Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Sud je konstatovao da je do povrede došlo zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . B . R . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. B . R . i utvrđuje da je u postupku koji se vodi o pred Odeljenjem za komunalno-građevinske i stambene poslove opštine Voždovac u Beogradu u predmetu broj 351-353/05 (sada predmet Sekretarijata za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda XXXI broj 351.21-12538/2011) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Nalaže se Sekretarijatu za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak u predmetu XXXI broj 351.21-12538/2011 okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se ustavna žalba D. B . R . izjavljena protiv presude Upravnog suda Uvp I . 364/10 od 3. juna 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. B . R . iz B, preko punomoćnika Z . L, advokata iz B, podnela je 5. jula 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda Uvp I . 364/10 od 3. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog istom odredbom Ustava, u postupku koji se vodio pred Odeljenjem za komunalno-građevinske i stambene poslove gradske opštine Voždovac Beogradu u predmetu broj 351-353/05 (sada predmet Sekretarijata za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda XXXI broj 351.21-12538/2011.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnositeljka 12. novembra 2008. godine, kao sukorisnik objekta na kome su izvedeni radovi bez njene saglasnosti, izjavila žalbu protiv zaključka nadležnog organa kojim je odbačen zahtev S.S. za izdavanje odobrenja za izvedene radove, tražeći da se donese meritorna odluka o predmetnom zahtevu; da je drugostepeni organ poništio navedeni zaključak i predmet vratio prvostepenom organu na ponovni postupak; da je Okružni sud u Beogradu odbio tužbu podnositeljke, a da je osporenom presudom Upravnog suda odbijen njen zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke. Povreda prava na pravično suđenje obrazlaže se time da je Upravni sud u osporenoj presudi uvažio odluke nižestepenih organa koji su „površnim radom, pogrešnom primenom procesnog i materijalnog prava“ odbili da prihvate relevantne dokaze i izjašnjenja stranaka, iz kojih proističe da je S.S. bez saglasnosgi korisnika zemljišta sagradila novi objekat, kao i to da je podnositeljka žalbe dala izričitu izjavu kojom se protivi legalizaciji navedenog bespravno izgrađenog objekta.

Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, ističe da joj je u postupku legalizacije koji se vodi pred Sekretarijatom za poslove legalizacije objekata za grad Beograd pod brojem 351.21-12538/ 2011 povređeno prav o na suđenje u razumnom roku , budući da je predmetni postupak po zahtevu S.S . za izdavanje odobrenja za izgradnju „pokrenut 2003. godine“ i da je posle pet godina nepostupanja u tom predmetu donet zaključak kojim se zahtev odbacuje. Dalje se navodi da je drugostepeni organ poništio navedeni zaključak, ali da prvostepeni organ u ponovnom postupku nije doneo novo rešenje, iako je podnositeljka to zatražila u podnesku od 3. decembra 2009. godine, kao i požurnic i za postupa nje od 22. februara 2010. godine. Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je 17. marta 2010. godine podnela žalbu zbog „ćutanja administracije“, o kojoj još uvek nije odlučeno, te da predmetni pos tupak „potpuno nepotrebno“ traje već više od osam godina, iako su „ već odavno ispunjeni uslovi za meritorno odlučivanje, odnosno odbi janje zahteva S.S“.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i naloži nadležnim organima da predmetni postupak legalizacije okončaju u najkraćem roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavo m, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt, spise Sekretarijata za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda XXXI broj 351.21-12538/2011 i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Zahtevom S.S. iz B. za izdavanje odobrenja za izgradnju objekta u B, R. D. 5, koji je podnet 15. marta 2005. godine, pokrenut je postupak pred Odeljenjem za komunalno-građevinske i stambene poslove opštine Voždovac u predmetu broj 351-353/05 .

D. D . R . (ovde podnositeljka ustavne žalbe), kao „suvlasnik na kući“ u ulici R . D . 5 i nosilac prava sukorišćenja na građevinskom zemljištu na kome je izgrađen sporni objekat, obratila se 9. juna 2006. godine prvostepenom organu zahtevom za priznavanje svojstva stranke u tom postupku, tražeći da se postupak okonča bez odlaganja odbacivanjem ili odbijanjem zahteva. U izjavi koju je punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe dao 12. februara 2007. godine pred prvostepenim organom, navodi se, pored ostalog, da izjavu daje lice koje zastupa jednu od stranaka u postupku.

Prvostepeni organ je 20. oktobra 2008. godine doneo zaključak broj 351-353/05 , kojim je odbacio predmetni zahtev S.S. iz B. Protiv navedenog zaključka podnositeljka ustavne žalbe je izjavila žalbu 12. novembra 2008. godine, a podnositeljka zahteva 14. novembra iste godine.

Sekretarijat za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju – Sektor za upravno-pravne poslove – Odeljenje za upravno -pravne poslove je rešenjem XXI-05 broj 351.1-691/2008 od 27. februara 2009. godine poništio navedeni zaključak i predmet vratio prvostep enom organu na ponovni postupak, kako bi se utvrdile sve činjenice od značaja za odlučivanje i na osnovu toga donela odluka, uz navođenje pravnih propisa i razloga koji će, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, upućivati na odluku u dispozitivu.

Podnositeljka ustavne žalbe je 2. aprila 2009. godine podnela tužbu radi poništaja navedenog drugostepenog rešenja, koja je odbijena presu dom Okružnog suda u Beogradu U. 493/09. od 16. oktobra 2009. godine.

Prvostepeni organ je zaključkom od 1. marta 2010. godine ponovo odbacio zahtev S.S. iz B, zbog toga što u ostavljenom roku nije postupila po nalogu tog organa za dostavljanje dokaza. U spisima predmeta nema dokaza da je zaključak dostavljen podnositeljki ustavne žalbe, već samo podnositeljki zahteva, koja je 26. aprila 2010. godine protiv njega izjavila žalbu.

Podnositeljka ustavne žalbe je 19. marta 2010. godine izjavila žalbu zbog „ćutanja administracije“, tražeći da prvostepeni organ donese odluku nakon poništavanja z aključka broj 351-353/05 od 20. oktobra 2008. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda Uvp I . 364/10 od 3. juna 2011. godine odlučeno je o zahtevu podnosi teljke za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Beogradu U. 493/09. od 16. oktobra 2009. godine, koji je podnet 26. novembra 2009. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je 25. januara 2012. godine dostavila drugostepenom organu podnesak označen kao požurnica, u kome je navela da je 19. marta 2010. godine podnela žalbu zbog „ćutanja administracije“ i da o njoj još nije odlučeno.

Spisi predmeta Sekretarijata za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda XXXI broj 351.21-12538/2011 dostavljeni su Ustavnom sudu 26. septembra 201 4. godine.

3.2. Osporenom presudom Upravnog suda Uvp I. 364/10 od 3. juna 2011. godine odbijen je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda u Beogradu U. 493/09 od 16. oktobra 2009. godine, kao neosnovan. U obrazloženju osporene presude je navedeno da iz spisa predmeta proizlazi da u postupku koji je prethodio donošenju zaključka Odeljenja za komunalno-građevinske i stambene poslove Opštinske uprave opštine Voždovac u Beogradu broj 351- 353/05 od 20. oktobra 2008. godine nije utvrđeno činjenično stanje u pogledu datuma izgradnje spornog objekta, niti su postojali dokazi da je podnositeljka ustavne žalbe sukorisnik predmetne katastarske parcele, zbog čega se nije mogla ni ispitati pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja. Upravni sud je, polazeći od navedenog, ocenio pravilnim stanovište Okružnog suda u Beogradu da je rešenjem Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju grada Beograda – Sektor za upravno-pravne poslove – Odeljenje za upravno-pravne poslove XXI-05 broj Z51.1-691/2008 od 27. februara 2009. godine pravilno poništen navedeni zaključak i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda po ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da je stranka lice po čijem zahtevu je pokrenut postupak ili protiv koga se vodi postupak ili koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupku (član 39.); da je organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće po zahtevu stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, kao i da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi (član 208.).

Saglasno odredbama člana 236. navedenog zakona, ako je žalbu izjavila stranka zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku , drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u roku. Ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediće prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca. Ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta (stav 1.). Odredbom stava 2. navedenog člana Zakona propisano je da će drugostepeni organ doneti svoje rešenje, ako može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, a ako ne može, sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar. Izuzetno, ako drugostepeni organ nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiće da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar .

Odredbom člana 24. stav 3. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako prvostepeni organ protiv čijeg akta ima mesta žalbi nije u roku od 60 dana ili u posebnim propisom određenom kraćem roku doneo nikakvo rešenje po zahtevu, stranka ima pravo da se obrati svojih zahtevom drugostepenom organu, kao i da protiv rešenja drugostepenog organa stranka može pokrenuti upravni spor, a može ga pokrenuti i ako ovaj organ ne donese rešenje, pod uslovom da ga nije doneo ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju . Važeći Zakon o upravnim sporovima („ Službeni list RS“, broj 111/09) sadrži odredb u identične sadržine u članu 19. stav 2. zakona.

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je u postupku koji se vodi pred Sekretarijatom za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda u predmetu XXXI broj 351.21-12538/2011 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe ratione personae, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 39. Zakona o opštem upravnom postupku određeno da je stranka u upravnom postupku lice po čijem zahtevu je pokrenut postupak ili protiv koga se vodi postupak ili koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa, ima pravo da učestvuje u postupku. Ustavni sud je, na osnovu uvida u spise predmeta Sekretarijata za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda XXXI broj 351.21-12538/2011 , utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe 9. juna 2006. godine priznato svojstvo stranke u tom postupku, koji se počev od 15. marta 2005. godine vodi po zahtevu S.S. iz B. za izdavanje odobrenja za izvedene radove i da je nesumnjiv pravni interes podnositeljke da se postupak po p redmetnom zahtevu okonča u razumnom roku.

Ustavni sud je konstatovao da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Sud je stao na stanovište da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava. U tom smislu Ustavni sud je utvrdio da je period merodavan za odlučivanje o povredi označenog prava započeo 9. juna 2006. godine i da predmetna upravna stvar još nije pravnosnažno rešena.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa u predmetnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je za dugo trajanje postupka prevashodno odgovoran prvostepeni organ, budući da nije odlučivao o podnetom zahtevu tri i po godine, nakon čega je doneo zaključak o odbacivanju zahteva, propuštajući da utvrdi sve činjenice koje su od uticaja na od lučivanje u ovoj upravnoj stvari. Po donošenju drugostepenog rešenja kojim je navedeni zaključak poništen, prvostepeni organ je u ponovnom postupku odlučivao godinu dana, nakon čega je novim zaključkom ponovo odbacio zahtev, koji je dostavio samo podnositeljki zahteva, a ne i podnositeljki ove ustavne žalbe. Ustavni sud ocenjuje da je i drugostepeni organ doprineo trajanju osporenog postupka, propuštanjem da otkloni nedostatke postupka koji je vođen pred pr vostepenim organom i da sam reši predmetnu upravnu stvar , saglasno odredbama člana 236. Zakona o opštem upravnom postupku. Takođe, drugostepeni organ v eć dve i po godine nije odlučio o žalbi koju je podnositeljka zahteva S.S. iz B. 26. aprila 2010. godine izjavila protiv novog zaključka o odbacivanju zahteva. Po nalaženju ovog suda, nadležni sudovi su efikasno postupali u osporenom postupku, budući da je odlučivanje Okružnog suda u Beogradu o tužbi podnositeljke u upravnom sporu i Upravnog suda o zahtevu za vanredno preispitivanje sudske odluke, ukupno trajalo nešto više od dve godine.

Ustavni sud nalazi da u predmetnoj upravnoj stvari nema posebno složenih činjeničnih ili pravnih pitanja, kao i da je odluka u predmetnoj upravnoj stvari od značaja za podnos iteljku ustavne žalbe .

Prilikom ispitivanja da li je podnosi lac ustavne žalbe svojim radnjama doprine o predugom trajanju upravnog postupka, Ustavni sud ima u vidu specifičnost tog postupka , čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke. Ustavni sud, takođe, ukazuje da stranke imaju pravo da koriste sva procesna sredstva, uključujući pravne lekove, pri čemu se vreme koje je objektivno potrebno za odlučivanje o njihovim zahtevima ne može računati ni kao radnja odlaganja od strane podnosioca, niti se može staviti državi na teret. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe, uprkos tome što u prvostepenom postupku nisu bile utvrđene činjenice od značaja za odlučivanje, podnela tužbu u upravnom sporu, a nakon toga i zahtev za vanredno preispitivanje sudske presude. Ustavni sud ocenjuje da je podnositeljka mogla uticati na brže odlučivanje nadležnih organa, podnošenjem tužbe u upravnom sporu zbog dvostrukog „ćutanja administracije“, čime bi istovremeno ishodovala dostavljanje zaključka od 1. marta 2010. godine i stekla mogućnost da ga osporava, u skladu sa zakonom. Umesto toga, podnositeljka se drugostepenom organu obratila posle dve godine, tražeći da odluči o njenoj žalbi izjavljenoj zbog „ćutanja administracije“.

Ustavni sud je, međutim, ocenio da u postupku u kome se već osam i po godina odlučuje o zahtevu S.S. iz B. za izdavanje odobrenja za izvođenje građevinskih radova, a u kome podnositeljka ustavne žalbe učestvuje već sedam godina, navedeni doprinos podnosi teljke ustavne žalbe ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za pogrešno i nedelotvorno postupanje organa koji vode postupak, te je utvrdio povredu prava podnosi teljke na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Kako podnositeljka ustavne žalbe nije istakl a zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud konstatuje da je samo donošenje odluke vid pravičnog zadovoljenja podnositeljke zbog utvrđene povrede prava. Polazeći od toga da upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnim organima da preduzmu neophodne mere kako bi se predmetni upravni postupak okončao u najkraćem r oku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, smatra da joj je presudom Upravnog suda Uvp I . 364/10 od 3. juna 2011. godine povređeno pravo na pravično suđenje. Ustavni sud je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, ocenio da se razlozi podnositeljke za tvrdnju o povredi označenog prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, vezuju za „odbijanje“ nadležnih organa i Upravnog suda da prihvate „relevantne dokaze i izjašnjenja stranaka iz kojih proističe da predmetni zahtev S.S. iz B. treba odbiti kao neosnovan“.

Kako je drugostepenim rešenjem od 27. februara 2009. godine poništen zaključak od 20. oktobra 200 8. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje, te kako iz spisa predmeta ne proizlazi da je u ponovnom postupku donet konačni upravni akt, niti je iskorišćena propisana sudska zaštita, Ustavni sud je zaključio da je upravni postupak u kome se rešava o zahtevu S.S. iz B. za legalizaciju predmetnih radova još uvek u toku. Činjenica da su sudovi u dvostepenom upravnom sporu pokrenutom protiv drugostepenog rešenja kojim je p oništen prvostepeni upravni akt, najpre odbili kao neosnovanu tužbu podnositeljke ustavne žalbe, a potom i zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, ne znači da su iscrpljena pravna sredstva u ovoj pravnoj stvari, jer podnosi teljka u ponovnom postupku ima mogućnost da podnosi pravna sredstva za zaštitu svojih prava i zakonom zaštićen ih interes a, te da istakne sve činjenice koje je iznosi la u tužbi.

S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iscrp la sva zakonom predviđena pravna sredstva za zaštitu svojih prava u predmetnom upravnom postupku , Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu kojim je osporena presuda Upravnog suda Uvp I . 364/10 od 3. juna 2011. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.