Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da drugostepena presuda, kojom je preinačena prvostepena, nije sadržala jasne, dovoljne i razumljive razloge, čime je povređeno pravo na obrazloženu odluku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Ustavnog suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. B. i N. B, oboje iz Sremskih Karlovaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. B . i N . B . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4028/12 od 20. februara 2013. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4028/12 od 20. februara 2013. godine i određuje se da navedeni sud donese novu odluku o žalbama tužene izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2428/2010 od 17. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. B. i N. B, oboje iz Sremskih Karlovaca, podneli su, 16. aprila 2013. godine, preko punomoćnika N. V, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4028/12 od 20. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe navode da je osporena drugostepena presuda, kojom je pravnosnažno odbijen kao neosnovan njihov tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete, zasnovana na nedorečenim i apsolutno neobrazloženim pravnim stavovima i kategorijama materijalnog prava, te da se Apelacioni sud u Novom Sadu nije pozvao na zakonske propise na kojima bi utemeljio svoj pravni stav. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4028/12 od 20. februara 2013. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci T. B. i N. B, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 24. jula 2006. godine prvostepenom sudu tužbu protiv tužene Opštine S. K, radi naknade materijalne štete.

Osnovni sud u Novom Sadu je 17. februara 2011. godine doneo presudu P. 2428/2010, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tuženu da im na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 850.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. januara 2011. godine pa do isplate, kao i da isplati tužiocima troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrdio da su tužioci, kao kupci, zaključili sa R.Š, kao prodavcem, ugovor o kupoprodaji od 18. avgusta 1983. godine, a na osnovu koga im je preneto pravo susvojine na 450/6589 dela k.p. broj 2017, KO S. K, te da je rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu Dn. 1473/84 od 22. marta 1984. godine dozvoljena uknjižba prava vlasništva tužilaca na navedenoj nepokretnosti, svakom po 225/6589 dela; da je na osnovu Generalnog urbanističkog plana od januara 1984. godine izvršena deoba k.p. broj 2017, KO S. K, na dve nove parcele, i to k.p. broj 2017/1 i k.p. broj 2017/2, te da je deobni nacrt 24. oktobra 1984. godine dostavljen Zemljišno-knjižnom odeljenju Opštinskog suda u Novom Sadu i na osnovu njega izvršena uknjižba postojećih suvlasnika, među kojima su i tužioci, a koji su zadržali suvlasnički udeo i na k.p. broj 2017/1 i na k.p. broj 2017/2; da je k.p. broj 2017/1 na osnovu Detaljnog urbanističkog plana od 30. septembra 1985. godine podeljena na više parcela, i to 2017/1, 2017/3, 2017/4, 2017/5, 2017/6, 2017/7, 2017/8, 2017/9, 2017/10, 2017/11, 2017/12, 2017/13, 2017/14 i 2017/15, te da je položaj novih parcela prikazan u deobnom nacrtu, na osnovu koga je izvršena zemljišno-knjižna promena kod Opštinskog suda u Novom Sadu, tako da su tužioci zadržali suvlasnički udeo na svim novim parcelama; da je Republički geodetski zavod – Komisija za izlaganje na javni uvid podataka premera i katastarskog klasiranja zemljišta i utvrđivanja prava na nepokretnostima S. K. sproveo 9. oktobra 1998. godine postupak izlaganja na javni uvid podataka na nepokretnostima i utvrđivanju prava, tereta i ograničenja na nepokretnostima upisanim u osnovni list nepokretnosti br. 1, KO S. K, te da je tom prilikom došlo do brisanja suvlasničkog udela tužilaca na k.p. broj 2017/08, u koju je utopljena k.p. broj 2018/11 i upisano pravo svojine u korist tužene; da je Odeljenje za urbanizam, stambene poslove i poslove zaštite životne sredine tužene Opštine S. K. raspisalo 12. marta 2003. godine javni Oglas za davanje na korišćenje gradskog građevinskog zemljišta za izgradnju porodičnih stambenih objekata u Ulici E. u S. K. putem javnog nadmetanja i između ostalog i za k.p. broj 2017/08, te da je tužena 5. jula 2003. godine sa N.M. zaključila ugovor o davanju neizgrađenog građevinskog zemljišta na korišćenje, koji je imao za predmet navedenu parcelu; da su se tužioci 25. aprila 2006. godine obratili tuženoj sa zahtevom da im dodeli k.p. broj 2017/08 na korišćenje, jer su u posedu te parcele već 22 godina i istakli da nisu bili obavešteni o postupku parcelacije k.p. broj 2017, KO S. K; da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je do prelaza prava svojine na k.p. broj 2017/08 u korist tužene došlo na osnovu propusta organa uprave koji nisu pravilno rešili imovinsko-pravne odnose u vezi sa nepokretnošću koja se prvobitno vodila kao k.p. broj 2017, a kasnije je propuste učinio i Republički geodetski zavod – Komisija za izlaganje na javni uvid podataka premera i katastarskog klasiranja zemljišta i utvrđivanja prava na nepokretnostima S. K; da i sama tužena nije tvrdila da je po nekom pravnom osnovu stekla pravo svojine na k.p. broj 2017/08, već je i ona ovaj prenos pripisala organima uprave i njihovom pogrešnom postupanju, pa se ne može smatrati da je tužena prilikom sticanja sporne parcele bila savesna; da je imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud ocenio da je tužena znala ili morala znati da je njeno pravo svojine na spornoj parceli upisano u javnim knjigama bez ikakvog pravnog osnova, jer takav osnov nije imala, niti je to tokom parničnog postupka tvrdila; da činjenica da je tužena raspolagala spornom parcelom na osnovu javne isprave o upisu, po oceni prvostepenog suda, ne isključuje njenu odgovornost za štetu koju su pretrpeli tužioci, jer je ona morala znati da je taj upis izvršen bez pravnog osnova; da je sud našao da je tužena neovlašćeno raspolagala spornom parcelom, koja po položaju i površini u potpunosti odgovara delu parcele koju su tužioci kupili 1983. godine, pa pravo tužilaca da traže naknadu štete u visini tržišne vrednosti sporne parcele ne može biti isključenop greškom organa uprave, niti tužena može biti oslobođena od obaveze naknade štete, u smislu odredaba čl. 154, 155. i 185, člana 189. stav 2. i člana 190. Zakona o obligacionim odnosima; da je s obzirom na to da je sporna parcela prešla na tuženu bez ikakvog pravnog osnova, prvostepeni sud zaključio da je zahtev tužilaca za isplatu vrednosti parcele osnovan i sa aspekta odredaba čl. 210. i čl. 219. Zakona o obligacionim odnosima, bez obzira što neosnovano obogaćenje nije osnov potraživanja tužilaca.

Apelacioni sud u Novom Sadu je 20. februara 2013. godine doneo osporenu presudu Gž. 4028/12, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio žalbe tužene i preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tužioce da naknade tuženoj troškove parničnog postupka; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova za odgovor na žalbu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su tužioci, prema utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku, nakon kupoprodajnog ugovora od 18. avgusta 1983. godine postali suvlasnici na k.p. broj 2017, a da su oni nakon preparcelacije k.p. broj 2017 i k.p. broj 2017/1 ostali suvlasnici na svim novoformiranim parcelama; da je odredbama člana 13. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano da susvojina predstavlja pravo svojine više lica na nepodeljenoj stvari, kada je deo svakog od njih određen idealno, u određenoj srazmeri prema celini, a ne realno u određenom fizičkom delu, gde svi suvlasnici imaju pravo svojine na svakoj čestici zemljišta na kome postoji pravo susvojine; da drugostepeni sud nalazi da tužioci traže nešto što nemaju i što im ne pripada, tržišnu vrednost za celu k.p. broj 2017/08, a prema utvrđenom činjeničnom stanju nema dokaza da je postojao sporazum o deobi, saglasno odredbama člana 16. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, na osnovu koga bi tužiocima pripao u isključivo vlasništvo k.p. broj 2017/08; da bi tužiocima bila dosuđena tražena naknada materijalne štete u vidu tržišne vrednosti sporne parcele, samo u slučaju da su oni dokazali da su bili isključivi vlasnici te parcele i da su vlasništvo na parceli izgubili usled radnji tužene; da kako tužioci napred pobrojano nisu dokazali, to je drugostepeni sud našao da treba preinačiti prvostepenu presudu i odbiti tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da je ko drugome prouzrokuje štetu dužan i da je naknadi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.

5. Razmatrajući navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi njihovog prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog od redbom člana 32. stav 1. Ustava temelje na činjenici da je Apelacioni sud u Novom Sadu osporenu presudu Gž. 4028/12 od 20. februara 2013. godine zasnovao na nedorečenim i neobrazloženim pravnim stavovima, ne navodeći zakonske propise kojima bi potkrepili dato obrazloženje za preinačenje prvostepene presude, kojom je usvojen tužbeni zahtev podnosilaca za naknadu materijalne štete. U konkretnom slučaju, postupajući drugostepeni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe nisu dokazali da su isključivi vlasnici k.p. broj 2017/08, KO S. K. i da su pretrpeli štetu radnjama tužene Opštine S. K, te da je neosnovan njihov tužbeni zahtev za naknadu štete u visini tržišne vrednosti cele parcele, a kojom je tužena raspolagala navedenim ugovorom o davanju neizgrađenog građevinskog zemljišta na korišćenje.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud napominje da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci dâ detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96 od 29. januara 1999. godine, stav 26 .). Uzimajući u obzir da podnosioci ustavne žalbe u ovoj ustavnopravnoj stvari osporavaju drugostepenu presudu kojom je preinačena prvostepena presuda, Ustavni sud nalazi da je u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.), odnosno da li je zasnovao svoju odluku na logički doslednim argumentima i razlozima. Dakle, Ustavni sud je primetio da, kada se radi o ovoj specifičnoj vrsti drugostepenih odluka, pravo na obrazloženu sudsku odluku ne podrazumeva samo obavezu suda da odgovori na ključne navode žalioca, već i dužnost suda da navede pravne propise na kojima temelji zauzeti pravni stav. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da ovakva obaveza drugostepenog suda posebno dolazi do izražaja kada protiv njegove odluke nije dozvoljena revizija kao vanredni pravni lek, te u takvom slučaju žalbeni sud mora uložiti poseban trud i napor kako bi parnične stranke uverio u snagu svojih argumenta.

S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da su podnosioci ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku tražili naknadu materijalne štete od tužene po osnovu subjektivne odgovornosti, ističući da je šteta nastala prodajom nepokretnosti na kojoj su oni imali pravo susvojine, a kojoj je prethodio neosnovan upis prava svojine u javne knjige u korist tužene, kao i da je tužena tokom prvostepenog postupka isticala da je stekla stvarno pravo na spornoj parceli bez ikakvog pravnog osnova (pogrešnim postupanjem organa uprave), Ustavni sud je zaključio da je Apelacioni sud u Novom Sadu u obrazloženju osporene presude Gž. 4028/12 od 20. februara 2013. godine samo sumarno konstatovao da podnosioci ustavne žalbe nisu dokazali da su pretrpeli štetu radnjama tužene, ne dajući bilo kakav razlog kojim bi opravdao takav pravni zaključak. Pored toga, Ustavni sud je konstatovao da je opredeljujući razlog drugostepenog suda za preinačenje prvostepene presude bilo to da podnosioci ustavne žalbe nisu pružili dokaz na okolnost da su isključivi vlasnici sporne parcele kojom je tužena raspolagala. U tom kontekstu, Apelacioni sud u Novom Sadu je istakao da nema dokaza da je postojao sporazum o deobi na osnovu koga bi podnosiocima ustavne žalbe pripala u isključivo vlasništvo k.p. broj 2017/08, KO S. K, a što je suprotno utvrđenju Osnovnog suda u Novom Sadu, prema kome je ta parcela nastala preparcelacijom u odgovarajućem postupku javnog izlaganja pred Republičkim geodetskim zavodom i na kojoj su isključivi vlasnici podnosioci, a koja odgovara delu k.p. broj 2017, KO S. K, na kojoj su podnosioci stekli pravo svojine na osnovu ugovora o kupoprodaji od 18. avgusta 1983. godine.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da ovakva drugostepena presuda, u kojoj nisu navedeni zakonski propisi koji bi potkrepili argumentaciju za preinačenje prvostepene presude i koja se temelji na kontradiktornim i nelogičnim razlozima, nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Polazeći od toga, Ustavni sud je zaključio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4028/12 od 20. februara 2013. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, pa je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4028/12 od 20. februara 2013. godine i određivanjem da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbama tužene izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 2428/2010 od 17. februara 2011. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništena osporena drugostepena presuda i da će žalbe tužene biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Apelacionim sudom u Novom Sadu, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnosilaca o povredi njihovog prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku.

7. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.