Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe vojnog osiguranika za invalidsku penziju

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu profesionalnog vojnika kome je odbijen zahtev za invalidsku penziju. Utvrđeno je da mu je služba prestala zbog isteka ugovora, a ne zbog nesposobnosti za rad, što je bio zakonski uslov za penziju.

Tekst originalne odluke

 

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milanka Gogića iz Kule, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. oktobra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se ustavna žalba Milanka Gogića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V. 5757/06 od 13. septembra 2007. godine, rešenja Komisije Skupštine Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika za reviziju i rešavanje u drugom stepenu o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika Up-2 broj 57/03 od 31. jula 2003. godine i rešenja Direktora Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika Up-1 broj 3717/02 od 28. maja 2003. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milanko Gogić iz Kule, preko punomoćnika Arsenija Katanića, advokata iz Novog Sada, podneo je Ustavnom sudu 10. marta 2008. godine ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V. 575/06 od 13. septembra 2007. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 24, 32, 60, 68, 69. i 70. Ustava Republike Srbije. U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac bio zaposlen u Vojsci Jugoslavije kao profesionlani vojnik po ugovoru na određeno vreme počev od 30. aprila 1993. godine. Poslednji ugovor mu je isticao 29. aprila 2002. godine. Pre isteka ugovora, 28. marta 2002. godine, rešenjem Više vojnolekarske komisije broj 923 oglašen je nesposobnim za profesionalnu vojnu službu. Naredbom o prestanku profesionalne vojne službe Komandanta V.P. 5003 Novi Sad, broj 15/14-157 od 10. aprila 2002. godine prestala mu je profesionalna vojna služba, zbog isteka ugovorenog roka. U postupku po žalbi, Vrhovni vojni sud je naredbu poništio, pa je u ponovnom postupku novom naredbom broj 36-81 od 28. januara 2005. godine, utvrđeno da podnosiocu ustavne žalbe profesionalna vojna služba prestaje zbog nesposobnosti za vojnika po ugovoru. Istovremeno sa pokretanjem žalbenog postupka protiv prethodne naredbe, podnosilac je pokrenuo i postupak za ostvarenje prava na invalidsku penziju. Direktor Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika je podnosiočev zahtev odbio rešenjem Up-1 broj 3717/02 od 28. maja 2003. godine. Po žalbi podnosioca protiv ovog rešenja, Komisija Skupštine Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika za reviziju i rešavanje u drugom stepenu o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika je rešenjem Up-2 broj 57/03 od 31. jula 2003. godine odbila žalbu podnosioca. U upravnom sporu protiv drugostepenog rešenja Vrhovni sud Srbije je doneo osporenu presudu U-V. 575/06 od 13. septembra 2007. godine, kojom je tužbu podnosioca odbio. Predloženo je da Ustavni sud poništi osporenu presudu Vrhovnog suda, kao i rešenja prvostepenog i drugostepenog organa Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), nije u podnetoj ustavnoj žalbi precizno naveo i obrazložio u čemu se sastoji povreda svakog od Ustavom zajemčenih prava koje je označio u ustavnoj žalbi, osim prava na suđenje u razumnom roku. S obzirom na to da je predmet odlučivanja u upravnom postupku, koji je prethodio ustavnosudskom postupku, bio zahtev podnosioca ustavne žalbe da mu se prizna pravo na invalidsku penziju, Ustavni sud je zaključio da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim aktom povređeno pravo na penzijsko osiguranje zajemčeno odredbom člana 70. stav 1. Ustava, a da povredu prava zajemčenih odredbama čl. 24, 60, 68. i 69. Ustava izvodi iz, po njegovom mišljenju, izvršene povrede prava na penzijsko osiguranje.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:
Podnosilac ustavne žalbe je primljen u profesionalnu vojnu službu na određeno vreme po ugovoru o prijemu lica u vojnu službu na određeno vreme broj 240-220/92 30. aprila 1993. godine zaključenom sa V.P. 5530 Sombor. Ovaj ugovor je produžen ugovorom broj 240-220/2 od 30. aprila 1996. godine sa istom V.P. i ugovorom broj 4-311 od 1. aprila 1999. godine sa V.P. 5920 Subotica, koji je dopunjen ugovorom broj 15/14-345 sa V.P. 5003 Novi Sad. Prema poslednjem ugovoru, ugovoreni rok je isticao 29. aprila 2002. godine.
Komandant V.P. 5003 Novi Sad doneo je 10. aprila 2002. godine naredbu broj 15/14-157, prema kojoj je podnosiocu ustavne žalbe prestala profesionalna vojna služba 29. aprila 2002. godine, zbog isteka ugovorenog roka. Rešenjem V.P. 5003 Novi Sad broj 15/14-157/1 od 29. aprila 2002. godine podnosilac ustavne žalbe je razrešen od profesionalne vojne službe istekom ugovorenog roka.
Prema navodima iz ustavne žalbe, protiv naredbe o prestanku profesionalne vojne službe broj 15/14-157 od 10. aprila 2002. godine podnosilac je izjavio žalbu drugostepenom organu, a zatim podneo i tužbu Vrhovnom vojnom sudu. Vrhovni vojni sud je poništio naredbu i rešenje doneto na osnovu te naredbe, pa je Komandant Novosadskog korpusa 28. januara 2005. godine doneo novu naredbu broj 36-81 kojom je podnosiocu prestala profesionalna vojna služba zbog nesposobnosti za vojnika po ugovoru. U obrazloženju rešenja navodi se da je rešenje doneto na osnovu nalaza, ocene i mišljenja Više vojnolekarske komisije-Beograd broj 923 od 28. marta 2002. godine, kojim je podnosilac oglašen nesposobnim za vojnika po ugovoru, pa je zaključeno da je 29. aprila 2002. godine nastupio razlog da mu prestane profesionalna vojna služba na određeno vreme po članu 108. stav 2. tačka 1. Zakona o Vojsci Srbije i Crne Gore.
Podnosilac je 1. novembra 2002. godine Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika podneo zahtev za ostvarivanje prava na invalidsku penziju.
Direktor Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika je 28. maja 2003. godine doneo osporeno rešenje Up-1 broj 3717/02, kojim je odbio zahtev podnosioca Ustavne žalbe za priznavanje prava na invalidsku penziju, jer je podnosiocu vojna služba prestala Naredbom Komandanta V.P. 5003 broj 15/14-157 od 10. aprila 2002. godine, zbog isteka ugovorenog roka. U obrazloženju rešenja se navodi da podnosiocu nije priznato pravo na invalidsku penziju ''jer nema akta da mu je služba prestala zbog utvrđene trajne nesposobnosti za profesionalnu vojnu službu usled bolesti, povrede van rada, povrede na radu ili profesionalne bolesti, već zbog isteka ugovorenog roka, pa zato kod njega nije nastupila invalidnost u smislu člana 246. stav 3. Zakona o Vojsci Srbije i Crne Gore.''.
Advokat Arsenije Katanić je, kao punomoćnik podnosioca, izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, pa je Komisija Skupštine Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika za reviziju i rešavanje u drugom stepenu o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika ovu žalbu odbila osporenim rešenjem Up-2 broj 57/03 od 31. jula 2003. godine. Komisija je u obrazloženju rešenja, između ostalog, navela da se podnosiocu ne može priznati pravo na invalidsku penziju, jer ne ispunjava uslove predviđene zakonom, s obzirom da mu je profesionalna vojna služba prestala istekom ugovorenog roka a ne po nekom od osnova po kojima bi se smatralo da je kod njega nastupila invalidnost. Komisija je u rešenju posebno istakla da ni nesposobnost za vojnika po ugovoru ne podrazumeva invalidnost, odnosno trajnu nesposobnost za vojnu službu, već nesposobnost za dužnost na koju je primljen kao vojnik po ugovoru, a što u smislu člana 246. stav 3. Zakona o Vojsci Srbije i Crne Gore nije osnov za ostvarivanje prava na invalidsku penziju.
Podnosilac je, preko punomoćnika, pred Upravnim odeljenjem Vrhovnog vojnog suda pokrenuo upravni spor protiv osporenog konačnog rešenja Komisije Skupštine Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika za reviziju i rešavanje u drugom stepenu o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika Up-2 broj 57/03 od 31. jula 2003. godine. Prema članu 2. Zakona o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i vojnog pravobranilaštva na organe država članica ("Službeni list SCG", broj 55/04), članu 2. Zakona o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i vojnog pravobranilaštva na organe država članica ("Službeni glasnik RS", broj 137/04) i članu 8. stav 1. Uredbe o načinu i postupku predaje predmeta, stvari i lica od strane vojnih sudova, vojnih tužilaštava i vojne ustanove za izvršavanje krivičnih sankcija organima država članica ("Službeni list SCG", br. 62/04 i 4/05), sve nerešene predmete Vrhovnog vojnog suda, pa i predmet podnosioca ustavne žalbe, preuzeo je Vrhovni sud Srbije, koji je 13. septembra 2007. godine doneo osporenu presudu U-V. 575/06 kojom je tužbu podnosioca odbio. Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju presude naveo da je tužbu odbio, jer je podnosiocu ustavne žalbe profesionalna služba u Vojsci Jugoslavije prestala, prema rešenju V.P. 5003 Novi Sad od 29. aprila 2002. godine, zbog isteka ugovorenog roka. Iz obrazloženja presude proizlazi da drugačija presuda nije mogla biti doneta, jer je sud vezan formalnim rešenjem V.P. 5003, kojim je u sprovedenom upravnom postupku rešeno prethodno pitanje-osnov prestanka vojne službe, kao i da se osporavanje osnova za prestanak vojne službe može vršiti u posebnom postupku ocene zakonitosti rešenja o prestanku profesionalne vojne službe, koji je odvojen od postupka ocene zakonitosti rešenja o pravu na invalidsku penziju, u kome je doneta osporena presuda Vrhovnog suda Srbije. Podnosiocu je osporena presuda uručena 11. februara 2008. godine.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad (član 60. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja (član 68. stav 1.); da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom (član 69. stav 2.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom (član 70. stav 1.).
Odrebama člana 7. Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02, 37/02; "Službeni list SCG", br. 7/05, 44/05), koji je prestao da važi 1. januara 2008. godine stupanjem na snagu Zakona o Vojsci Srbije ("Službeni glasnik RS", br. 116/07) propisano je da Vojsku sačinjavaju stalni i rezervni sastav (stav 1.) i da stalni sastav Vojske sačinjavaju profesionalni vojnici i vojnici na služenju vojnog roka (stav 2.). Prema odredbama člana 108. ovog zakona, profesionalnom vojniku primljenom u službu u Vojsci na određeno vreme služba prestaje istekom ugovorenog roka (stav 1.), s tim da licu iz stava 1. ovog člana služba prestaje i pre isteka ugovorenog roka ako je na osnovu ocene i mišljenja nadležnog organa zdravstvene službe utvrđeno da je trajno nesposobno za službu u Vojsci ili da je nesposobno za dužnost za koju je primljeno u službu po ugovoru (stav 2. tačka 1)). Članom 246. Zakona o Vojsci Jugoslavije propisano je: da su osnovi za sticanje prava iz invalidskog osiguranja invalidnost i telesno oštećenje (stav 1.); da prava po osnovu invalidnosti vojni osiguranici stiču pod uslovima i u visini utvrđenim propisima o osnovnim pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja i ovim zakonom (stav 2.); da invalidnost po ovom zakonu nastupa kad profesionalnom vojniku prestane služba zbog utvrđene trajne nesposobnosti za profesionalnu vojnu službu usled bolesti, povrede van rada, povrede na radu ili profesionalne bolesti (stav 3.). Prema odredbi člana 254. Zakona, vojni osiguranik kod koga nastupi invalidnost po ovom zakonu stiče pravo na invalidsku penziju.
Saglasno odredbi člana 154. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01), isprava koju je u propisanom obliku izdao državni organ u granicama svoje nadležnosti, odnosno preduzeće ili druga organizacija u okviru zakonom poverenog javnog ovlašćenja (javna isprava), dokazuje ono što se u njoj potvrđuje ili određuje. Prema odredbi člana 156. stav 2. ovog zakona, ako je organ koji je za to bio nadležan neke činjenice ili okolnosti već utvrdio ili su one dokazane u javnoj ispravi, organ koji vodi postupak uzeće te činjenice i okolnosti kao utvrđene, s tim da kad je u pitanju sticanje ili gubljenje prava, a postoji verovatnoća da su se te činjenice i okolnosti naknadno izmenile, ili ih na osnovu posebnih propisa treba posebno utvrditi, službeno lice će tražiti da stranka podnese posebne dokaze o tim činjenicama i okolnostima, ili će ih organ sam pribaviti.
Odredba člana 38. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96) propisuje da sud rešava spor, po pravilu, na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku.
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac poziva, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za priznavanje prava na invalidsku penziju odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni organi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom propisa kojima su ta prava uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj upravnoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporenih rešenja i presude Vrhovnog suda Srbije. Iz navedenih razloga, osporenim rešenjima i presudom, po shvatanju Ustavnog suda, nije povređeno Ustavom garantovano pravo podnosioca ustavne žalbe na penzijsko osiguranje zajemčeno odredbama člana 70. Ustava, a s tim u vezi ni prava zajemčena odredbama čl. 24, 32, 60, 68. i 69. Ustava. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da su navodi podnosioca ustavne žalbe da su razlozi navedeni u osporenoj presudi paušalni i bez ikakvih pravnih argumenata, te da Vrhovni sud, kao i prvostepeni i drugostepeni upravni organi u ovoj pravnoj stvari nisu utvrdili odlučujuću činjenicu da je podnosiocu profesionalna vojna služba prestala zbog bolesti koju je dobio u toku vojne službe, izraz njegove subjektivne ocene o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava navedenih u ustavnoj žalbi.
Prema oceni Ustavnog suda, osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U-V. 5757/06 od 13. septembra 2007. godine, pravnosnažno je okončan upravni postupak utvrđivanja prava podnosioca na invalidsku penziju. Osnov za utvrđivanja postojanja ovog prava, a ujedno i prethodno pitanje za rešavanje o postojanju prava na invalidsku penziju u svojstvu vojnog osiguranika, je Naredba Komandanta V.P. 5003 Novi Sad, broj 15/14-157 od 10. aprila 2002. godine, po kojoj je podnosiocu profesionalna vojna služba prestala zbog isteka ugovorenog roka. Direktor Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, kao prvostepeni organ, "vezan" je ovom naredbom i nije imao zakonskih mogućnosti da samostalno utvrđuje osnov prestanka profesionalne vojne službe. S obzirom da prestanak profesionalne vojne službe zbog isteka ugovorenog roka ne predstavlja zakonski osnov za utvrđivanje prava na invalidsku penziju, prvostepeni organ je doneo jedino moguće, na zakonu zasnovano, rešenje Up-1 broj 3717/02 od 28. maja 2003. godine - da zahtev podnosioca odbije kao neosnovan. Sledstveno navedenom, rešenje Komisije Skupštine Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika za reviziju i rešavanje u drugom stepenu o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika Up-2 broj 57/03 od 31. jula 2003. godine, kojim je žalba podnosioca protiv prvostepenog rešenja odbijena kao neosnovana i presuda Vrhovnog suda Srbije U-V. 575/06 od 13. septembra 2007. godine, kojom je tužba podnosioca protiv drugostepenog rešenja odbijena, takođe su na zakonu zasnovane.
Ustavni sud je konstatovao da je utvrđivanje osnova za prestanak profesionalne vojne službe bilo predmet posebnog upravnog postupka, koji je podnosilac vodio i koji je okončan naredbom Komandanta Novosadskog korpusa broj 36-81 od 28. januara 2005. godine, a kojom je podnosiocu prestala profesionalna vojna služba zbog nesposobnosti za vojnika po ugovoru sa 29. aprilom 2002. godine. Imajući u vidu odredbe Zakona o opštem upravnom postupku, posebno odredbe čl. 239 do 250. o ponavljanju postupka, podnosilac je imao mogućnost da, u sprovedenom upravnom postupku utvrđivanja prava na invalidsku penziju, prezentira novu naredbu kojom je utvrđeno da podnosiocu, sa istim datumom kao i u prethodnoj naredbi (29. april 2002. godine), profesionalna vojna služba prestaje - sada zbog nesposobnosti za vojnika po ugovoru. Podnosilac nije iskoristio zakonsku mogućnost za ponavljanje postupka okončanog rešenjem protiv koga nema redovnog pravnog sredstva u postupku (konačno rešenje), koja mu je stajala na raspolaganju, s obzirom da se postupak zasniva na prethodnom pitanju (naredba o prestanku profesionalne vojne službe), a nadležni organ je to pitanje docnije rešio bitno drukčije (član 239. stav 2. tačka 5) Zakona o opštem upravnom postupku). Kako je drugostepeno rešenje doneto 31. jula 2003. godine, presuda Vrhovnog suda Srbije 13. septembra 2007. godina, a nova naredba Komandanta Novosadskog korpusa 28. januara 2005. godine, očito je da je ovo pravno sredstvo podnosilac mogao blagovremeno i svrsishodno upotrebiti u predmetnom postupku.
Takođe, s obzirom na navode ustavne žalbe i sadržinu Ustavom zajemčenih prava na život, na rad, na zdravstvenu i socijalnu zaštitu iz čl. 24, 60, 68, i 69. Ustava, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da su mu osporenom presudom povređena navedena prava, jer se sadržina označenih prava ni na koji način ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa predmetom odlučivanja Vrhovnog suda Srbije u konkretnom upravnom sporu, čak i da je došlo do povrede prava na penzijsko osiguranje.
6. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je upravni postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe otpočeo 1. novembra 2002. godine.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog upravnog postupka počev od 1. novembra 2002. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika podneo inicijalni zahtev za priznavanje prava na invalidsku penziju.
Ustavni sud smatra da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje upravnih i sudskih organa o pravu ili obavezi stranke razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju uzeti u obzir i sledeći kriterijumi: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje upravnih i sudskih organa, kao i to o kom pravu podnosioca je u konkretnom slučaju odlučivano, odnosno o značaju tog prava za podnosioca.
Polazeći od toga da je upravni postupak pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom ukupno trajao nešto više od šest meseci, Ustavni sud zaključuje da u postupku pred upravnim organima nije bilo povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.
Ustavni sud nalazi da je nepostupanje Vrhovnog vojnog suda u upravnom sporu po tužbi podnosioca ustavne žalbe prouzrokovalo određeno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, Vrhovni vojni sud je po prijemu tužbe 20. avgusta 2003. godine počeo da preduzima radnje u postupku i pribavio je spise upravnih organa neophodne za odlučivanje o podnetoj tužbi, ali je, pre nego što je Vrhovni vojni sud preduzeo dalje radnje u postupku, 18. novembra 2004. godine Skupština Srbije i Crne Gore donela Zakon o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva na organe država članica („Službeni list SCG", broj 55/04), kojim je propisano da se nadležnost vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva danom stupanja na snagu ovog zakona prenosi - za teritoriju Republike Srbije na organe Republike Srbije, a za teritoriju Crne Gore na organe Republike Crne Gore, koje te države članice odrede (član 2.). Donošenjem tog Zakona, u skladu s članom 66. Ustavne povelje, vojni pravosudni organi prestali su sa radom, a celokupna nadležnost vojnih sudova preneta ja na organe država članica, pa tako i nadležnost Vrhovnog vojnog suda da odlučuje u upravnim sporovima. U sprovođenju člana 2. navedenog Zakona, Republika Srbija je donela Zakon o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva („Službeni glasnik RS", broj 137/04). Kako tim zakonom nisu izričito određeni sudovi ili sud koji će preuzeti nadležnost Vrhovnog vojnog suda za odlučivanje u upravnim sporovima, Vrhovni sud Srbije je preuzeo upravne predmete Vrhovnog vojnog suda, pa i predmet po tužbi podnosioca ustavne žalbe, nakon prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora 21. novembra 2006. godine. Vrhovni sud Srbije je po podnetoj tužbi doneo presudu 13. septembra 2007. godine, odnosno u roku od deset meseci od preuzimanja predmeta Vrhovnog vojnog suda.
Ustavni sud ocenjuje da se u konkretnom slučaju nije radilo o naročito složenom predmetu, kao i da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka. U postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi odlučivano je o pravu koje je, po mišljenju Suda, od velikog značaja i izuzetne važnosti za podnosioca ustavne žalbe, jer se radi o utvrđivanju prava na invalidsku penziju. Međutim, imajući u vidu da je zahtev podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno odbijen zato što nije imao uporište u materijalnom pravu, te tako zbog zastoja u postupku nastalog zbog prestanka rada Vrhovnog vojnog suda za njega nisu nastale dodatne štetne posledice, Ustavni sud je ocenio da postupkom koji je vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom, Vrhovnim vojnim sudom i Vrhovnim sudom Srbije za 4 godine 10 meseci i 13 dana od dana podnošenja zahteva, podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, posebno imajući u vidu da je postupak pred Vrhovnim sudom Srbije, koji je doneo odluku po podnetoj tužbi, okončan u roku od deset meseci, što se objektivno ne može smatrati nerazumnim rokom.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu.
7. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić