Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao sedam godina. Podnosiocu, kao pravnom licu, dosuđena je naknada nematerijalne štete u iznosu od 500 evra zbog dugotrajnog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vladimira Grgovskog iz Kačareva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vladimira Grgovskog i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi o pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 836/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladimir Grgovski iz Kačareva je 24. juna 2010. godine, preko punomoćnika Milana C. Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 836/06.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac ustavne žalbe 12. juna 2003. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi isplate zarade, da je do podnošenja ustavne žalbe proteklo sedam godina, a da prvostepeni parnični postupak nije završen i neizvesno je kada će biti završen i predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu ustavnog prava podnosioca na suđenje u razumnom roku. Dopunom ustavne žalbe od 12. marta 2012. godine podnosilac je tražio da mu Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000 dinara.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Članom 32. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 99/11), koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine, izmenjen je i dopunjen član 85. Zakona, tako da je stavom 3. tog člana propisano da zahtev za naknadu štete može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe.

Članom 40. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 836/06, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. juna 2003. godine, zajedno sa Mujom Asanovićem iz Stare Pazove, podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, zbog sticanja bez osnova, a radi isplate opredeljenog novčanog iznosa na ime neisplaćene zakonom garantovane plate za period od 1. januara 2000. godine do 30. maja 2003. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe pa do isplate.

Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenjem P. 4076/03 od 18. juna 2003. godine, kojim se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj stvari i odbacio podnetu tužbu.

Rešavajući o žalbi tužilaca protiv navedenog rešenja, izjavljenoj 19. jula 2003. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem GžI. 1727/03 od 20. oktobra 2003. godine, uvažio žalbu, ukinuo ožalbeno rešenje i spise predmeta vratio provostepenom sudu na ponovni postupak.

Dopisom P. 8259/03 od 17. februara 2004. godine Drugi opštinski sud u Beogradu je naložio punomoćniku tužilaca da uredi tužbeni zahtev u skladu sa nalogom Okružnog suda u Beogradu iz rešenja GžI. 1727/03 od 20. oktobra 2003. godine, što je ovaj i učinio podneskom od 25. februara 2004. godine. Odgovor tužene na tužbu je primljen u Drugom opštinskom sudu u Beogradu 22. marta 2004. godine, a podnesak tužilaca povodom odgovora tužene na tužbu – 5. aprila 2004. godine.

Prvo ročište u ovom postupku je održano pred prvostepenim sudom 5. oktobra 2004. godine i odlučeno je da se od nadležnih vojnih pošta zatraži izveštaj o primanjima tužilaca. Na sledeće ročište zakazano za 25. mart 2005. godine niko na strani tužilaca i tužene nije pristupio, te je sud doneo rešenje P. 8259 /03 da se tužba smatra povučenom.

Protiv rešenja P. 8259/03 od 25. marta 2005. godine tužioci su 12. aprila 2005. godine izjavili žalbu sa predlogom za vraćanje u pređašnje stanje. Prvo ročište za razmatranje ovog predloga pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu je zakazano za 13. oktobar 2005. godine, ali nije održano zbog procesnih nedostataka. Na sledećem ročištu, 8. februara 2006. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i ukinuo svoje rešenje P. 8259/03 od 25. marta 2005. godine.

U nastavku postupka zakazana su četiri ročišta, a održana dva. Na ročištima 19. maja 2006. godine i 13. novembra 2006. godine Drugi opštinski sud u Beogradu je odlučio da se ovom predmetu pripoji predmet P. 8664/03 po tužbi Željka Rudonjića radi jednovremenog odlučivanja i da se od tužene zatraže određeni akti i izveštaji, ročište zakazano za 19. mart 2007. godine nije održano, jer nisu dostavljeni svi traženi izveštaji, a na ročištu 24. septembra 2007. godine na predlog punomoćnika tužilaca da se, u skladu sa predlogom iz podneska koji je pre ročišta predao sudu, pokrene postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja kod Vrhovnog suda Srbije u smislu člana 176. Zakona o parničnom postupku, kao i da se postupak u ovoj pravnoj stvari prekine, prvostepeni sud je odlučio da se ročište ne održi i da se zastane sa postupkom do donošenja odluke o predlogu punomoćnika tužilaca. Nakon dostavljanja ovog predloga na odgovor tuženoj, Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 836/06 od 23. oktobra 2007. godine da se prekida postupak u ovoj pravnoj stvari do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije po predlogu za rešavanje spornog pravnog pitanja. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je podnet predlog Vrhovnom sudu Srbije za rešavanje spornog pravnog pitanja po članu 176. Zakona o parničnom postupaku, a u vezi osnova tužbenog zahteva; da je sud našao da je odluka Vrhovnog suda Srbije prethodno pitanje za odluku u ovoj pravnoj stvari, te je odlučio kao u izreci rešenja , primenom člana 215 stav 1 tačka 1) u vezi člana 12. Zakona o parničnom postupku. Ovo rešenje je dostavljeno strankama, koje protiv njega nisu izjavile žalbu, nakon čega u predmetu nije postupano.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u ovom postupku od 23 . februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

Odredbom člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 72/11), koji se primenjuje od 1. februara 2012. godine je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), a stavom 2. - da ako je u postupcima iz stava 1. ovog člana posle stupanja na snagu ovog zakona presuda, odnosno rešenje kojim se okončava postupak ukinuto i vraćeno na ponovno suđenje, ponovni postupak će se sprovesti po odredbama ovog zakona. Odredbom člana 10. stav 1. ovog zakona je takođe propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 12. juna 2003. godine i da u njemu do danas nije doneta prvostepena presuda.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i p eriod trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do razmatranja ustavne žalbe proteklo skoro devet godina, a da u njemu još nije okončan ni prvostepeni postupak, čime je trajanje postupka premašilo standarde razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćene u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, iako se u k onkretnom slučaju radi o činjenično i pravno relativno složenom sporu, pitanja o kojima je parnični sud trebalo da zauzme stav ne mogu predstavljati opravdan razlog za tako dugo trajanje ovog postupka.

Imajući u vidu da se ovde radi o sporu o potraživanju iz radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao interesa za efikasno odvijanje predmetnog parničnog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnosilac ustavne žalbe u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka, s obzirom na to da je nedolaskom na zakazano ročište 25. marta 2005. godine prouzrokovao donošenje rešenja kojim se tužba smatra povučenom.

Međutim, ocenjujući postupanja suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da su nadležni sudovi dali odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka. Naime, ovde se, pre svega, ima u vidu da je Drugi opštinski sud u Beogradu prekinuo postupak rešenjem P. 836/06 od 23. oktobra 2007. godine, u smislu člana 215. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zbog podnošenja predloga za rešavanje spornog pravnog pitanja Vrhovnom sudu Srbije, u smislu člana 176. Zakona o parničnom postupku. Iz spisa predmeta se ne može videti kada je ovaj zahtev dostavljen Vrhovnom sudu Srbije, kao ni da li je u proteklom periodu od četiri i po godine doneta odluka o ovom zahtevu, ali iz spisa proizlazi da nakon donošenja rešenja o prekidu postupka prvostepeni sud nije postupao u ovom predmetu , iako je bio dužan da po službenoj dužnosti nastavi postupak po donošenju odluke Vrhovnog suda Srbije o navedenom predlogu, odnosno da odluči o tužbenom zahtevu bez obzira na to da li je Vrhovni sud Srbije prihvatio ili odbio da zauzme stav o spornom pravnom pitanju. Saglasno članu 178. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud Srbije, pak, je bio dužan da reši sporno pravno pitanje u roku od 90 dana od dana prijema zahteva. Osim toga, i pre prekida postupka više puta je došlo do izražaja neažurno postupanje nadležnog suda. Tako je ročište na kome je trebalo odlučiti o predlogu podnosioca za vraćanje u pređašnje stanje je održano pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu skoro deset meseci nakon podnošenja predloga, a nakon ukidanja prvostepenog rešenja kojim se sud oglasio apsolutno nenadležnim i odbacio tužbu, prvostepeni sud je zakazao prvo ročište za glavnu raspravu punih šest meseci nakon prijema odgovora na tužbu.

6. Imajuću u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 836/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak što pre okončao.

S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede ustavnog prava stavio tek u dopuni ustavne žalbe koju je podneo Ustavnom sudu 12. marta 2012. godine, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, a na osnovu odredbe člana 46. stav 1. tačka 2) Zakona, u tački 3. izreke odbacio zahtev kao neblagovremen.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević