Odbijena ustavna žalba izjavljena protiv rešenja o troškovima parničnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu Jovana Petrovića, izjavljenu zbog navodne povrede prava na pravično suđenje. Sud je utvrdio da redovni sudovi nisu proizvoljno odlučili o naknadi troškova postupka, već u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenika predsednika Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Dodiga iz Temerina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Dodiga i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu P. 4504/13, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Dodig iz Temerina podneo je, 15. aprila 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 22143/10 od 6. februara 2013. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama čl. 21, 22, 23, 24, 32. i 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe, između ostalog, navodi da su mu označena prava uskraćena počev od 7. septembra 2005. godine "...obzirom da do današnjeg dana nije izvedena nijedna procesna radnja usled namernog odugovlačenja ovog parničnog postupka od strane prvog Osnovnog Suda Beograd a potom i od Višeg suda...koji je gore pobijanim aktom...neosnovano odbio predlog...za donošenje presude zbog propuštanja a koje Rešenja je predmet ove Ustavne žalbe". Obrazlažući dalje razloge za podnošenje ustavne žalbe, podnosilac dodaje da se "isključivo ističe povreda prava iz člana 36 Ustava...zbog odugovlačenja postupka a ostale povrede su samo posledica ove načinjene povrede ustavnog prava iz člana 32...". Od Ustavnog suda traži da usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno rešenje, obaveže tuženu Republiku Srbiju da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog "psihičkih patnji i bolova u vidu straha...bitno narušene časti i ugleda" isplati određeni novčani iznos, ili ako ne usvoji ovaj zahtev, da mu "zbog odugovlačenja...postupka...i povrede člana 32 Ustava... koji predviđa da se svaki postupak mora okončati u razumnom roku... a koji nije okončan i nakon proteka punih 8 godina dosudi pravičnu satisfakciju".

Dopunom ustavne žalbe od 13. decembra 2013. godine podnosilac je istakao povredu pomenutih načela i prava u odnosu na presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 4504/13 od 29. oktobra 2013. godine i "Upozorenje ... od 29. 10. 2013. godine o plaćanju sudskih taksi", dok je dopunom od 6. avgusta 2014. godine osporio i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 39/14 od 5. marta 2014. godine. U dopuni ustavne žalbe od 13. decembra 2013. godine, podnosilac je, pored ostalog, naveo da ostaje pri ranijim navodima, ponovivši da se "isključivo ističe povreda prava iz člana 32 Ustava Republike Srbije zbog odugovlačenja postupka...obzirom da je ovo jedinstven slučaj ... da treba da prođe 8 godina da bi sudovi doneli prvostepenu presudu".

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 4504/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 7683/04 vođen je parnični postupak po tužbi tužioca Aleksanda Gudurića protiv tuženog Milana Dodiga, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Tuženi je 6. septembra 2005. godine podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije i protivtužbu protiv tužioca Aleksandra Gudurića, radi naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda.

Rešenjem P. 7683/04 od 8. novembra 2005. godine odbijen je predlog za spajanje parnica po tužbi i protivtužbi, nakon čega je po protivtužbi formiran predmet P. 6810/05.

Podnosilac ustavne žalbe osporava dužinu trajanja postupka i odluke koje su donete u predmetu koji je prvobitno formiran pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem P. 6810/05. U navedenom predmetu do maja 2006. godine izvršen je uvid u spise predmeta P. 7683/04 i pribavljen je izveštaj od OJT, a potom je rešenjem P. 6810/05 od 18. maja 2005. godine tužba odbačena kao neuredna, sa obrazloženjem da nije podneta u dovoljnom broju primeraka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10595/06 od 31. januara 2007. godine spisi predmeta su vraćeni nižestepenom sudu radi pribavljanja punomoćja za zastupanje tužioca Milana Dodiga od strane advokata Zorana Mazina koji je u njegovo ime podneo tužbu.

Imenovani advokat je posle dva naloga suda, u martu 2007. godine dostavio punomoćje za zastupanje tužioca.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7116/07 od 20. juna 2008. godine ukinuto je prvostepeno rešenje o odbacivanju tužbe.

U novembru 2008. godine tužba je dostavljena na odgovor tuženima, a u toku 2009. godine zakazana su dva ročišta. Ročište koje je bilo zakazano za 17. februar nije održano radi izješnjenja punomoćnika tuženog Aleksandra Gudurića na tužiočev podnesak od 12. februara koji mu je tada neposredno uručen, dok ročište koje je bilo zakazano za 30. novembar nije održano zbog sprečenosti sudije.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46880/10 od 9. aprila 2010. godine odbijen je predlog tužioca za donošenje presude zbog propuštanja. Istim rešenjem Prvi osnovni sud u Beogradu se, po prigovoru tuženog, oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. 22143/10 od 6. februara 2013. godine potvrdio prvostepeno rešenje u ožalbenom delu kojim je odbijen tužiočev predlog za donošenje presude zbog propuštanja.

Spisi predmeta su u aprilu 2013. godine dostavljeni Osnovnom sudu u Novom Sadu, pred kojim od ukupno četiri zakazana ročišta, jedno nije održano na tužiočev predlog. Na ročištu održanom 16. maja 2013. godine tužilac je povukao tužbu u odnosu na tuženog Aleksandra Gudurića. U daljem toku postupka izveden je dokaz saslušanjem tužioca i Aleksandra Gudurića u svojstvu svedoka.

Osnovni sud u Novom Sadu je 10. oktobra 2013. godine doneo osporenu presudu P. 4504/13. Ova presuda uručena je tužiočevom punomoćniku, advokatu Zdenki Kričković, 6. novembra 2013. godine.

Predmetni postupak je pravnosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 39/14 od 5. marta 2014. godine, koja je tužiočevom punomoćniku uručena 25. marta 2014. godine.

U prilogu podneska od 26. maja 2014. godine tužiočev punomoćnik dostavio je sudu tužiočev dopis od 27. marta 2014. godine o otkazu punomoćja.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak trajao preko osam godina , što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, po stupanja sudova, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na du žinu trajanj a postupka.

Po nalaženju Ustavnog suda, predmetni postupak u kom se odlučivalo o osnovanosti zahteva za naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, ne može se okarakterisati kao složen, imajući u vidu činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti, a povodom kojih nije sprovođen obiman dokazni postupak.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se, i pored legitimnog interesa na njegovoj strani za odlučivanje suda u što kraćem roku radi otklanjanja neizvesnosti u pogledu eventualnog prava na naknadu štete zbog povrede časti i ugleda, ne može smatrati da je reč o postupku koji je za podnosioca bio od izuzetne (egzistencijalne) važnosti .

Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka, budući da jedno ročište nije održano na njegov predlog, a jedno radi ostavljanja roka tuženom za izjašnjenje na njegov podnesak koji je predat sudu pet dana pre datuma održavanja ročišta. Osim toga, dužem trajanju postupka doprinelo je i to što je podnosiočev punomoćnik tek posle dva naloga suda dostavio punomoćje za zastupanje podnosioca.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je Prvi opštinski sud u Beogradu, osam meseci nakon podnošenja tužbe, u kom periodu je izvodio određene parnične radnje, odbacio tužbu kao neurednu, sa obrazloženjem da nije podneta u dovoljnom broju primeraka. Nakon ukidanja ovog rešenja, prvostepeni sud je dostavio tužbu na odgovor tuženima u novembru 2008. godine - tri godine posle podnošenja tužbe, a u toku 2009. godine je zakazao samo dva ročišta, od kojih jedno nije održano zbog sprečenosti sudije. Vođenje postupka pred tada Prvim osnovnim sudom u Beogradu okončano je rešenjem o mesnoj nenaležnosti od 9. aprila 2010. godine. Po nalaženju Ustavnog suda, opisano neefikasno postupanje Prvog opštinskog suda u Beogradu imalo je za posledicu da predmetni postupak bude pravnosnažno okončan nakon više od osam godina.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi ocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje , posebno dužinu trajanja postupka, značaj predmeta spora za podnosioca, ali i njegov doprinos dužini postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se osporavaju rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 22143/10 od 6. februara 2013. godine kojim je pravnosnažno odbijen predlog podnosioca za donošenje presude zbog propuštanja i nalog za plaćanje sudske takse od 29. oktobra 2013. godine, Ustavni sud ukazuje da se saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ustavna žalba može izjaviti jedino protiv pojedinačnog akta ili radnje kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo takvim aktom ili radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu pravnu prirodu i sadržinu osporenih ak ata, Ustavni sud je utvrdio da se ne radi o pojedinačnim aktima iz člana 170. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Imajući u vidu da je presuda Osnovnog sud a u Novom Sadu P. 4504/13 od 10. oktobra 2013. godine uručena podnosiočevom punomoćniku, advokatu Zdenki Kričković 6. novembra 2013. godine, a da ju je podnosilac (pre nego što je iscrpeo pravna sredstva) osporio dopunom ustavne žalbe od 13. decembra 2013. godine, Ustavni sud je utvrdio da je u ovom delu ustavna žalba neblagovremena jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona.

Prethodna ocena se odnosi i na dopunu ustavne žalbe od 6. avgusta 2014. godine kojom je osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 39/14 od 5. marta 2014. godine, budući da je pomenuta presuda uručena podnosiočevom punomoćniku 25. marta 2014. godine.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao neblagovremenu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od izloženog , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 6927/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 9261/2013: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 2393/2015: Odluka o neadekvatnoj naknadi štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
• Už 3849/2011: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 5751/2013: Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neaktivnosti prvostepenog suda
• Už 4315/2014: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku
• Už 4827/2013: Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku