Odluka Ustavnog suda o ustavnosti Odluke o zastavi AP Vojvodine

Kratak pregled

Ustavni sud odbija zahtev za utvrđivanje neustavnosti Odluke o zastavi AP Vojvodine. Razlozi za pokretanje postupka zasnovani su na Ustavu iz 1990. godine, dok važeći Ustav iz 2006. izričito daje pravo autonomnim pokrajinama na sopstvene simbole.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. P . iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8864/03 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. P . iz B . je 5. jula 2011. godine, preko punomoćnika M . C, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8864/03.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je 29. decembra 2003. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete zbog manje isplaćene plate i da ovaj parnični postupak još uvek nije okončan, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 8864/03, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:

Tužioci B. P, ovde podnosilac ustavne žalbe, Lj.N. i D.S, su 29. decembra 2003. godine podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade materijalne štete zbog manje isplaćene plate u periodu januar 2000. – decembar 2003. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 8864/03.

Tužena je 20. januara 2004. godine podnela odgovor na tužbu, te je prvostepeni sud zakazao prvo ročište za glavnu raspravu za 21. mart 2005. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 12. jula 2005. godine doneo rešenje P. 8864/03, kojim je zastao sa postupkom u ovoj pravnoj stvari do rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije.

Tužioci su podneskom od 22. februara 2006. godine predložili da se nastavi s postupanjem u ovoj parnici.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 27. novembra 2007. godine doneo rešenje P. 8864/03, kojim je prekinuo parnični postupak do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije o predlogu za rešavanje spornog pravnog pitanja, ističući da je Prvi opštinski sud u Beogradu podneo predlog sudu najviše pravne instance za rešavanje spornog pitanja u vezi osnova tužbenog zahteva, a što predstavlja prethodno pitanje za odluku u ovoj pravnoj stvari i pozivajući se na odredbe člana 12. i člana 215. stav 1. tačka 1) Zakona o parničnom postupku.

Nakon što je navedeno rešenje postalo pravnosnažno, prvostepeni sud je 23. januara 2008. godine arhivirao predmet.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjuje na ovaj parnični postupak, sadrži slične odredbe ranije važećeg zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda i posebnu obavezu suda da hitno postupa u radnim sporovima. Ostalim odredbama, koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 12.) (član 215. tačka 1)); da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1) ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak (član 217. stav 1).

Odredbom člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 29. decembra 2003. godine , podnošenjem tužbe podnosioca Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da se ovaj radni spor još nalazi u prvostepenoj fazi odlučivanja, imajući u vidu da je rešenjem navedenog prvostepenog suda P. 8864/03 od 27. novembra 2007. godine prekinut parnični postupak zbog rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da ovaj radni spor traje više od deset godina i da u njemu još nije doneta nijedna prvostepena odluka, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da u ovom predmetu nije bilo složenih i činjeničnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka.

S obzirom na to da se ovaj spor odnosi na zaštitu potraživanja proisteklog iz radnog odnosa, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao interes da se parnični postupak efikasno okonča.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i pogrešno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. Činjenice da je Drugi opštinski sud u Beogradu zakazao prvo ročište za glavnu raspravu nakon jedne godine i dva meseca od dana podnošenja odgovora na tužbu tužene i da posle toga više nije održao nijedno ročište do donošenja rešenja o prekidu postupka P. 8864/03 od 27. novembra 2007. godine, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno potvrđuju da navedeni prvostepeni sud u ovoj parnici nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti i da nije ni sproveo dokazni postupak u cilju utvrđivanja bitnih činjenica za odlučivanje o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je Drugi opštinski sud u Beogradu doneo navedeno rešenje o prekidu parničnog postupka zbog rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije, u smislu odredaba člana 176. Zakona o parničnom postupku. Iz spisa predmeta se ne može videti kada je Vrhovnom sudu Srbije dostavljen predlog za rešavanje spornog pravnog pitanja, kao ni da li je u proteklom periodu doneta odluka o ovom predlogu, ali iz spisa proizlazi da nakon donošenja rešenja o prekidu postupka prvostepeni sud nije postupao u ovom predmetu, iako je bio dužan da po službenoj dužnosti nastavi postupak po donošenju odluke Vrhovnog suda Srbije o navedenom predlogu, odnosno da odluči o tužbenom zahtevu bez obzira na to da li je Vrhovni sud Srbije prihvatio ili odbio da zauzme stav o spornom pravnom pitanju. Pri tome, prvostepeni sud nije ni zatražio od Vrhovnog suda Srbije, odnosno sada Vrhovnog kasacionog suda izveštaj da li je taj sud zauzeo stav o spornom pravnom pitanju.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu dužnost sudova da hitno postupaju prilikom rešavanja radnih sporova i da u ovom predmetu nije doneta nijedna prvostepena presuda, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu pasivno držanje podnosioca ustavne žalbe nakon donošenja rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 8864/03 od 27. novembra 2007. godine, koje se manifestovalo u činjenici da on nije tražio nastavljanje postupka, te je uzeo u obzir i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.