Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete zbog manje isplaćene plate. Postupak je trajao preko deset godina, što je nerazumno dugo, uz periode neaktivnosti suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. P. i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 6887/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P. iz B. je 5. jula 2011. godine, preko punomoćnika M. C, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4163/03.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je 11. juna 2003. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete zbog manje isplaćene plate i da ovaj parnični postupak još uvek nije okončan, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6887/11, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:

Tužioci S. P, ovde podnosilac ustavne žalbe, i I.A, su 17. juna 2003. godine podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade materijalne štete zbog manje isplaćene plate u periodu januar 2000. – maj 2003. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 4163/03.

Prvostepeni sud je 2. jula 2003. godine doneo rešenje P. 4163/03, kojim se oglasio nenadležnim za postupanje u ovoj parnici i odbacio tužbu, ističući da se pravo na isplatu garantovane plate može jedino ostvariti u upravnom postupku pred nadležnim vojnim organima.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8677/03 od 24. septembra 2003. godine ukinuo rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4163/03 od 2. jula 2003. godine, te je vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je dobio novi broj P. 6700/03. Drugi opštinski sud u Beogradu je 28. februara 2008. godine doneo rešenje P. 6700/03, kojim se tužba smatra povučenom, ističući da parnične stranke nisu pristupile na ročište za glavnu raspravu zakazano za taj dan.

Postupajući po predlogu tužilaca, prvostepeni sud je 10. juna 2008. godine doneo rešenje P. 6700/03, kojim nije dozvolio vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta od 28. februara 2008. godine.

Odlučujući o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja kojim se tužba smatra povučenom, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 81/10 od 23. februara 2011. godine ukinuo navedeno rešenje i vratio predmet Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje, ističući da je prvostepeni sud dopisom od 7. decembra 2007. godine pozvao punomoćnika tužilaca da pristupi na sporno ročište, a da ga pri tom nije upozorio na posledice izostanka ročišta, u smislu odredbe člana 108. stav 3. Zakona o parničnom postupku, a što je bio dužan da učini. Viši sud u Beogradu je 29. marta 2011. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, sa pismenim otpravcima drugostepenog rešenja.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 6887/11, a Prvi osnovni sud u Beogradu je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao za 4. jul 2011. godine.

Postupajući po predlogu tužilaca, Prvi osnovni sud u Beogradu je 10. aprila 2013. godine doneo rešenje P. 6887/11, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, ističući da se pred Evropskim sudom za ljudska prava vodi postupak po predstavci tužilaca, po istom činjeničnom i pravnom osnovu kao u ovoj parnici.

Tužena je 7. maja 2013. godine podnela žalbu protiv prvostepenog rešenja.

Pored toga, Ustavni sud je konstatovao da drugostepeni sud još nije odlučio o navedenoj žalbi i da su prvostepeni sudovi u ovoj pravnoj stvari imali dva perioda neaktivnosti (12. januar 2004. – 20. novembar 2007. godine i 2. novembar 2011. – 10. april 2013. godine), u kojima nisu održali nijedno ročište za glavnu raspravu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjuje na ovaj parnični postupak, sadrži slične odredbe ranije važećeg zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda i posebnu obavezu suda da hitno postupa u radnim sporovima. Odredbom člana 384. stav 1. Zakona je bilo propisano da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda.

Odredbom člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 17. juna 2003 . godine, podnošenjem tužbe podnosioca Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da ova parnica još uvek nije okončana, uzimajući u obzir da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6887/11 od 10. aprila 2013. godine prekinut postupak u ovoj pravnoj stvari do okončanja postupka pred Evropskim sudom za ljudska prava.

Razmatrajući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje deset godina i osam meseci i da je još uvek u fazi prvostepenog odlučivanja, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su on i njegov punomoćnik preduzeli sve procesne mere kako bi se predmetni parnični postupak efikasno okončao.

Ustavni sud smatra da je podnosilac imao legitiman interes da se blagovremeno okonča ovaj radni spor. Parnice pokrenute protiv poslodavca radi naknade materijalne štete u vidu manje isplaćene plate, po mišljenju Ustavnog suda, spadaju u predmete u kojima se zahteva posebna efikasnost i marljivost suda.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i pogrešno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postpka. Najpre, Drugi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P. 4163/03 od 2. jula 2003. godine oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje i odbacio tužbu, pogrešno ocenjujući da je reč o upravnoj stvari, te je Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 8677/03 od 24. septembra 2003. godine ukinuo navedeno rešenje i vratio predmet istom prvostepenom sudu na dalje postupanje. Neažurno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu u ovom predmetu se na slikovit način ogleda u činjenici da je navedeni prvostepeni sud imao period neaktivnosti u trajanju od tri godine i deset meseci (od 12. januara 2004. do 20. novembar 2007. godine) u kome nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu u cilju efikasnog okončanja parnice. Dalje, Ustavni sud konstatuje da je Drugi opštinski sud u Beogradu 28. februara 2008. godine doneo rešenje P. 6700/03, kojim se tužba smatra povučenom, pogrešno zaključujući da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe uredno pozvan na ročište za glavnu raspravu zakazanu za taj dan, pa je Viši sud u Beogradu rešenjem Gž. 81/10 od 23. februara 2011. godine ukinuo navedeno rešenje i vratio predmet Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje. Budući da je Viši sud u Beogradu tek nakon dve godine i osam meseci doneo rešenje kojim je ukinuo prvostepeno rešenje kojim se tužba smatra povučenom, Ustavni sud ukazuje na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni. S tim u vezi , Ustavni sud nalazi i da postoji doprinos Prvog osnovnog suda u Beogradu za prekomerno trajanje ove parnice, jer je taj sud tek nakon više od tri meseca od dana prijema navedenog drugostepenog rešenja zakazao prvo ročište u ponovnom postupku, iako je prema odredbi člana 384. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine bio dužan to da učini u roku od 30 dana od dana prijema drugostepenog rešenja. Pored toga, navedeni prvostepeni sud u periodu od 2. novembra 2011. do 10. aprila 2013. godine nije zakazao ni održao nijedno ročište za glavnu raspravu.

Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu dužnost sudova da hitno postupaju prilikom rešavanja radnih sporova, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere, kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

7. Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. O dlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je uzeo u obzir da je parnica, na predlog podnosioca ustavne žalbe, u prekidu nepunih godinu dana, te je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti