Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene propisa u postupku dodele stana, kao i povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od 12 godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić , dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. I . iz sela R, opština Požega, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. I . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 7190/14 od 16. decembra 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 7190/14 od 16. decembra 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Min istarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Viša stambena komisija Up-2 broj 107-18/05 od 28. marta 2014. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba S. I . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 1790 Beograd – Stambena komisija u predmetu UP-1 broj 2051-6/2002 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S . I . iz sela R, opština Požega, podneo je Ustavnom sudu, 13. decembra 2016. godine, preko punomoćnika M. K, advokata iz Užica, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji je u to vreme bio u toku pred Vojnom poštom 1790 Beograd - Stambena komisija Up-1 broj 2051-6/02. Povodom te ustavne žalbe formiran je predmet Už-3/2017.

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan tok postupka davanja stana u zakup na određeno vreme , koji je tada bio u fazi upravnog spora, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost i značaj predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i sudova, kao i na ponašanje podnosioca. Istaknuto je da je pravično da se podnosiocu na ime naknade nematerijalne štete dosudi po 300 evra za svaku godinu trajanja postupka.

Predloženo je da se usvoji ustavna žalba i da se podnosiocu utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku, kao i da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.300 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Podnosilac ustavne žalbe je, preko istog punomoćnika, 20. januara 2017. godine, izjavio ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 7190/14 od 16. decembra 2016. godine, kojom je pravnosnažno okončan prethodno osporeni postupak, ističući povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava. Povodom te ustavne žalbe formiran je predmet Už-641/2017.

U toj ustavnoj žalbi je navedeno: da je zaključkom nadležnog organa UP-1 broj 194 58-2/2001 od 9. decembra 2003. godine prihvaćena molba podnosioca za davanje jednosobnog stana u zakup; da je podnosilac ušao u krug lica za raspodelu garsonjere u garnizonu Požega i da je dao izjavu od 29. decembra 2004. godine kojom istu prihvata kao konačno rešenje stambenog pitanja; da je rešenjem prvostepenog organa broj 2051/2002 od 14. januara 2005. godine navedena garsonjera dodeljena u zakup zainteresovanom licu D.J; da su nadležni sudovi tri puta poništavali drugostepena rešenja, kojima su odbijane žalbe podnosioca izjavljene protiv navedenog prvostepenog rešenja; da je za Upravni sud u presudi U. 2452/11 od 28. februara 2014. godine bilo sporno kako se zainteresovanom licu D.J. mogao dodeliti sporni stan, kada je bio u grupi za jednoiposoban stan, a odricanjem mu je mogao biti dodeljen samo jednosoban stan i zašto podnosiocu nije dostavljen upravni akt po osnovu odricanja od pripadajuće strukture stana, kao što je učinjeno licima koja su bila na prvom i drugom mestu na rang listi; da Upravni sud u osporenoj presudi U. 7190/14 od 16. decembra 2016. godine nije obrazložio zašto je u ispitivanju navoda tužbe postupio suprotno u odnosu na svoju raniju presudu. Istaknuta je i povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu okončanom osporenom presudom Upravnog suda , koji je trajao dve godine i sedam meseci. S tim u vezi je navedeno da je pravično da se podnosiocu „za te dve godine“ na ime naknade nematerijalne štete dosudi po 100 evra.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu Upravnog suda i odredi da isti sud donese novu odluku o tužbi protiv drugostepenog rešenja, kao i da utvrdi da je upravnom sporu koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, te da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Ustavni sud je, saglasno članu 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio predmet Už-641/2017 sa predmetom Už-3/2017 i postupak vodio pod brojem ranije formiranog predmeta Už- 3/2017.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz priložene dokumentacije i spisa predmeta Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Viša stambena komisija UP-2 broj 107-18/05, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

4.1. Zaključkom Vojne pošte 1313 Beograd UP-1 broj 19458-2/2001 od 9. decembra 2003. godine poništen je zaključak Vojne pošte 2739 Užice UP-1 broj 134-2/01 od 4. aprila 2001. godine i prihvaćen zahtev podnosioca ustavne žalbe za davanje jednosobnog stana u zakup na određeno vreme, površine do 45,00 m 2. Uz zaključak je priložena lista broja bodova (367).

Odlukom Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove int. broj 1-16/2004 od 14. decembra 2004. godine određeno je da se, radi stvaranja uslova za raspodelu stanova u zakup, koje je prijavila Uprava za infrastrukturu, među kojima je i jedna garsonjera u garnizonu Požega, po prijavi broj 1522-2 od 7. decembra 2004. godine, izvrši pismena provera lica koja prema broju bodova tj. mestu na rang listi i broju prijavljenih stanova ulaze u raspodelu, te da se utvrdi da li su nastale nove okolnosti i činjenice u pogledu obima prava na rešavanje stambenog pitanja, sa presekom stanja na dan 9. decembra 2004. godine. Istom odlukom je određeno da se po dostavljanju izjava anketiranih lica o promenama od uticaja u pogledu obima prava na rešavanje stambenog pitanja , izvrši ažuriranje podataka koji predstavljaju elemente rang liste i izvrši raspodela po izvodu iz jedinstvene rang liste.

VP 1313 Beograd je dopisom UP-1 broj 19458-3/2001 od 17. decembra 2004. godine obavestila podnosioca ustavne žalbe da je ušao u uži krug stambenih interesenata za davanje stana u zakup na određeno vreme, na dve godine. S tim u vezi je zatraženo da u pismenoj izjavi, koja se nalazi u prilogu dopisa, navede da li su kod njega nastale promene u odnosu na zaključak UP-1 broj 19458-2/2001 od 9. decembra 2003. godine, kao i da se izjasni da li prihvata garsonjeru, na trgu Slobode broj 2, stan broj 1, u prizemlju, površine 25,82 m 2, u Požegi, kao konačno rešenje svog stambenog pitanja, u smislu odredbe člana 21. Pravilnika o načinu, kriterijumima i merilima za davanje stanova u zakup i dodeljivanje stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja zaposlenih u Saveznom ministarstvu za odbranu i Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Pravilnik) . Napomenuto je da će se garsonjera dodeliti onom licu koje da izjavu da istu prihvata kao konačno rešenje stambenog pitanja, a po redosledu utvrđenom na rang listi za jednosobne stanove u zakup.

Podnosilac je u pismenoj izjavi od 29. decembra 2004. godine naveo da nije došlo do promena u odnosu na pomenuti zaključak od 9. decembra 2003. godine i da prihvata garsonjeru kao konačno rešenje svog stambenog pitanja.

Zaključkom VP 1313 Beograd UP-1 broj 2051-2/2002 od 17. februara 2003. godine prihvaćen je zahtev D.J. za davanje jednosobnog stana u zakup na određeno vreme, površine do 45,00 m 2. U navedenom zaključku je ukazano da je podnosilac zahteva dužan da pismenim putem na propisani način prijavi VP 1313 Beograd promene koje su od uticaja na obim prava za rešavanje stambenog pitanja, i to odmah, a najkasnije u roku od osam dana od dana nastupanja, shodno odredbi člana 31. stav 4. Pravilnika.

Zainteresovano lice D.J. je u pisme noj izjavi od 29. decembra 2004. godine naveo da mu je nakon donošenja zaključka od 17. februara 2003. godine r ođena ćerka A.J, prilažući kao dokaz izvod iz matične knjige rođenih, u kome je kao datum rođenja deteta naveden 29. novembar 2002. godine. Takođe je naveo da prihvata garsonjeru kao konačno rešenje svog stambenog pitanja.

Zaključkom VP 1790 Beograd UP-1 broj 2051-5/2002 od 12 . januara 2005. godine poništen je zaključak VP 1313 Beograd UP-1 broj 2051-2/2002 od 17. februara 2003. godine i prihvaćen je zahtev D.J. za davanje jednosobnog stana u zakup na određeno vreme, po osnovu učešća 18,18%, „odricanjem od pripadajuće strukture“ za 0,5 sobe.

Na rang listi za davanje stana – garsonjere u zakup na određeno vreme , u garnizonu Požega, koja je sa činjena 13. januara 2005. godine, utvrđen je sledeći redosled stambenih interesenata, sa ukupnim brojem bodova: 1. D.J. sa 408 bodova; 2. B.D. sa 403 boda i 3. podnosilac ustavne žalbe sa 376 bodova. Kada su u pitanju četiri osnovna kriterijuma za utvrđivanje redosleda na rang listi, koji su bili previđeni članom 9. stav 1. Pravilnika, (značaj radnog mesta, stambena ugroženost, vreme čekanja na rešavanje stambenog pitanja i dužina radnog staža) podnosilac ustavne žalbe je imao 372 boda , D.J. 360 bodova i B.D. 351 bod. Kada su u pitanju dopunski kriterijumi za utvrđivanje red a prvenstva, koji su bili previđeni članom 9. stav 2. Pravilnika, podnosilac ustavne žalbe je imao bodove samo po osnovu vršenja službe u otežanim uslovima za lica kojima je priznat staž u dvostrukom trajanju – četiri boda, koliko je imao i B.D, dok su D.J. i B.D. imali bodove po osnovu broja članova porodičnog domaćinstva – po 30 bodova i po osnovu odricanja od prava na utvrđenu strukturu stana, što se smatralo učešćem u rešavanju stambenog pitanja ličnim sredstvima – po 18 bodova.

Stambena komisija VP 1790 Beograd je, na osnovu prijave Ministarstva odbrane – Uprava za infrastrukturu broj 1522-2 od 7. decembra 2004. godine, donela rešenje UP-1 broj 2051-6/2002 od 14. januara 2005. godine, kojim je D.J, civilnom licu na službi u VP 9808 Požega, dat u zakup na određeno vreme, do 14. januara 2007. godine, bliže označeni stan. U dispozitivu rešenja je navedeno da je pripadajuća struktura stana određena i na ime dva člana zajedničkog porodičnog domaćinstva, supruge i ćerke, kao i da rešenje služi kao osnov za zaključenja ugovora o zakupu stana na određeno vreme. U obrazloženju rešenja je navedeno da se stan daje u zakup na određeno vreme na osnovu podnetog zahteva broj 2051-1/2002 od 4. novembra 2002. godine, zaključka stambenog organa UP-1 broj 2051-5/2002 od 12. januara 2005. godine i izjave broj 2051-4/2002 od 6. januara 2005. godine, kojom je garsonjeru prihvatio kao konačno rešenje svog stambenog pitanja (radi se o pismenoj izjavi od 29. decembra 2004. godine, koja u Ministarstvu odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove – Odeljenje za stambene poslove zavedena pod brojem 2051-4/2002 od 6. januara 2005. godine).

Podnosilac je 16. septembra 2005. godine izjavio žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja, koja je odbijena rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za stambene poslove - Viša stambena komisija (u daljem tekstu: drugostepeni organ) Up-2 broj 107-2/2005 od 24. oktobra 2005. godine.

Podnosilac je 5. januara 2006. godine protiv navedenog drugostepenog rešenja podneo tužbu Sudu Srbije i Crne Gore, o kojoj je nakon što je preuzeo nerešene predmete tog suda, odlučio Vrhovni sud Srbije presudom U-SCG. 1689/06 od 19. juna 2008. godine, kojom je tužbu uvažio i poništio pobijano rešenje. U obrazloženju presude je navedeno da u uvodu, dispozitivu i obrazloženju drugostepenog rešenja nije naveden broj i datum prvostepenog rešenja, koje se ne nalazi u spisima predmeta, niti se u njima nalazi rang list na osnovu koje je utvrđeno da zainteresovanom licu pripada jednosoban stan.

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije, doneo rešenje Up-2 broj 107-7/2005 od 5. novembra 2008. godine, kojim je odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja od 14. januara 2005. godine.

O tužbi podnetoj Vrhovnom sudu Srbije, nakon uspostavljanja nove mreže sudova, odlučio je Upravni sud koji je presudom U. 6384/10 (2008) od 22. decembra 2010. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. To je obrazloženo time da u spisima predmeta ne postoji zabeleška na spisu, niti zapisnik o većanju i glasanju Više stambene komisije, kao drugostepenog organa, čime je povređena odredba člana 69. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 3/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10).

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 107-11/2005 od 18. januara 2011. godine odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 14. januara 2005. godine.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2452/11 od 28. februara 2014. godine je, nakon održane usmene javne rasprave, uvažena tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. U obrazloženju presude je navedeno: da tuženi organ nije pravilno ocenio navode iz žalbe podnosioca , u smislu odredbe člana 235. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, jer nije na precizan, jasan i argumentovan način obrazložio zbog čega smatra da zainteresovano lice ima prednost u odnosu na podnosioca za dodelu predmetnog stana, tim pre što su i podnosilac i zainteresovano lice „potpisali izjave o odricanju od pripadajuće strukture stana“; da nisu ocenjeni navodi podnosioca da je zainteresovano lice kome je dodeljena garsonjera bio u grupi lica kome je po Pravilniku pripadao jednoiposoban stan, te da mu je odricanjem od pripadajuće strukture stana mogao biti dodeljen jednosoban stan, a ne sporna garsonjera; da nije ocenjen ni navod podnosioca da je bio prvi na rang listi za dodelu jednosobnog stana , te da mu je odricanjem od te strukture stana, pripadalo pravo na garsonjeru, kao i da mu nije dostavljen upravni akt o prihvatanju odricanja, čime mu nije omogućeno učešće u postupku.

Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 107-18/05 od 28. marta 2014. godine , po četvrti put, odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, navodeći u dispozitivu da je njime D.J. dodeljen stan u zakup na „neodređeno vreme“. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da je raspodelu garsonjere u garnizonu Požega trebalo vršiti sa presekom stanja na dan 9. decembra 2004. godine; da prema Pravilniku ne postoji struktura garsonjere za raspodelu , te se ona delila po redosledu za jednosobne stanove; da je stoga bilo potrebno da se lica, koja su bila na listi za dodelu stana u garnizonu Požega, izjasne da li prihvataju garsonjeru kao konačno rešenje svog stambenog pitanja; da su sva lica koja su aplicirala za dodelu stana u garnizonu Požega, bez obzira na to koja im je struktura stana pripadala po Pravilniku, imala mogućnost da daju izjave o odricanju i da po tom osnovu dobiju bodove; da je, pre anketiranja, zaključkom VP 1313 Beograd UP-1 broj 19458-2/2001 od 9. decembra 2003. godine bio prihvaćen zahtev podnosioca za dodelu jednosobnog stana, sa ukupno 367 bodova, dok je zaključkom VP 1313 Beograd UP-1 broj 2051-2/02 od 17. februara 2003. godine bio prihvaćen zahtev zainteresovanog lica D.J. za dodelu jednosobnog stana u zakup na „neodređeno vreme“; da je D.J, uz izjavu da prihvata garsonjeru kao konačno rešenje stambenog pitanja, dostavio i dokaz da je pre preseka stanja dobio ćerku A.J, te je zbog toga u odnosu na njega donet novi zaključak od 12. januara 2005. godine, povećan broja bodova za još jednog člana porodičnog domaćinstva – 15 bodova, a „pošto je automatski sa više članova domaćinstva prešao u strukturu 1,5-sobnih stanova“, priznati su mu i bodovi po osnovu odricanja, jer se predmetna garsonjera delila po redosledu utvrđenom za jednosobne stanove; da se podnosiocu nisu mogli priznati bodovi po osnovu odricanja jer ga sleduje jednosoban stan; da je stoga D.J, za razliku od podnosioca ustavne žalbe , dobio bodove po osnovu još jednog člana porodičnog domaćinstva i po osnovu odricanja od pripadajuće strukture stana ; da bi D.J. dobio sporni stan i da mu nisu priznati bodovi po osnovu odricanja, imajući u vidu da je 15 bodova dobio po osnovu rođenja deteta, a u momentu preseka stanja je imao veći broj bodova od podnosioca; da je nebitno da li je D.J. sledovao dvosoban, dvoiposoban ili trosoban stan jer se izjasnio da svoje stambeno pitanje želi konačno da reši dodelom garsonjere.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 7190/14 od 16. decembra 2016. godine, donetom nakon održane usmene javne rasprave, odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Po oceni Upravnog suda, tuženi organ je u svemu postupio po presudi Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 2452/11 od 28. februara 2014. godine, saglasno odredbi člana 69. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, jer je u obrazloženju pobijanog rešenja jasno naveo da je D.J. dobio bodove po osnovu broja članova porodičnog domaćinstva i odricanja od pripadajuće strukture stana, jednoiposobnog stana, pri čemu podnosilac te bodove nije dobio, jer mu je pripadao jednosoban stan.

4.2. Podnosilac ustavne žalbe je u postupku isticao da je zaključkom od 17. februara 2003. godine B.D, koji bio drugi na rang listi, utvrđeno pravo na jednosoban stan po strukturi, a da je nakon anketiranja donet zaključak od 12. januara 2005. godine, kojim mu je utvrđeno pravo na jednosobnu strukturu stana, po osnovu odricanja od pripadajuće jednoiposobne strukture stana, kao što je učinjeno u odnosu na D.J. U spisima predmeta se ne nalazi dokumentacija vezana za navedeno lice.

5. Odredbom član 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i odredbe sledećih zakona i propisa:

Odredbom člana 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09 ) propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi.

Odredbama čl. 1. i 5. Pravilnika o načinu, kriterijumima i merilima za davanje stanova u zakup i dodeljivanje stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja zaposlenih u Saveznom ministarstvu za odbranu i Vojsci Jugoslavije („Službeni vojni list“, br. 20/02 i 36/03) bilo je, pored ostalog, propisano ko se smatra zaposlenim u Vojsci, u smislu tog pravilnika, i koje kategorije lica imaju pravo na rešavanje stambenog pitanja davanjem stana u zakup na neodređeno ili određeno vreme. Članom 8. stav 1. navedenog pravilnika bili su propisani uslovi koje mora da ispuni lice iz člana 5. tog pravilnika za davanje stana u zakup.

Odredbama čl. 9. do 18. navedenog pravilnika bili su propisani kriterijumi i merila za utvrđivanje reda prvenstva u rešavanju stambenih pitanja. Kao kriterijumi za utvrđivanje redosl eda u rešavanju stambenog pitanja bili su, pored ostalih, propisani – broj članova porodičnog domaćinstva, koji je vrednovan tako što je za svakog člana porodičnog domaćinstva utvrđivano po 15 bodova (član 14. stav 1.) i učešće u rešavanju stambenog pitanja ličnim sredstvima ili udruživanje sa drugim pravnim licima (član 17.) , s tim što se, saglasno odredbi člana 17. stav 3. Pravilnika , pod učešćem u rešavanju stambenog pitanja ličnim sredstvima, smatralo i odricanje od prava na utvrđenu strukturu odnosno površinu stana .

Odredbama člana 20. navedenog pravilnika bila je propisana struktura stana koji se daje u zakup odnosno za koji se dodeljuje zajam, u zavisnosti od broja članova porodice i grupe kojoj pripada civilno lice na službi u Vojsci. Prema stavu 1. tač. 1) i 2) tog člana Pravilnika, civilnom licu na službi u Vojsci , koje spada u prvu grupu, koju su činili nekvalifikovani i polukvalifikovani radnici, ukoliko je sam ac ili lice sa jednim članom porodice određivao se jednosoban stan, a ukoliko je lice sa dva člana porodice određivao se jednoiposoban stan . Tom licu se mogao dati na korišćenje i stan manji od stana, k oji mu je pripadao po odredbama člana 20. tog pravilnika, ako se o tome pismeno izjasnio (član 21. stav 1.) .

Odredbama Pravilnika koje su se odnosile na postupak za rešavanje stambenog pitanja, bilo je propisano: da se postupak za rešavanje stambenog pitanja pokreće podnošenjem zahteva na obrascu (…) (član 29. stav 1.); da se uz zahtev prilažu dokumenti (kojima se dokazuju navodi u zahtevu) (…) koja su značajna za utvrđivanje bodova prema osnovnim i dopunskim kriterijumima (stav 3.); da organizacijska jedinica Generalštaba nadležna za stambene poslove, na osnovu podataka iz zahteva i dokumenata iz člana 29. stav 3. ovog pravilnika, zaključkom utvrđuje pravo na rešavanje stambenog pitanja u skladu sa odredbama ovog pravilnika odnosno donosi rešenje kojim se odbija zahtev (član 30. stav 1.); da se protiv zaključka, odnosno rešenja iz stava 1. ovog člana može podneti žalba u roku od 15 dana od dana prijema zaključka odnosno rešenja (stav 2.); da organizacijska jedinica Generalštaba nadležna za stambene poslove utvrđuje jedinstvenu rang-listu za pribavljanje i rešavanje stambenih pitanja zaposlenih u Ministarstvu i Vojsci, prema broju bodova, da rang-lista sadrži merila za bodovanje i ukupan zbir bodova i redovno se ažurira, a overava je starešina (…) (član 31. stav 1.); da jedinstvena rang-lista predstavlja organizacijskoj jedinici Ministarstva nadležnoj za građevinsko-urbanističku delatnost osnov za planiranje sredstava i pribavljanje stanova za potrebe Ministarstva i Vojske, kao i redosled za davanje stanova i dodelu zajmova (stav 2.); da je sve promene koje utiču na rešavanje stambenog pitanja, lice iz člana 1. ovog pravilnika dužno da pismenim putem prijavi organizacijskoj jedinici Generalštaba nadležnoj za stambene poslove na propisan način, u roku od osam dana od dana nastanka tih promena, s tim da se one ažuriraju (stav 4.); da će organizacijska jedinica Generalštaba nadležna za stambene poslove pre svake dodele zajmova odnosno stanova u zakup zatražiti od lica koja prema mestu na rang-listi ulaze u raspodelu pismenu izjavu da nisu nastale nove okolnosti i činjenice u pogledu obima prava za rešavanje stambenog pitanja (…) (član 32. stav 1.); da će, ukoliko je došlo do promena, organizacijska jedinica iz stava 1. ovog člana to svojim aktom utvrditi, ažurirati rang-listu i po toj rang-listi rešavati lice iz stava 1. ovog člana u okviru iste raspodele (stav 2.); da po ažuriranju jedinstvene rang-liste, organizacijska jedinica iz stava 1. ovog člana, rang-listu odmah dostavlja organizacijskoj jedinici Ministarstva nadležnoj za građevinsko-urbanističku delatnost (stav 3.); da Komisija donosi rešenje o davanju stanova u zakup na osnovu prijave organizacijske jedinice Ministarstva nadležne za građevinsko-urbanističku delatnost, koja sadrži ime i prezime lica sa rang-liste, željeni garnizon i strukturu stana (…) (član 34. stav 1.).

6. Podnosilac ustavne žalbe smatra da osporena presuda Upravnog suda nema ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje jer nije odgovoreno na bitno pitanje kako se zainteresovanom licu D.J. mogla d odeliti sporna garsonjera u zakup na određeno vreme, kada mu je, prema Pravilniku, pripadao po strukturi jednoiposoban stan, a podnosilac je, pre nego što je prijavljena raspodela te garsonjere, koja je dodeljivana umesto jednosobnog stana, bio prvi na rang listi za dodelu jednosobnog stana.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud je konstatovao da je nadležni stambeni organ, nakon dostavljanja Odluke Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove int. broj 1-16/2004 od 14. decembra 2004. godine, bio dužan da, radi stvaranja uslova za raspodelu jedne garsonjere u garnizonu Požega , izvrši pismenu proveru lica, koja su prema mestu na rang listi za dodelu jednosobnog stana u zakup na određeno vreme, ulazila u uži krug stambenih interesenata i da utvrdi da li su nastale nove činjenice i okolnosti u pogledu obima prava za rešavanje njihovog stambenog pitanja, sa presekom stanja na dan 9. decembra 2004. godine, te da na osnovu toga ažurira rang listu za pomenutu strukturu stana. Navedena garsonjera se delila po redosledu utvrđenom na rang listi za jednosoban stan jer je to bila najmanja struktura stana koju je predviđao Pravilnik.

Ustavni sud je dalje konstatovao da iz obrazloženja drugostepenog rešenja od 28. marta 2014. godine proizlazi da je zainteresovano lice D.J. ostvarilo prednost u odnosu na podnosioca ustavne žalbe na rang listi za dodelu jednosobnog stana u zakup time što je u pismenoj izjavi od 29. decembra 2004. godine prijavio rođenje deteta, kao novog člana porodičnog domaćinstva, čime je „automatski“ prešao iz jednosobne u jednoiposobnu strukturu stana, a potom je u istoj izjavi naveo da prihvata garsonjeru kao konačno rešenje stambenog pitanja, čime se odrekao „pripadajuće“ jednoiposobne strukture stana i ponovo prešao u strukturu jednosobnog stana, što je zatim utvrđeno zaključkom VP 1313 Beograd – Stambena komisija broj 2051-5/2002 od 12. januara 2005. godine , koji je „donet sa presekom stanja na dan 9. decembra 2004. godine“. Na taj način je zainteresovano lice D.J. dobilo bodove po osnovu novog člana porodice i odricanja od pripadajuće strukture stane, koje podnosilac nije dobio. Pri tome je drugostepeni organ u dispozitivu svog rešenja pogrešno naveo da je pomenutim prvostepenim rešenjem D.J. dodeljena garsonjera u zakup na „neodređeno vreme“ , što je ponovio i Upravni sud u osporenoj presudi, kojom je potvrdio zakonitost drugostepenog rešenja, ne dajući za to nove razloge.

Ispitujući da li su razlozi drugostepenog rešenja i osporene presude Upravnog suda ustavnopravno prihvatljivi, Ustavni sud je pošao od toga da je, prema odredbi člana 32. stav 1. Pravilnika, bilo neophodno da stambeni organ, pre dodele stana u zakup na određeno vreme, zatraži od lica koja prema mestu na rang listi ulaze u raspodelu, pismenu izjavu da nisu nastale nove okolnosti i činjenice u pogledu obima prava za rešavanje stambenog pitanja. Ukoliko je došlo do promena koje utiču na obim prava, što se odnosi na utvrđenu strukturu stana, stambeni organ je bio dužan da, saglasno odredbi člana 32. stav 2. Pravilnika, to utvrdi svojim aktom, ažurira rang-listu i da stambeno pitanje lica kod kojih nisu nastale nove okolnosti i činjenice u pogledu obima utvrđenog p rava, rešava po ažuriranoj rang listi u okviru iste raspodele. Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe u pismenoj izjavi od 29. decembra 2004. godine naveo da nije došlo promena u odnosu na zaključak VP 1313 Beograd UP-1 broj 19458-2/2001 od 9. decembra 2003. godine, kojim mu je, kao samcu, bilo utvrđeno pravo na rešavanje stambenog pitanja davanjem jednosobnog stana u zakup. Sa druge strane, D.J. je u pismenoj izjavi datoj istog dana naveo da je u odnosu na zaključak VP 1313 Beograd UP-1 broj 2051-2/2002 od 17. februara 2003. godine, kojim mu je, kao licu sa jednim članom porodice, takođe, bilo utvrđeno pravo na rešavanje stambenog pitanja davanjem jednosobnog stana u zakup na određeno vreme, došlo do promene jer mu je, prema dostavljenom dokazu, dana 29. novembara 2002. godine, rođena ćerka, kao drugi član porodice.

Iz iznetog sledi da je navođenje još jednog člana porodičnog domaćinstva bila činjenica, nastala do dana preseka stanja, 9. decembra 2004. godine, koja nije bila poznata stambenom organu, a uticala je na obim prava za rešavanje stambenog pitanja, jer se civilnom licu na službi u Vojsci, razvrstanom u okviru prve grupe, koju su činili nekvalifikovani i polukvalifikovani radnici, sa dva člana porodice, saglasno odredbi člana 20. stav 1. tačka 2) Pravilnika, određivao jednoiposoban stan. U tom smislu je stambeni organ, nakon davanja pomenute izjave, trebalo zaključkom da utvrdi D.J. pravo na rešavanje stambenog pitanja davanjem jednoiposobnog stana u zakup na određeno vreme, a potom da ga uvrsti na rang listu za tu strukturu stana, čime se to lice ne bi nalazilo na ažuriranoj rang listi za jednosoban stan i učestvovalo u raspodeli predmetne garsonjere, koja se, u konkretnom slučaju, delila po rasporedu utvrđenom za jednosoban stan. Ustavni sud ukazuje na to da je odredbom člana 31. stav 4. Pravilnika bilo predviđeno da je lice kome je zaključkom utvrđeno pravo na rešavanje stambenog pitanja dužno da pismenim putem prijavi organizacijskoj jedinici Generalštaba nadležnoj za stambene poslove, sve promene koje utiču na rešavanje stambenog pitanja, u roku od osam dana od dana nastanka tih promena. Na tu dužnost je D.J. bio upozoren u obrazloženju pomenutog zaključka od 17. februara 2003. godine, kojim je utvrđeno da mu pripada po strukturi jednosoban stan. Prema podacima u spisima predmeta, to lice je još u vreme donošenja navedenog zaključka imalo ćerku, kao drugog člana porodice, čije rođenje je kao činjenicu od uticaja na obim prava za rešavanje stambenog pitanja naveo tek u pismenoj izjavi od 29. decembra 2004. godine, iako je zaključkom od 17. februara 2003. godine bio upoznat sa obavezom da to učini u predviđenom roku. Po nalaženju Ustavnog suda, navedeno lice je moglo rešavati svoje stambeno pitanje u okviru raspodele predmetne garsonjere, samo u slučaju da je, pre 9. decembra 2004. godine, kada je trebalo napraviti presek stanja, stambenom organu, saglasno svojoj obavezi predviđenoj Pravilnikom, pismenim putem prijavilo promene koje utiču na rešavanje stambenog pitanja, na osnovu čega bi mu zaključkom bilo utvrđeno pravo na jednoiposobnu strukturu stana, koje se potom, do pomenutog datuma preseka stanja, moglo odreći.

S tim u vezi, zaključak VP 1790 Beograd UP-1 broj 2051-5/2002 od 12. januara 2005. godine, kojim je prihvaćen zahtev D.J. za davanje jednosobnog stana u zakup na određeno vreme, „po osnovu odricanja od pripadajuće strukture jednoiposobnog stana“, nije mogao uticati na donošenje prvostepenog rešenja o dodeli stana u zakup od 14. januara 2005. godine. Naime, rešenje o dodeli stana u zakup je moralo biti zasnovano samo na činjenicama koje su postojale na dan preseka stanja, 9. decembra 2004. godine, a navedeni zaključak od 12. januara 2005. godine je zasnovan na „odricanju D.J. od pripadajuće strukture stana“, koje se vezuje za izjavu datu 29. decembra 2004. godine, odnosno nakon što je trebalo izvršiti presek stanja i na osnovu toga ažurirati rang-listu. Stoga, navedenim zaključkom, koji u vreme donošenja rešenja o dodeli stana u zakup nije ni bio konačni i izvršni upravni akt, nisu stvoreni uslovi da to lice učestvuje u raspodeli označenog stana.

Ustavni sud je, pri tom, imao u vidu da je podnosilac u ustavnoj žalbi i u postupku koji joj je prethodio, isticao da se B.D, koji je bio drugi na rang listi, nalazio u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i D.J, kome je dat stan u zakup na određeno vreme.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je našao da u obrazloženjima rešenja drugostepenog organ a i osporene presude Upravnog sud a nisu dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi za ocenu da je D.J. bio lice koj e je, u skladu sa Pravilnikom , imalo pravo da učestvuje u raspodeli konkretnog stana, dok u odnosu na B.D. nisu dati bilo kakvi razlozi. Po oceni ovog suda, ti nedostaci u obrazloženjima navedenih akata su posledica proizvoljne primene merodavnog materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tačk i 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 7190/14 od 16. decembra 2016. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Viša stambena komisija Up-2 broj 107-18/05 od 28. marta 2014. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje kojem licu je trebalo dodeliti stan u zakup na određeno vreme , niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postup ak u kojem se to utvrđuje sprovede u skladu sa propisima.

7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošt e 1790 Beograd – Stambena komisija UP-1 broj 2051-6/2002, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Prilikom utvrđivanja perioda koji je merodavan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud je uzeo u obzir da se postupak za davanje stana u zakup pokreće tek kada organizacijska jedinica Ministarstva odbrane nadležna za građevinsko-urbanističku delatnost prijavi postojanje stana za raspodelu, te da se potom stambeni interesenti koji su, prema mestu na rang listi, ušli u uži krug za raspodelu, uključuju u postupak davanjem pismene izjave o promenama koje su eventualno nastupile u pogledu obima prava za rešavanje stambenog pitanja . Stoga je, u konkretnom slučaju , za ocenu postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku relevantan period od 29. decembra 2004. godine, kada se podnosilac uključio u postupak davanjem navedene pismene izjave, do 16. decembra 2016. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 7190/14, što iznosi 12 godina.

Pored same dužine trajanja postupka, Ustavni sud je, pri ocenjivanju da li je period odlučivanja nadležnih organa i sudova o pravu podnosioca ustavne žalbe bio razuman, uzeo u razmatranje i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa i sudova pred kojima je vođen postupak, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da predmet osporenog postupka nije bio složen, budući da je trebalo utvrditi koja lica imaju pravo da učestvuju u raspodeli jednosobnog stana u zakup, a potom činjenice od kojih zavisi mesto tih lica na rang listi za navedenu strukturu stana i ostvarivanje prava na dodelu stana u zakup. Postupak je bio od od nesumnjivog značaja za podnosioca, koji je traž io poništaj odluke o dodeli stana u zakup .

Ispitujući postupanje nadležnih organa i sudova, Ustavni sud je našao da je drugostepeni organ uticao na duže trajanje postupka donošenjem rešenja koja su bila zahvaćena procesnim nedostacima i propuštanjem da oceni bitne navode žalbe, što su bili razlozi za njihov poništaj u upravnom sporu . Ipak , Ustavni sud smatra da su nadležni sudovi prevashodno doprineli prekomernom trajanju osporenog postupka jer su o tužbama podnosioca, u četiri upravna spora, ukupno odlučivali deset i po godina. Ustavni sud je uzeo u obzir da je prvi upravni spor pred Sudom Srbije i Crne Gore i Vrhovnim sudom Srbije trajao dve godine i osam meseci, a drugi upravni spor pred Vrhovnim sudom Srbije dve godine, iako su tužbe uvažavane samo zbog utvrđenih nedostataka u sastavnim delovima konačnih rešenja i nekompletnih spisa predmeta. Ustavni sud napominje da je činjenica da su već vođena dva upravna spora, nalagala Upravnom sudu, na koji je prešla nadlež nost za rešavanje upravnih spora da brže odluči o kasnijim tužbama podnosioca. Međutim, taj sud je o trećoj tužbi podnosioca odlučio nakon tri godine, a o četvrtoj nakon dve godine i sedam meseci, uprkos tome, što se od njega očekivalo da o tim tužbama odluči posebno ažurno i da spreči prekomerno odugovlačenje postupka. Ustavni sud ukazuje na to da je Upravni sud u trenutku prijema navedenih tužbi morao imati u vidu koliko je postupak u predmetu prethodno trajao i da stoga takvim tužbama da prioritet u radu. Ustavni sud smatra da je potrebno ukazati i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je izrazio stanovište da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Ustavni sud je našao da podnosilac nije mogao da podnosi pravna sredstva protiv „ćutanja“ organa uprave i da time pokuša da doprinese ubrzanju postupka, budući da je prekomerno trajanje postupka pretežno vezano za dugo odlučivanje nadležnih sudova o tužbama u upravnom sporu.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud i u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio utvrđeno trajanje postupka, životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 4. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja drugostepenog organa i sudova u upravnom sporu (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

9. Kako je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, te poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1 . Ustava, koji se suštinski obrazlažu istim navodima kao i povreda prava na pravično suđenje.

10. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti