Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu banke i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u izvršnim postupcima pred Opštinskim sudom u Leposaviću. Iako sud nema podršku policije na Kosovu i Metohiji, propustio je da preduzme radnje koje su mu bile na raspolaganju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-30/2009
06.04.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Kosovsko Metohijske banke a.d. iz Zvečana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. aprila 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Kosovsko Metohijske banke a.d. i utvrđuje da su u izvršnim postupcima koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Leposaviću u predmetima I. 37/06, I. 38/06 i I. 39/06 povređena prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Kraljevu da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupci I. 37/06, I. 38/06 i I. 39/06 koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Leposaviću, okončali u najkraćem mogućem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Kosovsko Metohijska banka a. d. iz Zvečana je 6. januara 2009. godine izjavila ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, u izvršnim postupcima I. 37/06, I. 38/06, I. 39/06 koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Leposaviću.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je Opštinski sud u Leposaviću rešenjem I. 32/01 od 27. septembra 2001. godine usvojio sporazumni predlog stranaka i u korist podnosioca zasnovao hipoteku prvog reda na nepokretnosti dužnika „Kristal“ a. d. Leposavić i to na upravnoj zgradi u Leposaviću na posedovnom listu broj 731 KO Leposavić, katastarska parcela broj 3097, površine 1537 m2, kao i da je 17. marta 2008. godine podnosilac podneo predlog za izvršenje na osnovu ustanovljene hipoteke, ali da Opštinski sud u Leposaviću po prijemu predloga uopšte nije formirao predmet, već je podnesak „fizički“ uneo u spise predmeta I. 37/06, čime je prekršio imperativne odredbe Zakona o izvršnom postupku. Podnosilac je istakao da je kod Trgovinskog suda u Prištini pokrenuo postupak izvršenja protiv dužnika „Kristal“ a.d. Leposavić, ali kako je račun dužnika više godina bio u blokadi, poverilac nije mogao da naplati svoja potraživanja zaplenom sredstava sa tekućeg računa dužnika, zbog čega je podneo predlog za promenu sredstava izvršenja koje bi se sprovelo na nepokretnosti dužnika koja se nalazi u Leposaviću. Trgovinski sud u Prištini je u svakom predmetu doneo rešenje kojim je se oglasio stvarno i mesno nenadležnim, a spise predmeta dostavio na dalju nadležnost Opštinskom sudu u Leposaviću. Po prijemu spisa predmeta, Opštinski sud u Leposaviću je samo u predmetu I. 37/06 doneo rešenje o izvršenju, dok u predmetima I. 38/06 i I. 39/06 nije preduzeo nijednu radnju predviđenu Zakonom o izvršnom postupku. Predložio je da Ustavni sud utvrdi povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, te da naloži Opštinskom sudu u Leposaviću da sprovede izvršni postupak po predlogu dostavljenom sudu 17. marta 2008. godine, kao i izvršne postupke u predmetima I. 37/06, I. 38/06 i I. 39/06.

U odgovoru na ustavnu žalbu od 26. novembra 2009. godine, Opštinski sud u Leposaviću je naveo da u postupcima sprovođenja izvršenja samo delimično postupa, i to tako što donese rešenje o izvršenju i pismeni otpravak dostavi strankama, ali nakon toga ne preduzima procesne radnje zbog činjenice da se sud nalazi na Kosovu i Metohiji i da ne uživa podršku UNMIK policije, te da nema mogućnosti da bez asistencije policije sprovede doneta rešenja o izvršenju. Izjašnjavajući se na navode iz ustavne žalbe, Opštinski sud u Leposaviću je istakao da je u predmetu I. 32/01 postupak okončan, jer je isti dan kada je predlog dostavljen sudu održano ročište i doneto rešenje o obezbeđenju novčanog potraživanja, kao i da sud nije postupao po predlogu poverioca od 15. marta 2008. godine radi naplate duga od izvršnog dužnika realizacijom hipoteke zasnovane rešenjem tog suda I. 32/01 od 27. septembra 2001. godine, zbog činjenice da je poverilac UNMIK sudu u Leposaviću podneo isti takav predlog za izvršenje, pa bi se moglo postaviti pitanje litispendencije. Opštinski sud u Leposaviću, izjašnjavajući se na postupanje u predmetima I. 37/06, I. 38/06 i I. 39/06, ukratko opisuje tok navedenih postupaka uz ponavljanje navoda da ne uživa podršku UNMIK policije, te da nema mogućnosti da bez asistencije policije sprovede doneta rešenja o izvršenju.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Leposaviću I. 32/01, I. 37/06, I. 38/06 i I. 39/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom postupku:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, i dužnik Preduzeće „Kristal“ a. d. iz Leposavića, su 27. septembra 2001. godine podneli Opštinskom sudu u Leposaviću zajednički predlog za obezbeđenje novčanog potraživanja po ugovoru broj 589 od 26. maja 2000. godine i ugovoru broj 1181/3 od 24. septembra 2001. godine, zasnivanjem hipoteke na nepokretnim stvarima dužnika u korist poverioca, i to upravnoj zgradi u Leposaviću u posedovnom listu broj 731 KO Leposavić, katastarska parcela broj 3097, površine 1537 m2. Istog dana je održano ročište i doneto rešenje I. 32/01 kojim je prihvaćen sporazum stranaka o obezbeđenju potraživanja i određeno da će se na osnovu sporazuma izvršiti upis hipoteke u katstarske knjige.

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 28. decembra 2005. godine podneo Trgovinskom sudu u Prištini predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave (sporazuma o izmirenju međusobnih obaveza zaključenog između podnosioca ustavne žalbe i „Kristal“ a.d. Leposavić overenog pred Opštinskim sudom u Leposaviću broj Ov. 333/02 od 4. decembra 2002. godine), u skraćenom postupku, na novčanim sredstvima dužnika. Dva dana kasnije, 30. decembra 2005. godine, Trgovinski sud u Prištini je doneo rešenje o izvršenju Iv. 88/05, protiv koga je izvršni dužnik 12. januara 2006. godine izjavio prigovor. Izvršni dužnik je zatim podneskom povukao izjavljeni prigovor, ali se iz spisa predmeta ne može utvrditi datum predaje podneska, jer na njemu nema prijemnog pečata suda. Trgovinski sud u Prištini je 23. januara 2006. godine dostavio rešenje o izvršenju Iv. 88/05 od 30. decembra 2005. godine Narodnoj banci Srbije radi sprovođenja izvršenja. Izvršni poverilac je 22. marta 2006. godine podneo predlog za promenu sredstava izvršenja, tako što će se odrediti i sprovesti izvršenje na nepokretnosti dužnika upisanoj na katastarskoj parceli broj 3097 KO Leposavić u površini od 1537 m2. Dan kasnije, 23. marta 2006. godine, Trgovinski sud u Prištini je doneo rešenje Iv. 88/05 kojim je: u stavu prvom izreke stavio van snage rešenje Iv. 88/05 od 30. decembra 2005. godine i ukinuo sve sprovede radnje; u stavu drugom izreke naložio Narodnoj banci Srbije da obustavi izvršenje na novčanim sredstvima dužnika; u stavu trećem i četvrtom izreke se oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje, te odredio da se, po pravnosnažnosti rešenja, spis predmeta dostavi na nadležnost Opštinskom sudu u Leposaviću. Nakon pravnosnažnosti ovog rešenja, 25. aprila 2006. godine, spisi predmeta su dostavljeni Opštinskom sudu u Leposaviću na dalju nadležnost, formiran je predmet pod brojem I. 39/06, ali nakon toga sud nije preduzimao bilo kakve procesne radnje.

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 26. januara 2006. godine podneo Trgovinskom sudu u Prištini predlog za izvršenje na novčanim sredstvima dužnika, Preduzeća „Kristal“ a. d. Leposavić, na osnovu izvršne isprave - presude Trgovinskog suda u Prištini P. 31/05 od 15. decembra 2005. godine. Dan kasnije, 27. januara 2006. godine, Trgovinski sud u Prištini je doneo rešenje o izvršenju I. 2/06, koje je dostavljeno Narodnoj banci Srbije radi sprovođenja izvršenja. Izvršni poverilac je 22. marta 2006. godine podneo predlog za promenu sredstava izvršenja, tako što će se odrediti i sprovesti izvršenje na nepokretnosti dužnika upisanoj na katastarskoj parceli broj 3097 KO Leposavić u površini od 1537 m2. Dan kasnije, 23. marta 2006. godine, Trgovinski sud u Prištini je doneo rešenje I. 2/06 kojim je: u stavu prvom izreke stavio van snage rešenje I. 2/06 od 27. januara 2006. godine i ukinuo sve sprovede radnje; u stavu drugom izreke naložio Narodnoj banci Srbije da obustavi izvršenje na novčanim sredstvima dužnika; u stavu trećem i četvrtom izreke se oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje, te odredio da se po pravnosnažnosti rešenja spis predmeta dostavi na nadležnost Opštinskom sudu u Leposaviću. Nakon pravnosnažnosti rešenja, 25. aprila 2006. godine, spisi predmeta su dostavljeni Opštinskom sudu u Leposaviću na dalju nadležnost. Opštinski sud u Leposaviću je 21. septembra 2006. godine doneo rešenje I. 37/06 kojim je dozvolio izvršenje na naznačenoj nepokretnosti dužnika. Izvršni dužnik je 29. septembra 2006. godine izjavio žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Leposaviću I. 37/06 od 21. septembra 2006. godine, da bi Okružni sud u Kosovskoj Mitrovici 27. novembra 2006. godine doneo rešenje Gž. 48/06 kojim je žalbu odbio kao neosnovanu. Izvršni dužnik je 27. decembra 2006. godine podneo sudu predlog da se obustavi postupak izvršenja i da se rešenje o izvršenju I. 37/06 od 21. septembra 2006. godine stavi van snage, s obzirom da je postignut sporazum broj 380 od 7. novembra 2006. godine sa izvršnim poveriocem o međusobnom regulisanju potraživanja. Podnesak izvršnog dužnika, prema stanju u spisima, nije dostavljen izvršnom poveriocu na odgovor.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da se u spisima predmeta I. 37/06 nalazi podnesak izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, od 17. marta 2008. godine, kojim je predloženo izvršenje na nepokretnosti izvršnog dužnika „Kristal“ a. d. Leposavić, na osnovu hipoteke ustanovljene rešenjem Opštinskog suda u Leposaviću I. 32/01 od 27. septembra 2001. godine. Opštinski sud u Leposaviću nije formirao predmet, niti je postupao po podnetom predlogu poverioca, već je podnesak združen spisu predmeta I. 37/06.

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je 22. marta 2006. godine, Opštinskim sudom u Leposaviću podneo predlog za određivanje i sprovođenje izvršenja na osnovu „izvršne isprave“ - rešenja Iv. 88/05 od 30. decembra 2005. godine, na nepokretnosti dužnika upisanoj na katastarskoj parceli broj 3097 KO Leposavić u površini od 1537 m2. Formiran je predmet pod brojem I. 38/06, ali nikakve druge procesne radnje nisu preduzimane nakon toga.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom.

Članom 1. Vojno - tehničkog sporazuma između Međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) i Vlada Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije, koji je potpisan i stupio na snagu 9. juna 1999. godine, predviđeno je: da strane uz ovaj sporazum ponovo potvrđuju dokument podnet od strane predsednika Ahtisarija predsedniku Miloševiću i odobrenog od strane Skupštine Srbije i Savezne vlade 3. juna 1999. godine, da pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, uključe razmeštaj efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva na Kosovu, kao i da strane, nadalje, primećuju da je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija spreman da usvoji Rezoluciju, koja će biti doneta, u vezi tog prisustva (stav 1.); da organi Vlade države SRJ i Republike Srbije shvataju i saglasni su da će se međunarodne snage bezbednosti (KFOR) razmestiti po prihvatanju Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja se pominje u stavu 1, i da će one bez smetnje delovati u okviru Kosova i sa ovlašćenjem da preduzmu sve neophodne akcije za uspostavljanje i održavanje bezbedne sredine za sve građane Kosova i na drugi način sprovedu ovaj zadatak, kao i da su nadalje saglasni da ispoštuju sve obaveze ovog sporazuma i olakšaju razmeštaj i delovanje tih snaga (stav 2.).

Članom 2. stav 2. Vojno - tehničkog sporazuma utvrđeno je, pored ostalog, da je SRJ saglasna sa faznim povlačenjem svih snaga SRJ sa Kosova na lokacije u Srbiju izvan Kosova ..., da će ulazak i razmeštaj međunarodnih snaga bezbednosti (KFOR) na Kosovu biti sinhronizovan, a da će fazno povlačenje Snaga SRJ sa Kosova biti u skladu sa dole navedenim redosledom: dan stupanja na snagu + 1 dan, Snage SRJ locirane u Zoni 3 napustiće duž naznačenih maršruta tu zonu da bi pokazale poštovanje sporazuma (tačka a); dan stupanja na snagu + 6 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 2 (tačka b); dan stupanja na snagu + 9 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 2 (stav c); dan stupanja na snagu + 11 dana, sve Snage SRJ na Kosovu napustiće Zonu 3 (tačka d); dan stupanja na snagu + 11 dana, sve Snage SRJ na Kosovu će završiti sa svojim povlačenjem sa Kosova na lokacije u Srbiji izvan Kosova, i ne u okviru kopnene zone bezbednosti od 5 km (tačka e); Međunarodne snage bezbednosti (KFOR) obezbediće odgovarajuću kontrolu granice SRJ na Kosovu prema Albaniji i Bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji do dolaska civilne misije Ujedinjenih nacija (tačka h).

Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (u daljem tekstu: Rezolucija 1244), koja je usvojena 10. juna 1999. godine, utvrđeno je da je Savet bezbednosti odlučan da obezbedi sigurnost i bezbednost međunarodnog osoblja i sprovođenje obaveza koje proističu iz ove rezolucije od strane svih na koje se ona odnosi, i delujući u tom cilju u skladu sa Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija:

Odlučuje o raspoređivanju civilnog i bezbednosnog prisustva na Kosovu, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, sa odgovarajućom opremom i osobljem, kako se to traži, i pozdravlja saglasnost Savezne Republike Jugoslavije za takvo prisustvo (stav 5.);

Ovlašćuje države članice i odgovarajuće međunarodne organizacije da uspostave međunarodno bezbednosno prisustvo na Kosovu, kako se navodi u stavu 4 aneksa 2 uz sva neophodna sredstva kako bi moglo da obavi svoje odgovornosti iz dole navedenog stava 9 (stav 7.);

Odlučuje da će odgovornosti međunarodnog bezbednosnog prisustva koje će biti raspoređeno na Kosovu uključivati osiguranje javne bezbednosti i reda dok međunarodno civilno prisustvo ne preuzme odgovornost za sprovođenje tog zadatka (stav 9. tačka 4.).

Odredbom člana 64. stav 1. Zakona o hipoteci (''Službeni glasnik RS'', broj 115/05) je propisano da se ovaj zakon ne primenjuje na hipoteke zasnovane do dana njegovog stupanja na snagu, osim ako se ugovorne strane drukčije sporazumeju.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04) je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno, kao i da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga, a ako se predlog za izvršenje zasniva na stranoj izvršnoj ispravi koja nije prethodno priznata od strane domaćeg suda, sud je dužan da odluči o predlogu za izvršenje u roku od 30 dana od dana njegovog podnošenja, te da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 5. st. 1. do 3.); da kad su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sprovođenje izvršenja, sud je dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja (član 7.); da je za odlučivanje o predlogu za izvršenje na nepokretnosti i za sprovođenje tog izvršenja mesno nadležan sud na čijem području se nalazi nepokretnost (član 98.); da se izvršenje na nepokretnosti sprovodi zabeležbom rešenja o izvršenju u javnu knjigu, utvrđenjem vrednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i namirenjem izvršnih poverilaca iz iznosa dobijenog prodajom (član 99.); da se posle upisa rešenja o izvršenju ne može za namirenje drugog potraživanja istog ili drugog izvršnog poverioca sprovesti poseban postupak izvršenja na istoj nepokretnosti, kao i da izvršni poverilac za čije je potraživanje kasnije određeno izvršenje na istoj nepokretnosti stupa u već pokrenut izvršni postupak (član 103. st. 1. i 2.); da će sud pristupiti utvrđivanju vrednosti nepokretnosti po pravosnažnosti rešenja o izvršenju, a na zahtev izvršnog poverioca - po donošenju rešenja o izvršenju (član 112. stav 1.); da po pravosnažnosti rešenja o izvršenju i rešenja o utvrđivanju vrednosti nepokretnosti, sud donosi zaključak o prodaji nepokretnosti kojim se određuju način i uslovi prodaje, kao i vreme i mesto prodaje, vremenski period u toku dana u kome će se omogućiti razgledanje nepokretnosti, ako se prodaja vrši putem javnog nadmetanja (član 116. stav 1.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovih sudskih postupaka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da izvršni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem predloga za izvršenje, a završava se prinudnim sprovođenjem rešenja o izvršenju ili donošenjem rešenja kojim se postupak obustavlja, Ustavni sud je stao na stanovište da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja predloga za izvršenje, pa do danas.

Pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca, što se procenjuje u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Pre davanja konačne ocene da li postoji povreda Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud mora istaći specifičnost pozicije sudova Republike Srbije koji se nalaze na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. Naime, u konkretnom slučaju načelna odgovornost države za postupanje svojih organa - sudova, se ne može dovesti u pitanje, jer Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Republike Srbije. Međutim, ukoliko je postupanje sudova u određenim fazama izvršnog postupka bilo uslovljeno asistencijom policije, u tom slučaju odgovornost države za postupanje svojih organa može postojati samo ako je po važećim propisima država vršila suverenu vlast nad teritorijom na kojoj se ima sprovesti postupak izvršenja. Dakle, za utvrđivanje odgovornosti države od značaja je i činjenica da li su nadležni državni organi Republike Srbije mogli da vrše poslove javne bezbednosti u ovoj pokrajini.

Vojno - tehničkim sporazumom od 9. juna 1999. godine, Vlade SRJ i Republike Srbije su se saglasile sa faznim povlačenjem Snaga SRJ sa Kosova i Metohije radi razmeštaja međunarodnih civilnih i bezbednosnih snaga. Povlačenje Snaga SRJ sa teritorije Kosova i Metohije je u potpunosti završeno 20. juna 1999. godine, i od tog trenutka policija Republike Srbije više se nije nalazila na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, iz čega sledi zaključak da sudovi sa sedištem na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija više nisu mogli imati podršku policije Republike Srbije u onim situacijama kada je to bilo neophodno, u konkretnom slučaju ni prilikom sprovođenja postupka izvršenja.

Rezolucijom 1244, koja je doneta 10. juna 1999. godine, u skladu sa Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija, radi očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (u daljem tekstu: Savet bezbednosti UN) je ovlastio međunarodne bezbednosne snage (KFOR) da osiguraju javnu bezbednost, red i mir na teritoriji Kosova i Metohije.

U toku i nakon 2006. godine, u vreme sprovođenja izvršenja u navedenim postupcima, organi Republike Srbije, po važećim propisima - Rezoluciji 1244 i Vojno-tehničkom sporazumu, nisu imali efektivnu i stvarnu kontrolu nad teritorijom Kosova i Metohije, te nisu mogli da ostvare svoju dužnost zaštite javne bezbednosti, reda i mira na ovoj teritoriji, niti da obezbede sprovođenje pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka.

Pravilnikom UNMIK 1999/1 (UNMIK Regulation 1999/1), je propisano: da se sva zakonodavna i izvršna vlast u odnosu na Kosovo prenosi na UNMIK i sprovodi je Specijalni predstavnik Generalnog sekretara (član 1.1.); da specijalni predstavnik Generalnog sekretara može da imenuje bilo koje lice da obavlja funkcije u civilnoj upravi na Kosovu, uključujući i pravosuđe, ili da smeni takvo lice, kao i da će se te funkcije sprovoditi u skladu sa postojećim zakonima, kao što je određeno u članu 3. i u skladu sa uredbama koje donosi UNMIK (član 1.2.).

Dakle, UNMIK je trebalo da obezbedi privremenu međunarodnu administraciju i navedeni pravilnik je potvrdio da ovlašćenje koje mu je dao Savet bezbednosti UN obuhvata svu zakonodavnu i izvršnu vlast, kao i ovlašćenje da upravlja sudstvom (predmeti Evropskog suda: Behrami i Behrami protiv Francuske i Saramati protiv Francuske, Nemačke i Norveške (Predstavke br. 71412/01 i 78166/01)).

Dakle, navodi Opštinskog suda u Leposaviću u kojima je istaknuto da sudovi Republike Srbije ne uživaju podršku UNMIK policije, te da nisu imali mogućnost da bez asistencije organa sile sprovedu doneta rešenja o izvršenju, su tačni.

S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da je bitna karakteristika izvršnog postupka njegov prinudni karakter - ukoliko je nekom pravosnažnom sudskom odlukom dužniku naloženo određeno činjenje ili nečinjenje on je dužan da se u skladu sa tom odlukom i ponaša, a ukoliko on to ne učini u roku određenom sudskom odlukom za dobrovoljno izvršenje, na to će ga prinuditi država preko izvršnog suda. Prinudni karakter izvršnog postupka određuje osnovna načela tog postupka. Jedno od tih načela je načelo oficijelnosti koje od suda zahteva aktivno ponašanje sve do okončanja postupka. Slučajevi kada se od stranke traži aktivno ponašanje su Zakonom izričito predviđeni, a izostanak takvog ponašanja je, po pravilu, sankcionisan. Dakle, u slučaju da aktivno ponašanje stranke nije izričito predviđeno Zakonom, stranka nema obavezu takvog ponašanja, već je sud dužan da preduzima sve radnje koje treba da dovedu do okončanja izvršnog postupka. Pri tom je sud dužan da shodno odredbi člana 5. stav 1. Zakona o izvršnom postupku, postupa hitno. Specifičnost postupka izvršenja na nepokretnosti se ogleda u tome što se on sprovodi po postupku koji podrazumeva veliki broj radnji (faza) čiji je krajnji cilj namirenje potraživanja izvršnog poverioca. Pored radnji koje su opšte za svaki vid izvršenja (donošenje rešenja o izvršenju), u postupku sprovođenja izvršenja na nepokretnosti preduzimaju se određene radnje koje su karakteristične samo za ovaj vid izvršenja (zabeležba rešenja o izvršenju u zemljišne knjige ili knjige koje vodi služba za katastar nepokretnosti, utvrđivanje vrednosti nepokretnosti, prodaja nepokretnosti, namirenje izvršnih poverilaca iz iznosa dobijenog prodajom). Dakle, navedene radnje preduzimaju se tačno određenim redosledom predviđenim u Zakonu o izvršnom postupku i njihovo sprovođenje je neophodno da bi se postupak okončao namirenjem izvršnog poverioca.

Međutim, imajući u vidu analizu odredaba Zakona o izvršnom postupku i ponašanje Opštinskog suda u Leposaviću u izvršnom postupku I. 37/06, Ustavni sud konstatuje da nakon donošenja rešenja o izvršenju I. 37/06 od 21. septembra 2006. godine kojim je odredio izvršenje na nepokretnosti dužnika upisanoj na katastarskoj parceli broj 3097 KO Leposavić u površini od 1537 m2, sud nije preduzimao bilo kakve dalje radnje. Naime, kada rešenje o izvršenju na nepokretnosti postane pravnosnažno, a pošto je u javne knjige izvršena zabeležba rešenja, pristupa se sledećoj radnji – utvrđivanju vrednosti nepokretnosti. Navedenu radnju sud izvršava po službenoj dužnosti. Dakle, izvršni poverilac ima pravo izbora - ili će sačekati pravnosnažnost rešenja o izvršenju, ili će odmah pošto sud donese rešenje o izvršenju, predložiti da se pristupi utvrđivanju vrednosti nepokretnosti, čime ubrzava postupak. U konkretnom slučaju, sud nije preduzeo zakonom propisanu radnju koju je bio dužan da preduzme nakon pravnosnažnosti rešenja o izvršenju, saglasno navedenoj odredbi člana 112. stav 1. Zakona o izvršnom postupku. Neaktivnost suda ne može biti opravdana ni činjenicom da je izvršni dužnik 27. decembra 2006. godine podneo predlog za obustavu izvršenja, navodeći da su stranke zaključile sporazum broj 380 od 7. novembra 2006. godine o međusobnom regulisanju potraživanja, koji nikad nije dostavljen izvršnom poveriocu na odgovor.

Takođe, u izvršnom postupku I. 38/06, nakon podnošenja predloga za izvršenje 22. marta 2006. godine, Opštinski sud u Leposaviću do dana podnošenja ustavne žalbe nije preduzimao procesne radnje skoro pune tri godine. Slično postupanje Opštinski sud u Leposaviću je ponovio i u izvršnom postupku koji se vodio pod brojem I. 39/06. Naime, nakon pravnosnažnosti rešenja Trgovinskog suda u Prištini o stvarnoj i mesnoj nenadležnosti tog suda za postupanje, spis predmeta je dostavljen na dalju nadležnost Opštinskom sudu u Leposaviću. Međutim, jedina „radnja“ koju je preduzeo taj sud posle 25. aprila 2006. godine je formiranje izvršnog predmeta pod brojem I. 39/06. Nakon toga, skoro tri godine, navedeni sud, nije preduzimao nikakve procesne radnje. Ovakvim nepostupanjem suda su prekršene odredbe člana 5. st. 1. i 2. Zakona o izvršnom postupku.

Ustavni sud ocenjuje da Opštinski sud u Leposaviću, bez obzira na specifičnu situaciju u kojoj se nalaze sudovi Republike Srbije na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, nije preduzeo sve radnje utvrđene Zakonom o izvršnom postupku koje su mu stajale na raspolaganju i koje je imao mogućnost da preduzme bez podrške organa sile – policije.

Sledom svega rečenog, ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zagarantovano članom 32. stav 1. Ustava.

6. Ocenjujući istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud podseća na stav da propust države da izvrši pravnosnažnu presudu donetu u korist podnosioca ustavne žalbe predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Burdov protiv Rusije, broj 59498/00, stav 43.). Dakle, država je obavezna da upotrebi sva dostupna zakonska sredstva koja ima na raspolaganju kako bi se izvršila pravnosnažna sudska odluka, bez obzira na činjenicu što je ona doneta protiv privatnog lica, kao i da osigura poštovanje zakonskih odredaba utvrđenih Zakonom o izvršnom postupku (videti presudu Evropskog suda Marčić i drugi protiv Srbije, broj 17556/05 od 30. oktobra 2007. godine, stav 56.). Navedenim postupanjem Opštinskog suda u Leposaviću podnosiocu je povređeno pravo na imovinu zajemčeno odredbama člana 58. Ustava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da su podnosiocu ustavne žalbe povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke je naloženo sada nadležnom Osnovnom sudu u Kraljevu da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupci I. 37/06, I. 38/06, I. 39/06 koji su vođeni pred Opštinskim sudom u Leposaviću, okončali u najkraćem mogućem roku.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti