Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro deset godina. Neefikasnost prvostepenog suda, uključujući duge periode neaktivnosti i neopravdane prekide postupka, dovela je do povrede ustavnog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radovana Dražića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radovana Dražića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 3362/03 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da nastavi prekinuti parnični postupak iz tačke 1. i preduzme sve mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radovan Dražić iz Beograda je 24. juna 2010. godine, preko punomoćnika Milana C. Cvetkovića, advokata iz Beograda podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st av 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 3716/03, odnosno P. 3362/03.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe 2 8. maja 2003. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, ali da do podnošenja ustavne žalbe „postupak praktično nije ni počeo“; da je samo suđenje pristrasno, jer je održan sastanak zastupnika tužene stranke - Ministarstva odbrane i tadašnjeg predsednika Vrhovnog suda Srbije, na kome je postignut dogovor da tuženi nije obavezan na isplatu neisplaćenih zarada. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a u podnesku od 12. marta 2012. godine postavio je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3716/03, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Troje tužilaca, među kojima i podnosilac ustavne žalbe, podneli su preko zajedničkog punomoćnika, 28. maja 2003. godine, tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crne Gor a-Ministarstvo odbrane-Sekretarijat Ministarstva, koj om su tražili da se obaveže tužena da tužiocima, profesionalnim vojnicima Vojske državne zajednice , na ime neisplaćene zakonom garantovane plate za period od 1. januara 2000. godine do 30. a prila 2003. godine, isplati iznos od po 424.107,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate , kao i troškove parničnog postupka.

Nakon dostavljanja odgovora na tužbu od 16. marta 2004. godine, pred Drugim opštinskim sudom nije održano pripremno ročište zakazano za 21. decembar 2004. godine, zbog sprečenosti predsednika veća. Na sledećem ročištu održanom 31. marta 2005. godine je zatražen izveštaj od Uprave za finansije Ministarstva odrbrane o odobrenim i uplaćenim sredstvima u budžet za plate zaposlenima u Vojsci Jugoslavije i Ministarstvu odbrane, kao i informacije o utrošku tih sredstava i prosečnom brojnom stanju zaposlenih oficira, podoficira i civilnih lica po ugovoru za period od 2000. do 2004. godine , a navedeni izveštaj je dostavljen sudu 12. aprila 2005. godine .

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3716/03 od 10. juna 2005. godine određeno je zastajanje sa ovim parničnim postupkom do konačnog rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije, koje je od prejudicijelnog značaja.

U daljem toku postupka pred prvostepenim sudom nisu održana ročišta zakazana za 29. novembar 2006. godine, a podneskom od 30. novembra 2006. godine tužilac je kao tuženu označio Republiku Srbiju-Ministarstvo odbrane. Pred prvostepenim sudom nije održano ni ročište od 22. marta 2007. godine, a rešenjem istog suda P. 3716/03 od 27. juna 2007. godine, parnica P. 3716/03 spojena je parnici P. 3362/03 radi istovremenog odlučivanja.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3362/03 od 28. decembra 2007. godine određen je prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, jer je pred Ustavnim sudom Srbije pokrenut postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti opšteg akta - Odluke o vrednosti boda i za ocen u ustavnosti i zakonitosti Uredbe o izmeni Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore.

Nakon toga, spis predmeta je arhiviran 13. marta 2008. godine.

Uvidom u dokumentaciju Ustavnog suda utvrđeno je da je u navedenim predmetima Ustavni sud odlučio 2009. i 2010. godine, i to u predmetu IU-104/07 (ocena ustavnosti i zakonitosti Odluke o vrednosti boda odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Srbije ) 4. novembra 2010. godine, a u predmetu IU-181/06 (ocena ustavnosti i zakonitosti Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih l ica u Vojsci Srbije i Crne Gore) 17. decembra 2009. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjuje na konkretan postupak, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak na odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); odredbom člana 215. stav 1. tačka 1 ) Zakona propisano je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju a članom 217. stav 2. Zakona je propisano ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1 ) ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 28. maja 2003. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3362/03.

Naime, od podnošenja tužbe 28. maja 2003. godine sud je posle jedne godine i deset meseci održao ročište 31. marta 2005. godine, a nakon održanog ročišta je rešenjem od 10. juna 2005. godine odredio zastoj u postupku do konačnog rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije. Nakon dve godine od zastajanja u postupku , prvostepeni sud je rešenjem od 27. juna 2005. godine spojio parnicu P. 3716/03 sa parnicom P. 3362/03 radi jednovremenog odlučivanja. Nakon spajanja parnica prvostepeni sud je rešenjem P. 3362/03 od 28. decembra 2007. godine, prekinuo parnični postupak zbog pokretanja postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti pred Ustavnim sudom Srbije. Dakle, parnični postupak je pokrenut 28. maja 2003. godine i do sada postupak još uvek nije okončan ni u prvom stepenu, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da nije okončan u okviru razumnog roka jer postupak pred prvostepenim sudom traje nepunih deset godina. Takođe, iako je Ustavni sud odlučio još 2010. godine o prethodnom pitanju zbog koga je postupak prekinut, postupak nije nastavljen u smislu člana 217. Zakona o parničnom postupku, iako se radilo o radnom sporu u kome se zahteva posebna efikasnost suda.

Dakle, po oceni Ustavnog suda, imajući u vidu da je postupak u ovoj stvari bio prekinut dok Ustavni sud ne reši prethodno pitanje, već su se od 2010. godine stekli uslovi iz člana 217. Zakona o parničnom postupku da predmet Drugog opštinskog suda P. 3362/03 bude nastavljen.

Takođe, po oceni Suda, podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka, jer se uredno odazivao pozivima suda i nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je krećući se u granicama ustavne žalbe usvojio ustavnu žalbu na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke, dok je u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog povrede navedenog ustavnog prava saglasno članu 89. stav 2. Zakona, naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku.

6. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P. 3362/03 povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava, kao i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao preuranjenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da predmetni parnični postupak još uvek nije okončan, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe 12. marta 2012. godine podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede navedenog ustavnog prava, Ustavni sud je odbacio zahtev kao neblagovremen u tački 3. izreke jer je podnet po isteku roka iz člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da taj zahtev treba da bude podnet u roku koji je propisan za podnošenje ustavne žalbe.

7. Na osnovu izloženog i člana 42b stav 1. tačka 1) člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević