Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko devet godina. Sud nalazi da je prvostepeni sud neopravdano prekinuo postupak i potom godinama bio neaktivan, čime je povredio pravo podnosioca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2997/2010
22.11.2012.
Beograd

Ustavni sud , Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Sanela Mitića iz Dolova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Sanela Mitića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4089/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sanel Mitić iz Dolova je 24. juna 2010. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu , dopunjenu podneskom od 12. marta 2012. godine, zbog povrede načela vladavine prava iz člana 3. Ustava Republike Srbije, načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. st. 1. i 2. Ustava, kao i prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P.4292/03, odnosno P. 4089/04.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 20. juna 2003. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi isplate razlike zarade. Dalje je naveo da je od tada proteklo sedam godina, a da parnični postupak nije završen i da se ne zna kada će biti okončan. Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu ustavnih prava. U dopuni ustavne žalbe od 12. marta 2012. godine, podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170 Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava a stavom 2. člana 82. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Članom 32. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 99/11), koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine, izmenjen je i dopunjen član 85. Zakona, tako da je stavom 3. tog člana propisano da zahtev za naknadu štete može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe.

Članom 40. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4089/04 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudsko j stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, sa još tri tužioca, 20. juna 2003. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi isplate razlike zarade.

Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 4292/03 od 22. septembra 2003. godine, kojim se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odbacio je tužbu.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 734/04 od 25. decembra 2003. godine usvojena je žalba tužilaca i ukinuto je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4292/03 od 22. septembra 2003. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak.

Prvo ročište u ovom postupku koje je bilo zakazano za 14. april 2005. godine nije održano, a nakon toga, sud je od nadležnih vojnih organa zatražio izveštaj o primanjima tužilaca. Traženi izveštaj dostavljen je sudu u maju 2005. godine.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4089/04 od 27. novembra 2007. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari do donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije po predlogu za rešavanje spornog pravnog pitanja. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je Prvi opštinski sud u Beogradu podneo predlog Vrhovnom sudu Srbije za rešavanje spornog pravnog pitanja po članu 176. Zakona o parničnom postupaku, a u vezi osnova tužbenog zahteva; da je sud našao da je odluka Vrhovnog suda Srbije prethodno pitanje za odluku u ovoj pravnoj stvari, te je odlučio kao u izreci rešenja , primenom člana 215 . stav 1 . tačka 1) u vezi člana 12. Zakona o parničnom postupku. Ovo rešenje je dostavljeno strankama, koje protiv njega nisu izjavile žalbu, nakon čega u predmetu nije postupano.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima, da se v ladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.). Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i dalje primenjuje na predmetni postupak, bilo je propisano : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. ); da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 12.) (član 215. tačka 1)); da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1) ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razloz i da se čeka na njegov završetak (član 217. stav 1).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 20. juna 2003. godine i da još uvek nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i p eriod trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da predmetni postupak traje preko devet godina, da u njemu nije doneta nijedna prvostepena odluka, koja činjenica sama po sebi govori da je postupak premašio standarde razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji

vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Polazeći od predmeta spora i imajući u vidu činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori, po nalaženju Ustavnog suda , ne radi se o složenom predmetu.

Imajući u vidu da se ovde radi o sporu o potraživanju iz radnog odnosa, Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe ima legitiman interes da se o nj egovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Takođe, po oceni Suda, podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka jer se njegov punomoćnik uredno odazvao pozivu suda na jedino ročište koje je bilo zakazano.

Po nalaženju Ustavnog suda, doprinos dugom trajanju predmetnog postupka isključivo je na strani nadležnog prvostepenog suda. Naime, ovde se, pre svega, ima u vidu činjenica da je Drugi opštinski sud u Beogradu prekinuo postupak rešenjem P. 4089/04 od 27. novembra 2007. godine, u smislu člana 215. tačka 1) Zakona o parničnom postupku, zbog toga što je Prvi opštinski sud u Beogradu podneo predlog za rešavanje spornog pravnog pitanja Vrhovnom sudu Srbije, u smislu člana 176. Zakona o parničnom postupku. Iz spisa predmeta se ne može videti kada je ovaj zahtev dostavljen Vrhovnom sudu Srbije, kao ni da li je u proteklom periodu od skoro pet godina doneta odluka o ovom zahtevu, ali iz spisa proizlazi da nakon donošenja rešenja o prekidu postupka prvostepeni sud nije postupao u ovom predmetu, iako je bio dužan da po službenoj dužnosti nastavi postupak po donošenju odluke Vrhovnog suda Srbije o navedenom predlogu, odnosno da odluči o tužbenom zahtevu bez obzira na to da li je Vrhovni sud Srbije prihvatio ili odbio da zauzme stav o spornom pravnom pitanju. Pri tome, prvostepeni sud nije ni zatražio od Vrhovnog suda Srbije odnosno sada Vrhovnog kasacionog suda izveštaj da li je taj sud zauzeo stav o spornom pravnom pitanju. Osim toga, i pre prekida postupka, prvostepeni sud je neažurno postupao, s obzirom na to da nakon pribavljanja izveštaja od nadležnih vojnih organa u maju 2005. godine do donošenja rešenja o prekidu postupka, dakle u periodu od dve i po godine, nije preduzeo nijednu procesnu radnju.

6. Imajuću u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4089/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke nal ožio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak što pre okončao.

S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede ustavnog prava istakao tek u dopuni ustavne žalbe koju je podneo Ustavnom sudu 12. marta 2012. godine, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine, u tački 3. izreke odbacio zahtev kao neblagovremen.

7. U vezi navoda ustavne žalbe da su u toku predmetnog parničnog postupka povređena načela o vladavini prava i zabrani diskriminacije utvrđena čl. 3. i 21. Ustava, kao i pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao preuranjenu, imajući u vidu da predmetni parnični postupak još nije okončan, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti