Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 12 godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova i poništena je drugostepena presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . P, S . S, D . M, O . L, M . R, G . M, D . M . i D . I, svih iz Donjeg Milanovca, G . I . iz Česterega, B . J . iz Srednjeva i D . J . iz Ljubljane, Republika Slovenija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P, S . S, D . M, O . L, M . R, G . M, D . M, D . I, G . I, B . J . i D . J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Negotinu – Sudska jedinica u Majdanpeku u predmetu P1. 428/10 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba M. P, S . S, D . M, O . L, M . R, G . M, D . M, D . I, G . I, B . J . i D . J . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3918/11 od 12. aprila 2013. godine, ispravljenom rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3918/11 od 21. juna 2013. godine , povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na pravič no suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3918/11 od 12. aprila 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbama podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 3. izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Negotinu – Sudska jedinica u Majdanpeku P1. 428/10 od 2 8. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P, S . S, D . M, O . L, M . R, G . M, D . M . i D . I, svi iz Donjeg Milanovca, G . I . iz Česterega, B . J . iz Srednjeva i D . J . iz Ljubljane, Republika Slovenija, podneli su Ustavnom sudu, 30. decembra 2013. godine, preko punomoćnika M. R, advokata iz Majdanpeka, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Negotinu – Sudska jedinica u Majdanpeku P1. 428/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3918/11 od 12. aprila 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav. 1, članom 36. stav 1. i članom 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosioci su naveli da je da je predmetni parnični postupak trajao duže od 11, odnosno skoro 12 godina, pri čemu oni nisu doprineli da taj postupak tako nerazumno dugo traje, ističući da sudovi nisu preduzimali odgovarajuće mere da obezbede efikasno sprovođenje dokaznog postupka i donošenje odluka o tužbenom zahtevu. U odnosu na osporenu presudu, podnosioci su istakli da su kod tuženog radili u veoma lošim uslovima za rad, bez zaštitne opreme i bez redovnih sistematskih pregleda, što je utvrdio i inspektor rada, a takvo je i mišljenje Instituta za kvalitet radne i životne sredine. Dalje su naveli da je u toku predmetnog parničnog postupka veštak medicine rada našao da su loši uslovi rada, bez primene zaštitnih mera, uticali na njihovo zdravlje, dok je veštak specijalista medicine rada našao da postoji uzročno-posledična veza između uslova u kojim su radili kod tužioca i bolesti koje su zadobili, a usled kojih je došlo do umanjenja njihove opšte životne aktivnosti. Međutim, kako su naveli, Apelacioni sud u Beogradu nije cenio uslove pod kojim su radili, već je samo prihvatio nalaz Instituta za medicinu rada koji je suprotan svim ostalim izvedenim dokazima i na njemu zasnovao svoju odluku. Podnosioci su naveli i da je drugostepeni sud, kod postojanja dva suprotna nalaza veštaka , radi utvrđivanja činjeničnog stanja, a u situaciji kada nije moguće da se izvede njihovo suočenje, morao da odredi treće, tzv. superveštačenje, pa tek onda da donese odluku. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnosiocima na naknadu štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava, te da poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Negotinu – Sudska jedinica u Majdanpeku P1. 428/10, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe O. L, kao tužilja, podnela je 18. jula 2001. godine tužbu Opštinskom sudu u Majdanpeku protiv tuženog R . „B .“ G. – I . D.O.O MAJDANPEK, svog poslodavca, kojom je tražila da se obaveže tuženi da joj, na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha i duševnih bolova zbog smanjenja opšte životne aktivnosti i radne sposobnosti, isplati opredeljeni novčani iznos. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 514/01.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 18. septembar 2001. godine, ali ono, kao ni naredno ročište, nije održano jer tuženom nije uredno uručen poziv. Nakon toga, dva ročišta nisu održana na saglasan predlog stranaka, a jedno na zahtev tuženog.

Podnosioci ustavne žalbe M. P, G . Ilić, B . J, G . M, D . M . i D . I . su 25. marta 2002. godine, a podnosioci S . S . i D . M . 30. avgusta 2002. godine, kao tužioci, podneli su tužbu Opštinskom sudu u Majdanpeku protiv istog tuženog i sa istim zahtevom, a povodom ove tužbe formiran je predmet P. 196/02. Tužba u ovom predmetu proširena je 7. aprila 2003. godine na tužioce M . R . i D . J, ovde takođe podnosioce ustavne žalbe. Povodom tužbe tužioca A.S. od 2. marta 2004. godine, takođe protiv istog tuženog i sa istim zahtevom, formiran je predmet P. 160/04. Označene tri parnice spojene su radi zajedničkog raspravljanja. U spisima predmeta nedostaje deo koji se odnosi na tok postupka u periodu od 2002. do 2007. godine, osim što se iz nalaza veštaka iz decembra 2006. godine zaključuje da je prethodno bilo određeno izvođenje ovog dokaza.

Opštinski sud u Majdanpeku je u 2007. i 2008. godini zakazao dva ročišta (za 6. februar 2007. godine i 27. avgust 2008. godine), nakon čega je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 514/01, P. 196/02 i P. 160/04, kojom je usvojio tužbene zahteve tužilaca. Označena presuda dostavljena je parničnim strankama 29. januara, odnosno 4. februara 2009. godine. Ista presuda ukinuta je u postupku po žalbi tuženog, rešenjem Okružnog suda u Negotinu Gž. 346/09 od 12. maja 2009. godine. U rešenju je navedeno, između ostalog, da je neophodno da tužioci definišu svoje zahteve u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P1. 28/09, a Opštinski sud u Majdanpeku je zakazao jedno ročište, na kojem je određeno da se izvrši dopunsko veštačenje, te je određeni sudski veštak dostavio dopunski nalaz sa mišljenjem. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmetni parnični postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Negotinu – Sudska jedinica u Majdanpeku pod brojem P1. 428/10, koji je, posle tri održana ročišta, zaključio raspravu i doneo presudu P1. 428/10 od 28. aprila 2010. godine. Označenom presudom delimično su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca, te je tuženi obavezan da im, na ime naknade nematerijalne štete za duševni bol zbog umanjenja životne aktivnosti, isplati određene novčane iznose. U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je da je u toku postupka utvrđeno da su tuženi, radeći kod tuženog, bili izloženi štetnim isparenjima zbog upotrebe različitih otrovnih hemijskih materija, a da tuženi nije preduzeo sve mere koje je mogao i morao da preduzme da bi sprečio nastanak štete ili umanjio njen obim, usled čega je kod njih došlo do smanjenja njihove opšte životne aktivnosti, koja se ogleda u smanjenoj sposobnosti obavljanja svakodnevnih poslova u odgovarajućem procentu.

Protiv prvostepene presude parnične stanke su izjavile žalbe 14. juna, odnosno 14. jula 2010. godine. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6524/10 od 15. juna 2011. godine vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu na dopunu postupka. Nakon ponovnog dostavljanja spisa, Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž1. 3918/11 od 18. aprila 20102. godine, otvorio raspravu. Drugostepeni sud je odredio izvođenje dokaza veštačenjem putem sudskog veštaka medicinske struke na okolnost postojanja uzročno-posledične veze između obavljanja poslova tužilaca kod tuženog i nastalih oboljenja kod svakog od tužilaca. Veštačenje je povereno Institutu za medicinu rada, a nakon dostavljanja nalaza sa mišljenjem, saslušan je predstavnik Instituta. Prema dostavljenom nalazu Instituta ne postoji uzročno-posledična veza između uslova rada u kojima su tužioci radili kod tuženog i oboljenja koja su utvrđena kod tužilaca. Budući da je ranije određen veštak koji je sproveo veštačenje u toku prvostepenog postupka preminuo, te suočavanje iskaza nije bilo moguće, tužioci su tražili da se sprovede još jedno superveštačenje, što je odbio drugostepeni sud. Po zaključenju rasprave, Apelacioni sud u Beogradu doneo je osporenu presudu Gž1. 3918/11 od 12. aprila 2013. godine, kojom je preinačio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Negotinu – Sudska jedinica u Majdanpeku P1. 428/10 od 28. aprila 2010. godine, tako što je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca. U obrazloženju osporene presude navedeno je da je, na osnovu nalaza komisije Instituta za medicinu rada, koja je sastavljena od eminentnih stručnjaka, parnični sud utvrdio da oboljenja koja imaju tužioci nisu uzročno-posledično povezana sa poslovima koje su oni obavljali kod tuženog, te da ne postoji ni odgovornosti tuženog u konkretnom slučaju. Ova presuda ispravljena je rešenjem od 21. juna 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1 i 4.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.) a dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, kao i da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221.); da će sud izvesti dokaz veštačenjem kad je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže (član 249.); da ako je određeno više veštaka, oni mogu podneti zajednički nalaz i mišljenje kad se u nalazu i mišljenju slažu, a ako se u nalazu i mišljenju ne slažu, svaki veštak posebno iznosi svoj nalaz i mišljenje, da ako se podaci veštaka o njihovom nalazu bitno razilaze, ili ako je nalaz jednog ili više veštaka nejasan, nepotpun ili u protivrečnosti sam sa sobom ili sa utvrđenim okolnostima, a ti se nedostaci ne mogu otkloniti ponovnim saslušanjem veštaka, obnoviće se veštačenje sa istim ili drugim veštacima, kao i da ako u mišljenju jednog ili više veštaka ima protivrečnosti ili nedostataka, ili se pojavi osnovana sumnja u pravilnost datog mišljenja, a ti se nedostaci ili sumnja ne mogu otkloniti ponovnim saslušanjem veštaka, zatražiće se mišljenje drugih veštaka (član 259.); a će sud odlučiti koja će dokazna sredstva izvesti na glavnoj raspravi, kao i da će sud predloge koje ne smatra bitnim za donošenje odluke odbiti rešenjem koje će obrazložiti (član 293.)

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe, do njegovog okončanja, donošenjem rešenja od 21. juna 2013. godine kojim je ispravljena osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu, u odnosu na podnositeljku O . L . trajao 11 godina i 11 meseci, u odnosu na podnosioce M . P, G . I, B . J, G . M, D . M . i D . I . 11 godina i tri meseca, u odnosu na podnosioce S . S . i D . M . deset godina i deset meseci, a u odnosu na podnosioce M . R . i D . J . deset godina i dva meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da su sudski postupci po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, odnosno od podnošenja tužbi sudu.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je bio hitne prirode, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio složen, budući da je trebalo odlučiti o zahtevima 12 tužilaca koji su zasnovani na različitom činjeničnom stanju.

S obzirom na to da je tužbom traženo da se obaveže tuženi da ovde podnosiocu ustavne žalbe isplati opredeljene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete nastale kao posledice loših uslova na radu, to je Ustavni sud ocenio da je istaknuti zahtev za podnosioce bio od velikog značaja.

Ustavni sud je ocenio, imajući u vidu dostupnu dokumentaciju, da podnosioci svojim ponašanjem nisu doprineli navedenoj dužini trajanja postupka, osim što dva ročišta nisu održana na zajednički predlog podnositeljke O. L . i tuženog.

U pogledu postupanja nadležnih sudova, Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni sud u toku 2007. godine zakazao samo jedno ročište, a naredno godinu i po dana kasnije, bez navođenja razloga za to. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da je prva prvostepena presuda dostavljena paničnim strankama pet i po meseci od donošenja, kao i da je postupak po žalbi izjavljenoj protiv presude od 28. aprila 2010. godine trajao skoro tri godine. Imajući u vidu navedeno, te zakonsku obavezu suda da sprovede postupak bez odugovlačenja, Ustavni sud je ocenio da opisana složenost postupka i doprinos jedne od podnositeljki ne mogu da budu opravdanje za trajanje postupka više od deset, odnosno 11 godina, već da odgovornost za dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnog suda podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 1. izreke

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, te njegovu opisanu složenost. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da, saglasno navedenoj ustavnoj odredbi, kao i praksi Evropskog suda za ljudska prava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, argumentovano i dovoljno obrazlože svoje odluke. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju u svakom slučaju da obrazlože svoju odluku na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti, pored ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine). U procesnoj situaciji kada sud više instance u postupku po žalbi svojom odlukom preinačava odluku suda niže instance postoji veći stepen obaveze suda više instance da detaljnije, jasnije i preciznije obrazloži svoju odluku, budući da donošenjem preinačavajuće presude, zakonitost i pravilnost pravnog stanovišta izraženog u njoj nezadovoljna stranka, uglavnom, više ne može da osporava. Ustavni sud dalje ukazuje da se osobenost pravnog stanovišta zauzetog u preinačavajućoj drugostepenoj presudi ogleda i u tome da razlozi dati u ovoj vrsti drugostepene presude moraju da na jasan i nedvosmislen način ukazuju zašto je pogrešna ocena prvostepenog suda u pogledu spornog pravnog pitanja. Navedeno ima za cilj da samoj stranci u postupku bude poznato i jasno zašto se preinačava prvostepena presuda na njenu štetu.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da, prema procesnim pravilima, radi utvrđivanja činjeničnog stanja, parnični sud određuje izvođenje dokaza, pri čemu će izvođenje dokaza veštačenjem da odredi onda kada je za utvrđivanje ili razjašnjenje neke činjenice potrebno stručno znanje kojim taj sud ne raspolaže. Nadalje, iz navedenih pravila sledi da se dokazi izvode na glavnoj raspravi, kao i da se pravnosnažnost presude vezuje za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave, a koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po sopstvenom uverenju. Glavna rasprava, po pravilu, drži se pred prvostepenim sudom, ali , u zakonom predviđenim slučajevima , ona može da se održi i pred drugostepenim sudom. To će biti, između ostalog, kada drugostepeni sud nađe da je pobijana prvostepena presuda zasnovana na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili da su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, a u istoj parnici prvostepena presuda je već jednom bila ukinuta. U slučaju da drugostepeni sud otvori raspravu, na njoj će se ponoviti već izvedeni dokazi (osim u zakonom propisanim izuzecima), a stranke će moći da se izjasne o navodima i dokazima protivne strane. Nezavisno od toga da li se rasprava vodi pred prvostepenim ili pred drugostepenim sudom, u dokaznom postupku parnični sud je slobodan da oceni koji dokaz i treba da se izvedu da bi taj sud mogao da donese odluku o osnovanosti tužbenog zahteva. On je ovlašćen i, kada smatra da predloženi dokazi nisu od značaja za utvrđivanje relevantnih činjenica, da odbije njihovo izvođenje. Međutim, Zakon o parničnom postupku obavezuje sud da odbijanje predloženog dokaza učini rešenjem, u kojem mora svoju odluku da obrazloži. Slobodna ocena dokaza ne oslobađa sud da dâ savesnu i brižljivu ocenu svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da pravo na pravično suđenje podrazumeva i da odluka postupajućeg suda bude dovoljno i jasno obrazložena, kako bi se izbegla arbitrernost u postupanju. Prema istim pravilima postupka , u slučaju kada se nalazi veštaka bitno razlikuju, veštaci će se ponovo saslušati, a ako razlike tako ne mogu da se otklon e, ponovo će se izvesti ovaj dokaz, sa istim ili drugim veštacima.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je prvostepena presuda u predmetnom parničnom postupku doneta na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja čija je podloga bio nalaz sa mišljenjem veštaka medicinske struke o uzroku nastanka bolesti ovde podnosilaca ustavne žalbe, prema kojem su neadekvatni uslovi rada u kojima su podnosioci radili kod tuženog duži niz godina doveli do nastanka i razvoja utvrđenih oboljenja kod njih, zbog kojih im je smanjena opšta životna aktivnost. Samo iz razloga što u spisima predmeta drugostepeni sud nije našao nalaz sa mišljenjem veštaka za jednog od tužilaca (A.S.), to je otvorio raspravu i odredio izvođenje ovog dokaza. S obzirom na to da je ranije određen veštak koji je postupao u toku prvostepenog postupka u međuvremenu preminuo, apelacioni sud je zadatak poverio Institutu za medicinu rada, koji je našao da postoji umanjenje opšte životne aktivnosti kod tog tužioca, ali da ne postoji uzročno-posledična veza između uslova u kojima je on radio kod tuženog i nastalih oboljenja. Imajući u vidu navedeno, drugostepeni sud je odredio ponovo izvođenje dokaza veštačenjem na istu okolnost i za ostale tužioce, a Institut je i kod njih utvrdio da ne postoji uzročno-posledična veza između radnih uslova kod tuženog i nastalih oboljenja kod tužilaca ., Usled kontradiktornosti dva nalaza, te objektivne nemogućnosti da se izvrši njihovo usaglašavanje, tužioci su tražili da se izvrši „superveštačenje“ i predložili za to Zavod za sudsku medicinu u N. Međutim, Apelacioni sud u Beogradu je ovaj predlog odbio, ne dajući objašnjenje za to, a potom je svoju odluku o (ne)osnovanosti tužbenih zahteva tužilaca zasnovao na ovom, drugom, nalazu, ne obrazlažući , pri tome , zašto smatra da se ne može prihvatiti raniji dostavljeni nalaz veštaka.

Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je obaveza parničnog suda da sprovede zakonom propisani postupak, Ustavni sud je ocenio da opisano postupanje Apelacionog suda u Beogradu , te obrazloženje osporene presude, ne zadovoljavaju standarde pravičnog suđenja uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava . Stoga je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede ustavnog prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Negotinu – Sudska jedinica u Majdanpeku P1. 428/10 od 28. aprila 2010. godine, te je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 4. izreke.

Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku drugostepenog suda o tome da li su predmetni tužbeni zahtevi osnovani, jer će odluku o tome doneti nadležan sud, primenom odgovarajućih materijalnih i procesnih propisa.

7. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i da je odredio da se ponovo odluči o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, Ustavni sud nije cenio navode podnosilaca o povredi načela i prava iz čl. 21, 36. i 60. Ustava.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.