Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Podnositeljki se dosuđuje naknada nematerijalne štete. U preostalom delu, žalba koja se odnosi na ishod spora se odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. J . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. marta 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49021/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. J . iz Beograda je , 31. decembra 2014. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4437/14 od 8. oktobra 2014. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49021/10 od 30. januara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49021/10.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je u osporenom parničnom postupku presu đeno nakon deset godina od podnošenja tužbe; da je postupak po žalbi, koji je potom usledio, trajao još dve godine; da podnositeljka svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja postupka, zbog čega joj je nesumnjivo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je proizvolj an zaključak parničnih sudova da nije na nesumnjiv način dokazana uzročno-posledična veza između terapije koju je tužena primenila u lečenju podnositeljke i nastale štete; da je takav stav posledica prevelikog oslanjanja sudova na mišljenje komisije veštaka, koje je zasnovano na činjenicama koje su do kraja po stupka ostale sporne i nejasne (obaveza urednog vođenja protokola bolesnika, stručna osposobljenost fizioterapeuta, koji je po nalogu tužene primenjivao terapiju na podnositeljki, odbijanje podnositeljke da od tužene primi lekarsku pomoć nakon što je došlo do „ ispadanja“ stopala); da je proizvoljna i ocena parničnih sudova o teretu dokazivanja, s obzirom na to da je tužena, kao lice koje obavlja profesionalnu delatnost, na osnovu člana 154. stav 1. u vezi člana 18. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, bila dužna da dokaže da je predmetna šteta nastupila bez njene krivice, odnosno krivice lica koje je u njeno ime i po njenom nalogu preduzimalo radnje u postupku lečenja podnositeljke.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporen e akte i podnositeljki prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300.000 dinara, zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenih prava, te dosudi troškove za sastav ustavne žalbe , ili da kao način otklanjanja štetnih posledica povrede ustavnih prava , umesto poništaja osporenih akata, podnositeljki prizna pravo na naknadu materijalne štete u visini potraživanja koja su bila predmet osporenog parničnog postupka i troškova postupka koje je podnositeljka u obavezi da isplati tuženoj.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49021/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 19. juna 200 2. godine, u svojstvu tužilje, podnela Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužen e dr Lj. J . iz Beograda , radi naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova, straha i duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i estetske naruženosti, kao i naknade materijalne štete u visini troškova lečenja, nastale kao posledica nesavesnog lečenja tužilje. Predmet je zaveden pod brojem P. 1874/02.

Tužena je odgovor na tužbu dostavila 3. oktobra 2002. godine, a prvo ročište za glavnu raspravu je održano 11. oktobra 2002. godine, na kome je određeno izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka. Na narednom ročištu, održanom 18. novembra 2002. godine, tužilja i tužena su saslušane u svojstvu parničnih stranaka, a zatim je određeno medicinsko veštačenje, koje je povereno specijalisti ortopedije. Glavna rasprava je odložena na neodređeno vreme. Imenovani sudski veštak je u dva navrata (dopisima od 24. juna i 26. septembra 2003. godine) obavestio sud da je pozivao tužilju da obavi određene preglede i dodatne analize, kako bi se veštačenje moglo uspešno obaviti. Nalaz i mišljenje su predat i sudu 10. novembra 2003. godine. Tužilja je podneskom od 19. februara 2004. godine zatražila zakazivanje ročišta za glavnu raspravu. Sud je ročište zakazao za 22. april 2004. godine. Veštaku ortopedu je naloženo da kompletira svoj nalaz i mišljenje (nije se izjasnio o vrsti i intenzitetu pretrpljenog straha kod tužilje) . U dopuni od 5. maja 2004. godine, veštak je istakao da nije kompetentan da se izjasni na tu okolnost. Na ročištu održanom 14. maja 2004. godine je određeno izvođenje dokaza saslušanjem svedoka Z.M. i N.M, kao i usmeno izjašnjenje veštaka na ročištu. Naredno ročište nije održano zbog odlaska postupajućeg sudije u penziju. Tužilja je podneskom od 15. oktobra 2004. godine zahteva la da se zakaže ročište. Ročište je održano 7. aprila 2005. godine i tada je određeno saslušanje veštaka ortopeda. Naredna dva ročišta su odložena na molbu punomoćnika tužene. Na ročištu održanom 23. januara 2006. godine je izveden dokaz saslušanjem veštaka, a na ročištu održanom 22. marta 2006. godine saslušanjem svedoka M.O.

Podneskom od 4. aprila 2006. godine, tužilja je predložila novo veštačenje, i to preko komisije sastavljene od lekara određenih specijalnosti. Ovaj predlog je prihvaćen na ročištu održanom 16. juna 2006. godine. Predujam troškova novog veštačenja tužilja je uplatila 7. decembra 2006. godine, pošto ju je sud u dva navrata pozivao da to učini. Sud je pismeni otpravak rešenja o veštačenju izradio 2. februara 2007. godine. Veštak ortoped je nalaz i mišljenje predao sudu 16. aprila , a veštak neurohirurg 11. septembra 2007. godine. Zbog odbijanja dva veštaka fizijatra da obave veštačenje iz svoje struke, postupajući sud je od Okružnog suda u Beogradu tražio podatak o veštaku sa liste stalnih sudskih veštaka. Konačno, nalaz i mišljenj e veštaka fizijatra su pr edati sudu 25. marta 2008. godine.

Zbog primedbi koje je tužilja imala na mišljenje troje navedenih veštaka, sud je prihvatio njen predlog (na ročištu održanom 19. septembra 2008. godine) da se veštačenje poveri lekarskoj komisiji Kliničkog centra Srbije (u daljem tekstu: KCS) . Dopis da se izjasni o predloženom veštačenju je K CS upućen 16. decembra 2008. godine. U telefonskom razgovoru od 26. januara 2009. godine, KCS je tražio od suda da dostavi spise predmeta, kako bi se veštaci upoznali sa predmetom veštačenja. Dva naredna ročišta (24. marta i 15. juna 2009. godine) su odložena jer su se spisi i dalje nalazili u KCS. Sud je pismenim putem, u dva navrata, tražio vraćanje spisa. Lekarska komisija KCS je nalaz i mišljenje predala sudu 14. avgusta 2009. godine. Zbog primedbi tužilje na obavljeno veštačenje, Lekarska komisija se najpre pismeno (dopunski) izjasnila, a zatim su se na ročištu održanom 25. novembra 2009. godine pojedinačno izjasnili svi članovi komisije (neuropsihijatar, ortoped, neurohirurg i specijalista za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju).

Nakon 1. januara 2010. godine, predmet je prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu, gde je zaveden pod brojem P. 49021/10. Zbog neplaćenih troškova veštačenja i kasnijih dopuna i izjašnjenja, članovi lekarsk e komisija KCS su odbili da se odazovu na dva ročišta. Tužilja je navedene troškove uplatila 27. decembra 2010. godine. Članovi lekarske komisije su saslušani na ročištu održanom 18. januara 2011. godine. U periodu do presuđenja je zakazano još pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Saslušan je svedok O.P.M. Punomoćnik tužilje je podneskom od 16. novembra 2011. godine precizirao tužbeni zahtev tužilje, navodeći da je zbog proteka vremena došlo do značajnog uvećanja tužbenog zahteva tužilje za naknadu nematerijalne štete, po svim vidovima. Punomoćnik tužene je to smatrao preinačenjem tužbe, te se sa istim nije saglasio. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 30. januara 2012. godine.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49021/10 od 30. januara 2012. godine je najpre dozvoljeno objektivno preinačenje tužbe (stav I izreke), a zatim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u celini (stav II izreke) i tužilja obavezana da tuženoj naknadi troškove parničn og postupka (stav III izreke). Ova presuda je punomoćnicima parničnih stranaka uručena 16. marta 2012. godine.

Pored tužilje, žalbu je izjavila i tužena, pobijajući prvostepenu presudu u delu odluke kojom je dozvoljeno objektivno preinačenje tužbe. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu, kao nadležnom drugostepenom sudu, upućeni u maju 2012. godine. Rešenjem Gž. 4163/12 od 15. januara 2014. godine je predmet vraćen prvostepenom sudu radi ispravke ožalbene presude, koja je izvršena rešenjem od 25. juna 2014. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 4437/14 od 8. oktobra 2014. godine odbio kao neosnovane žalbe parničnih stranaka, te je ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu u celini potvrdio.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je tužilja upoznala tuženu 1983. godine, kada ju je , zbog povrede kičm e zadobijene na skijanju, tužena lečila kao lekar zaposlen u državnoj ustanovi; da su se tužilji sredinom decembra 2000. godine pojavili bolovi u lumbalnom delu kičme, u istom predelu gde je ranije došlo do povređivanja, zbog čega se javila u privatnu lekarsku ordinaciju tužene; da je tužena 19. decembra 2000. godine pregledala tužilju, utvrdila dijagnozu, dala uput za snimanje i odredila terapiju akupresurom, koja je sprovedena u naredna tri dana (sreda, četvrtak i petak) ; da je tužilja u toku vikenda osećala jake bolove, pa je u ponedeljak (25. decembra 2000. godine) telefonom javila tuženoj da ima bolove i da zbog toga ne može da dođe na terapiju; da joj je tužena u tom telefonskom razgovoru savetovala da leži i da uzima određene analgetike; da je u toku noći između 25. i 26. decembra 2000. godine , tužilji „palo“ stopalo, odnosno došlo je do paralize stopala, o čemu je ujutro obavestala tuženu telefonom, koja je tada predložila da dođe kod nje kako bi je pregledala, što je tužilja odbila, rekavši da ne želi više da se kod nje leči ; da kako su bolovi bili sve jači, tužilja se 29. decembra 2000. godine javila na Institut za neurohirurgiju, gde je odmah operisana; da je po izlasku iz bolnice tužilja započela rehabilitaciju, dana 8. januara 2001. godine; da je opšta životna aktivnost tužilje umanjena za 30% trajno ; da je odlučujući o tužbenom zahtevu za naknadu štete, za koju tužilja tvrdi da ju je pretrpela usled nestručnog le čenja od strane tužene, prvostepeni sud ocenom nalaza i mišljenja veštaka dr D. M, specijaliste ortopedske hirurgije, kao i nalaza i mišljenja veštaka dr M. J, specijaliste neurohirurga, utvrdio da je pri pregledu obavljenom 19. decembra 2000. godine data tačna prva dijagnoza – bolest korenova petog slabinskog i prvo g krsnog nerva sa leve strane usled pritiska, koja je potvrđena kasnijim NMR nalazom od 29. decembra 2000. godine, dok druga dijagnoza (upala krsnih seroznih kesa) nije potvrđena NMR nalazom i nije značajna za nalaz i mišljenje, te nebitna za razvoj invaliditeta u konkretnom slučaju; da je prema nalazu veštaka dr M. J. utvrđeno da do pada stopala nije došlo direktnim dejstvom terapije koja je primenjena u ordinaciji tužene i da pad stopala, usled pritiska živca izazvanim iskliznućem diskusa, može nastupiti na samom početku bolesti, a može i kasnije u toku lečenja, bez bilo kakve provokacije ; da je iz nalaza i mišljenja veštaka fizijatra dr S . B . utvrđeno da je početna dijagnoza bila tačna i dovoljna za početak lečenja, uz predviđen rendgenski snimak, da lečenje u konkretnom slučaju nije pomoglo; da do pada stopala nije došlo na terapiji ili neposredno posle nje, zbog čega je malo verovatno da je terapija štetila; da u momentu kad je postavljena dijagnoza nije moglo da se pretpostavi i da se zna da će problem na pršljenu iznad izazvati pad stopala; da po mišljenju navedenog sudskog veštaka, ako je akupresura urađena kako treba, ona nije mogla da škodi, a ne bi trebal o da škodi čak i da nije urađena dobro; da je iz nalaza i mišljenja Komisije lekara veštaka K CS utvrđeno da j e postavljena tačna dijagnoza od strane tužene na osnovu anamnestičkih podataka i kl iničkog pregleda i da time što je tužilja upućena na RTG dijagnostiku i fizikalnu terapiju nisu iscrpljene sve dijagnostičke procedure za precizno utvrđivanje uzroka radiokulopatije, ali da je započeta fizikalna terapija bila adekvatan način lečenja u toj fazi bolesti; da je do izletanja diskusa, odnosno pogoršanja kliničkog stanja tužilje, moglo doći u svako doba dana ili no ći, čak i pri banalnim svakodnevnim radnjama, te se prema mišljenju Komisije veštaka, ne može tvrditi da je primenjena fizikalna terapija direktni uzročnik nastalog pogoršanja stanja kod tužilje, niti da je nastali invaliditet kod tužilje u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa primenjenom fizikalnom terapijom; da prema iskazima saslušanih članova komisije, najpre dr T . M, specijaliste za fizikaln u medicinu i reh abilitaciju, akupresura ne može dovesti do pogoršanja do kojeg je došlo kod tužilje, a prema dr M. K, specijalisti neuropsihijatrije, ne postoji direktna uzročno-posledična veza između nastalog zdravstevenog stanja tužilje i primenjene zdravstvene metode od strane tužene; da p rema iskazu veštaka dr T. M, specijaliste neurohirurgije, kada se tužilja prvi put javila tuženoj sa zdravstevenim tegobama 19. decembra 2000. godine, preduzete su sve mere koje predviđa Protokol lečenja određenih bolesti i jedino što je još moglo da se preduzme je biohemijska analiza, koja ništa ne bi promenila , a inače se radi kako bi se isključi la mogućnost upalnih procesa, koji kod tužilje nisu ni postojali; da kako kod tužilje nije bilo ispada motorike, niti problema sa mokrenjem, prema mišljenju veštaka, određena terapija se ima smatrati primerenom, a bol bolesnika nije apsolutna indikacija za operaciju, bez obzira na njegov intenzitet, imajući u vidu da jedina apsolutna indikacija za operaciju jes te pad stopala i problem sa mokrenjem ; da s obzirom na utvrđeno, prvostepeni sud je našao da, u konkretnom slučaju , ne postoji lekarska greška tužene, niti uzročno-posledična veza između primenjenog lečenja i nastalih posledica kod tužilje, zbog čega je odbio tužbeni zahtev za naknadu štete, primenom odredaba člana 18. stav 2. i člana 154. Z akona o obligacionim odnosima, kao i pravila o teretu dokazivanja ; da je pri odlučivanju o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete, prvostepeni sud imao u vidu i da račun, koji je tužilja dostavila kao dokaz o troškovima lečenja , nije izdat u vreme kada je tužilja zaista i lečena (januar-oktobar 2001. godine), niti da je u računu taksativno navedeno na šta se ti troškovi odnose.

U obrazloženju je dalje navedeno: da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, te da je pravilnom primenom materijalnog prava i pravila o teretu dokazivanja odlučio kao u II stavu izreke pobijane presude; da bi postojala građansko-pravna odgovornost lekara za naknadu štete zbog nestručnog lečenja, potrebno je da se nesumnjivo utvrdi da je usled pogrešnog lečenja i učinjene lekarske greške došlo do štete; da se postojanje lekarske greške u vreme štetnog dagađaja (decembar 2000. godine) ima ceniti, pre svega , u smislu odredbi Zakona o obligacionim odnosima, i to člana 154. stav 1. i člana 18. stav 2 ; da se, s tim u vezi, može zaključiti da nestr učno lečenje postoji u situaciji kada lekar postupa protivno pravilima medicinske struke, odnosno kada ne čini ono što se moglo osnovano očekivati od stručnog i pažljivog lekara u datim okolnostima; da je, u konkretnom slučaju, ocenom nalaza i mišljenja Komisije veštaka, koji su u saglasnosti i s nalazima ostalih sudskih veštaka an gažovanih u ovom postupku, utvrđeno da je započeta fizikalna terapija tužilje koja je sprovedena od 20. do 22. decembra 2000. godine , bila adekvatan način lečenja u toj fazi bolesti; da su, prema tome, neos novani navodi žalbe tužilje da je zbog pogrešne dijagno ze i pogrešne terapije došlo do oštećenja nerva i prekida provodljivosti nerva stopal a, odnosno do paralize stopala jer to nije utvrđeno iz nalaza i mišljenja sudskih veštaka; da za pogrešnu dijagnozu lekar odgovara ako je ista zasnovana na površnom pregledu, bez primene poznatih i dostupnih metoda koje su okolnosti nalagale, a koju bi svaki savestan i sposoban lekar mogao ustanoviti; da je, u konkretnom slučaju , tužena utvrdila dve dijagnoze na prvom pregledu, od kojih je za prvu kasnije utvrđeno da je tačna, a zatim uputila tužilju na snimanje; da određena terapija nije dovela do pogoršanja kliničko-neurološkog statusa tužilje, kako je to utvrđeno iz nalaza i mišljenja sudskih veštaka; da se tužena, kao lekar, pri davanju dijagnoze i određivanju terapije, ponašala onako kako to medicinska struka nalaže; da zbog jakih bolova , koje je osećala i tokom vikenda, tužilja nije otišla na terapiju u ponedeljak (25. decembra 2000. godine), o čemu je obavestila tuženu telefonom, koja joj je preporučila mirovanje i analgetike; da nakon što je u toku noći tužilji „palo“ stopalo, ujutr u je u telefonskom razgovoru odbila predlog tužene da dođ e na pregled ; da, suprotno navodima žalbe, nije bila preporuka tužene kao lekara da tužilja od 26. do 29. decembra 2000. godine leži i miruje u kući, već je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je tada tužilja rekla tuženoj da više ne želi da je vidi ; da je navedeno utvrđeno ocenom izvedenih dokaza, u smislu člana 8. Z akona o parničnom postupku, i to iskaza parničnih stranaka i saslušanog svedoka M.O, vanbračnog supruga tužilje, koji je u svom iskazu naveo da je tužilja tada rekla tuženoj da je ona već pokazala svoju „stručnost“; da zbog toga i ovaj sud nalazi da je tužilja u drugom telefonskom razgovoru odbila dalju lekarsku pomoć tužene, te se ne može smatrati da je nakon toga tužena kao lekar bila odgovorna za dalju zdravstvenu zaštitu tužilje, a ovo posebno iz razloga što je od 22. decembra 2000. godine tužilja kontakte sa njom ostvarivala telefonskim putem; da osim toga, prema mišljenju veštaka neuropsihijatra dr T. M , bol koji oseća pacijent nije apsolutna indikacija za operaciju, bez obzira na intenzitet, već su jedina apsolutna indikacija za operaciju „pad“ stopala i probl emi sa mokrenjem, a što nije bio konkretan slučaj u toku primene terapije kod tužene; da su iz tog razloga neosnovani žalbeni navodi da je tužena bila dužna da upozori tužilju da je pad stopala urgentno stanje koje zahteva hitnu hiruršku intervenciju kako bi se sprečile posledice koje su u konkretnom slučaju nastupile, s ozbirom na to da je tužilja operisana tek nakon par dana od kada je došlo do pada stopala, koje nije postojalo kada je tužilja bila u ordinaciji tužene; da činjenica da je pad stopala iznenadio tuženu, kako je sama navela u svom iskazu, nije od uticaja, s obzirom na to da je ocenom nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno da se pad stopala nije mogao predvideti, kako se to neosnovano u žalbi navodi, a posebno iz razloga što je tužena poslednji neposredni kontakt sa tužiljom imala u ordinaciji 22. decembra 2000. g odine, dok je do pogoršanja zdravstveno g stanja došlo nakon toga; da bi tužilja uspela u ovom sporu bilo je neophodno da se nesumnjivo utvrdi da je materijalna i nematerijalna šteta u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa nestručnim i pogrešnim lečenjem od strane tužene; da međutim tužilja, na kojoj je teret dokazivanja, shodno članu 223. Z akona o parničnom postupku, to nije dokazala jer je ocenom nalaza i mišljenja sudskih veštaka utvrđeno da je postavljena tačna dijagnoza i određena primerena terapija, za koju se ne može tvrditi da je uslovila pad stopala; da, prema tome, nisu od značaja za drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari žalbeni navodi da je nepotpuno utvrđeno činjenično stanje jer nije posebno utvređeno da li je fizioterapeut bio str učno osposobljen za alternativnu terapiju, s obzirom na to da su , po mišljenju sudskih veštaka, pred uzete upravo mere koje predviđa Protokol lečenja određenih bolesti, kao i primerena terapija; da na poslednjem ročištu na kome je zaključena glavna rasprava, tužilja nije predlagala izvođenje dokaza u vezi stručnosti fizioterapeuta koji je spr ovodio terapiju, a to nije učinila ni tokom trajanja postupka; da se, takođe, neosnovano u žalbi navodi da, u konkretnom slučaju , postoji odgovornost tužene za nastalu štetu zbog nedostatka u vođenju medicinske dokumentacije; da odgovornost lekara zbog manjkavosti medicinske dsžumentacije postoji u situaciji kada je upravo z bog manjkave dokumentacije došlo da lekarske greške, što nije reč u konkret nom s lučaju; da na pravilnost pobijane presude nije od uticaja ni či njenica da li je tužena u svojoj privatnoj ordinaciji gde je lečila tužilju vodila medicinsku dokumentaciju pacijenata u skladu sa važećim propisima jer je pri prvom pregledu tužena postavila navedene dve dijagnoze, odredila terapiju i dala uput za snimanje; da zbog činjenice da tužilja ne trpi štetu zbog manjkavosti medicinske dokumentacije, ne postoji osnov odg ovornosti tužene za lekarsku grešku ni u tom smislu.

Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužilje uručena 4. decembra 2014. godine.

Revizija tužilje izjavljena protiv osporene drugostepene presude , na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, odbačena je kao nedozvoljena rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 985/15 od 2. juna 2015. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) ; da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine , bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10.); da je s ud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano : da je strana u obligacionom odnosu dužna da u izvršavanju obaveze iz svoje profesionalne delatnosti postupa s povećanom pažnjom, prema pravilima struke i običajima ( pažnja dobrog stručnjaka) (član 18. stav 2.); da k o drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 19. juna 200 2. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4437/14 od 8. oktobra 2014. godine, koja je punomoćniku podnositeljke uručena 4. decembra 2014. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao 12 godina i četiri mesec a. Navedeno trajanje može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj predmet bio činjenično veoma složen, zbog čega je i dokazni postupak bio kompleksan, naročito kada je reč o veštačenjima koja su u toku postupka obavljena. Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, sporna pitanja nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice. Sama suština i priroda spora, stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka, pokazuje da relativna složenost predmeta spora nije mogla da predstavlja opravdanje za dvanaestogodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe ima la legitiman interes da sud o nj enim zahtev ima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je reč o licu kome je trajno umanjena opšta životna aktivnost.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da on a jeste delimično doprinela produžavanju trajanja predmetnog parničnog postupka, ukoliko se uzme u obzir da je zbog neuplaćivanja iznosa predujma sud rešenje o veštačenju, koje je tada bilo povereno tr ojici veštaka određenih specijalnosti, doneo nakon više od šest meseci pošto je taj dokazni predlog prihvaćen na ročištu , a zatim, zbog neuplaćivanja troškova veštačenja, obavljenog od strane lekarske komisije KCS, usmeno izjašnjenje članova te komisije bilo onemogućeno oko godinu dana.

Po mišljenju Ustavnog suda, na dugo trajanje postupka je odlučujuće uticalo neefikasno postupanje prvostepenog sud a. Ovde se naročito ima u vidu: da je prvi i jedini put presudio nakon skoro deset godina od pokretanja postupka; da je po prijemu nalaza i mišljenja prvobitno određenog veštaka medicinske struke ročište zakazao nakon šest meseci, i to na zahtev podnositeljke; da je u preiodu nakon odlaska postupajućeg sudije u penziju, bio neaktivan skoro godinu dana; da je bezuspešno pokušavao da veštačenje iz oblasti fizikalne medicine i rehabilitacije poveri licima koja nisu bila na spisku stalnih sudskih veštaka; da je bez posebnog obrazloženja prihvatio predlog podnositeljke da se odredi novo veštačenje preko lekarske komisije KCS, čije mišljenje se suštinski nije razlikovalo od troje veštaka koji su prethodno bili angažovani, čime je, po oceni Ustavnog suda, dokazni postupak bio dodatno usložnjen .

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49021/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u tom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu da je podnositeljka podne la reviziju protiv osporene drugostepene presude, koj a je odbačena kao nedozvoljena. Polazeći od usvojenog pravnog stava da postupak povodom revizije , u kome je odlučivano samo o ispunjenosti procesnih uslova za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva, po svojoj prirodi , ne predstavlja sastavni deo ili nastavak parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan, niti sa njim čin i jedinstvenu celinu, Ustavni sud nalazi da ova činjenica ne utiče na drugačiju odluku u ovoj ustavnosudskoj stvari. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da ustavnom žalbom nije izričito osporena dužina trajanja postupaka po reviziji , što predstavlja još jedan razlog zbog kojeg to nije razmatrao u ovoj odluci.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je u tačk i 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka pretrpela zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, složenost predmeta spora, kao i utvrđeni doprinos podnositeljke, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu satisfakciju za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. Razmatrajući ostale navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da se kroz tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , u suštini, ukazuje na proizvoljnost u oceni parničnih sudova da nije dokazana uzročno-posledična veza između lečenja podnositeljke u privatnoj lekarskoj ordinaciji tužene u periodu od 19. do 22. decembra 2000. godine i nastale štete , koja se ogleda u umanjenju opšte životne aktivnosti podnositeljke za 30%, nastale kao posledica oboljenja radiokulopatije (izletanje diskusa i „pad“ stopala).

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnositeljki osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrže izuzetno jasna i detaljno argumentovana obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava, pre svega odredaba čl ana 18. stav 2. i člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao i na stavu da se savesnom i brižljivom analizom izvedenih dokaza, pre svega veštačenja koje je bilo povereno i lekarima odgovarajućih specijalnosti jedne od referentnih zdravstvenih ustanova u Republici Srbiji, ne može doći do zaključka da je pogoršanje zdravstvenog stanja podnositeljke, zbog kojeg je ona bila podvrgnuta operaciji, u uzročno-posledičnoj vezi sa dijagnozom i terapijom koj u je tužena odredila , odnosno primenila u svojoj privatnoj lekarskoj ordinaciji . U tom smislu, po shvatanju Ustavnog suda, treba posmatrati i ocenu parničnih sudova da, prema pravilima o teretu dokazivanja, nije dokazana krivica tužene za nastalu štetu, u smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a ne da su sudovi, kako to tvrdi podnositeljka, teret dokazivanja neosnovano sa tužene prebacili na nju. Drugim rečima, podnositeljka je , nakon što prvobitno angažovani veštak medicinske struke (specijalista iz oblasti ortopedije) nije mogao potvrditi tezu o postojanju navedene uzročno-posledične veze, čime je pretpostavka krivice tužene za nastalu štetu bila dovedena u pitanje, dalje insisitirala na novim veštačenjima, kako bi se ta zakonska pretpostavka održala. Međutim, podnositeljka, po mišljenju parničnih sudova, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, u tome nij e uspela ni sa veštačenjem koje je obavil o troje veštaka odgovarajućih specijalnosti, niti sa onim koje je bilo povereno četvoročlanoj lekarskoj komisiji koju je formirao KCS. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi bili osnov za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već da podnositeljka, nezadovoljna osporenim presudama, u suštini, ustavnom žalbom osporava način na koji su redovni sudovi utvrdili činjenično stanje i primenili merodavno materijalno pravo, te od ovog suda traži da postupa kao revizijski parnični sud. Ovakvu ocenu Ustavnog suda dodatno potvrđuje i činjenica da se navodi ustavne žalbe zasnivaju na gotovo istovetnim razlozima koje je podnositeljka izne la u žalbi izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude, a što se može utvrditi iz žalbenih navoda koje je u osporenoj drugostepenoj presudi citirao Apelacioni sud u Beogradu. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnositeljka samo formalno pozva la na povred e ov ih prava, a da pri tome nije nave la nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom ( videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti