Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 20 godina. Ključni razlog je neefikasnost prvostepenog suda, uprkos složenosti predmeta i doprinosu samog podnosioca odugovlačenju postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2990/2012
10.12.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Milića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Milića i utvrđuje da j e u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 63027/10 (ranije predmet Trećeg Opštinskog suda u Beogradu P. 4891/91) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Milić iz Beograda podneo je, 12. aprila 2012. godine, preko punomoćnika Danijele Brkić, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 63027/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo da je osporeni parnični postupak, u kome je imao svojstvo tuženog–protivtužioca, trajao 20 godina, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istakao je zahtev za naknadu materijalne štete, dok zahtev za naknadu nematerijalne štete nije istakao.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava čiju povredu ističe podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63027/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Stambena zadruga „Prostor“ iz Beograda podnela je 12. novembra 1991. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog Miroslava Milića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate duga. Po tužbi je formiran predmet P. 4891/91.

Tužilac je podneskom od 16. decembra 1991. godine preinačio tužbu, tako što je tražio raskid ugovora o izgradnji stana broj 1- 5117 od 18. jula 1988. godine, zaključenog između parničnih stranaka, a istakao je i eventualni tužbeni zahtev kojim je tražio od suda da obaveže tuženog da tužiocu isplati određeni novčani iznos na ime duga.

Tuženi je 23. decembra 1991. godine podneo protivtužbu, kojom je tražio od suda da obaveže tužioca–protivtuženog da tuženom–protivtužiocu isplati određeni novčani iznos na ime neosnovanog obogaćenja. Postupak po protivtužbi spojen je sa postupkom po tužbi.

Prvo ročište u postupku održano je 10. februara 1992. godine. Tužilac–protivtuženi je 23. marta 1992. godine povukao tužbu u delu kojim je tražen raskid ugovora o izgradnji stana broj 1-5117 od 18. jula 1988. godine, zaključenog između parničnih stranaka, a 16. septembra 1992. godine povukao je tužbu za eventualni tužbeni zahtev, ali je istakao novi tužbeni zahtev kojim je tražio naknadu štete.

U toku 1992. godine održana su još tri ročišta.

Na ročištu održanom 2. februara 1993. godine određeno je sprovođenje građeviskog veštačenja. Nalaz i mišljenje sudskog veštaka M. M. iz Beograda dostavljeni su sudu 27. oktobra 1993. godine.

Tuženi–protivtužilac je 10. februara 1994. godine precizirao protivtužbeni zahtev.

Naredno ročište je održano 19. aprila 1995. godine, a sledeće zakazano za 23. septembar 1998. godine, ali nije održano zbog nedolaska parničnih stranaka. Sledeće ročište zakazano za 15. septembar 1999. godine nije održano zbog nedolaska tuženog–protivtužioca. Ročište je održano 23. decembra 1999. godine.

Rešenjem Opštinskog suda P. 4891/91 od 15. maja 2000. godine ponovo je određeno sprovođenje građevinskog veštačenj a. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 14. septembra iste godine. Nakon toga, ročište je održano 6. februara 2002. godine, a sledeće 30. septembra 2002. godine, kada je određeno veštačenje preko komisije veštaka Gradskog zavoda za veštačenje iz Beograda, koji su nalaz i mišljenje dostavili 8. decembra 2003. godine. Naredno ročište u postupku je održano 30. maja 2005. godine. Na sledećem ročištu održanom 20. februara 2006. godine, na predlog tuženog–protivtužioca, predmetni parnični postupak je prekinut do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu tog suda P. 2299/04.

Tužilac–protivtuženi je podneskom od 13. februara 2008. godine predložio nastavak postupka. Sud je zakazao ročište za 12. jun 2008. godine, koje nije održano zbog nedolaska tuženog–protivtužioca. Ročište je održano 22. oktobra 2008. godine.

U toku 2009. godine od dva zakazana ročišta, jedno nije održano zbog nedolaska tuženog–protivtužioca, a izveden je dokaz dopunom građevinskog veštačenja.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 63027/10.

Dopuna nalaza veštaka građevinske struke dostavljena je sudu 26. marta 2010. godine.

Tužilac–protivtuženi je 15. aprila 2010. godine precizirao tužbeni zahtev u skladu sa nalazom veštaka.

U toku 2010. godine održano je četiri ročišta za glavnu raspravu i izveden dokaz saslušanjem veštaka D. Ž, kao i još jednom dopunom veštačenja.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63027/10 od 30. decembra 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca–protivtuženog, dok je protivtužbeni zahtev tuženog–protivtužioca odbijen kao neosnovan.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 4425/11 od 24. novembra 2011. godine, u postupku po žalbi, potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 63027/10 od 30. decembra 2010. godine. Presuda je 15. marta 2012. godine dostavljena punomoćniku tuženog–protivtužioca.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , pokrenut 12. novembra 1991. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu , a pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4425/11 od 24. novembra 2011. godine, trajao 20 godina, s tim što je postupak bio u prekidu od 20. februara 2006. do 12. juna 2008. godine.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni spor je bio složeniji, imajući u vidu da je sud odlučivao o tužbi i protivtužbi, te da su parnične stranke tokom postupka isticale nove zahteve i precizirale tužbeni i protivtužbeni zahtev. Pored toga, u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja u postupku je čak tri puta sprovedeno građevinsko veštačenje i više dopuna veštačenja.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio značaja za i podnosi oca ustavne žalbe, kao tuženog-protivtužioca, jer se radilo o tužbi suprotne strane i njegovoj protivtužbi kojima je tražena isplata određenog novčanog iznosa na ime duga, odnosno naknade štete, te neosnovanog obogaćenja. Međutim, ispitujući postupanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on doprineo dužem trajanju postupka, s obzirom na to da ročište zakazano za 23. septembar 1998. godine nije održano zbog nedolaska parničnih stranaka, a po jedno ročište u toku 1999. i 2009. godine nije održano zbog nedolaska podnosioca ili njegovog punomoćnika. Pored toga, postupak je 20. februara 2006. godine prekinut na predlog podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je dugom trajanju postupka doprinelo, pre svega , neefikasno postupanje Opštinskog suda. Naime, za više od 18 godina , koliko je postupak vođen pred tim sudom (od podnošenja tužbe do 1. januara 2010. godine) taj sud nije doneo nijednu prvostepenu presudu. Pored toga, u periodu od 2. februara 1993. do 23. decembra 1999. godine isti sud je zakazao samo tri ročišta, a u periodu od 15. maja 2000. godine do prekida postupka 20. februara 2006. godine održao je samo tri ročišta. S druge strane, Ustavni sud ocenjuje da je Prvi osnovni sud u Beogradu postupao efikasno, jer je prvostepena presuda doneta za manje od godinu dana od nastavka postupka pred tim sudom.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 63027/10 (ranije predmet Trećeg Opštinskog suda u Beogradu P. 4891/91) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaz e o pretrpljenoj materijalnoj šteti, niti njenoj visini, Ustavni sud je zahtev podnosioca za naknadu štete odbio, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu , odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti