioca i podnosilac je januara 2007. godine stupio u parnicu. Zatim je, posle četiri godine i šest meseci prvostepeni sud odlučio, a drugostepeni sud posle godinu dana. U periodu od šesnaest godina održano je ukupno tridesetšest ročišta dok dvadesetosam ročišta nije bil o održan o.

Od januara 2007. godine, kada je podnosilac stupio u parnicu, šesnaest ročišta nije bilo održano bez njegove krivice.

Dakle, po oceni Ustavnog suda, nadležni sudovi u osporenom parničnom postupku nisu postupali u skladu sa zakonskim ovlašćenjima i nisu preduzeli sve procesne radnje da bi se o predmetnoj tužbi odlučilo bez nepotrebnog oduglovlačenja. Takođe i veišstruko ukidanje prvostepenih sudskih odluka je doprinelo dužini trajanja postupka. Imajući u vidu praksu Ustavnog suda, kao i merila i kriterijume međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava šesnaestogodišnje trajanje parničnog postupka predstavlja nerazumno dug period koji se ničim ne može opravdati.

Takođe, predmet spora je bio značajan za podnosioca, imajući u vidu sam predmet tužbenog zahteva.

Dakle, polazeći od navedenog Ustavni sud je utvrdio da je nedeletvornim i neefikasnim postupanjem Opštinskog suda u Vranju u predmetu P. 2160/96, a zatim Osnovnog suda u Vranju u predmetu P. 46/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe , zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i vreme kada je podnosi lac stupi o u parnicu . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o usled neefikasnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete , Ustavni sud je imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima , ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji , kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

6. Na osnovu izloženog i člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević