Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku za naknadu štete zbog neosnovane osude

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete zbog neosnovane osude, koji je trajao preko 18 godina. Sud je utvrdio pravo na naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ilije Vučaka iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ilije Vučaka i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1404/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ilije Vučaka izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 5708/07 od 19. septembra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1876/08 od 5. novembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ilija Vučak iz Beograda podneo je, preko punomoćnika Vladimira Beljanskog, advokata iz Novog Sada, 27. februara 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 5708/07 od 19. septembra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1876/08 od 5. novembra 2008. godine, zbog povrede načela o neposrednoj primeni ljudskih i manjinskih prava zajemčenih Ustavom, prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode i prava na imovinu, kao i zbog povrede člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskim prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je postupak za naknadu štete trajao 18 godina i tri meseca; da je za to vreme doneto 13 odluka; da je dužina trajanja postupka posledica isključivo pogrešnog rada suda; da je dosuđeni iznos nematerijalne štete višestruko umanjen i ne predstavlja pravičnu naknadu; da revizija koju je izjavila tužena Republika Srbija nije dostavljena tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, čime je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka; da su sudovi odbili da uzmu u razmatranje dokaze koje je podnosilac ponudio za utvrđivanje realne srazmere namirenog dela štete i pored uputstva Vrhovnog suda Srbije da to urade, a potom je i sam taj sud proizvoljno i bez obrazloženja utvrdio da je podnosiocu ranijom isplatom od 200.000 dinara isplaćeno 50% pravične naknade nematerijalne štete; da su sudovi zbog činjenica da je u predmetnom sporu tužena bila Republika Srbija i da se potraživao relativno visok novčani iznos odbijali da konačno i pravnosnažno utvrde opravdanost potraživanja podnosioca, te da je podnosiocu takvim postupanjem suda povređeno pravo na nepristrasan sud; da novčani iznos koji je dosuđen ne predstavlja dovoljnu satisfakciju za duševne bolove koje je podnosilac pretrpeo, te da mu je povređeno pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode; da je podnosilac najbolje godine svog života proveo u zatvoru zbog nezakonitog lišenja slobode, usled čega je propustio da prisustvuje bitnim događajima u životu svoje porodice, da je izdržava, vodi brigu o domaćinstvu i o vaspitanju svoje dece; da pravo na naknadu štete za neosnovano lišenje slobode predstavlja pravo na imovinu, te da je neprimerenom dužinom trajanja postupka i neadekvatnim obeštećenjem povređeno pravo i na mirno uživanje imovine; da se u konkretnom slučaju radi o lišavanju imovine koja je podnosiocu uskraćivana više godina i na kraju umanjena u odnosu na očekivano i realno obeštećenje; da predmetni parnični postupak predstavlja odbijanje države da podnosiocu dosudi pravičnu naknadu svih vidova pretrpljene štete, što predstavlja povredu prava na imovinu. Od Ustavnog suda je traženo da poništi osporene presude i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete u iznosu od dva miliona dinara i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je iste sadržine kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1404/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Beogradu K. 322/82 od 11. februara 1983. godine oglašen krivim zbog krivičnog dela pljačke proneverom u podstrekavanju, iz člana 172. stav 1. Krivičnog zakona Socijalističke Republike Srbije u vezi sa članom 23. Krivičnog zakona SFRJ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od osam godina u koju je uračunato i vreme provedeno u pritvoru.

Presudom Okružnog suda u Beogradu K. 572/89 od 24. maja 1990. godine, donetoj u ponovljenom krivičnom postupku, stavljena je van snage presuda Okružnog suda u Beogradu K. 322/82 od 11. februara 1983. godine i odbijena je optužba protiv okrivljenog Ilije Vučaka, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Podnosilac ustavne žalbe je, preko punomoćnika, 25. juna 1990. godine podneo zahtev Republičkom sekretarijatu za pravosuđe i upravu za naknadu štete zbog neopravdane osude, kojim je tražio da mu se isplati iznos od 6.448.000,00 dinara na ime naknade materijalne i nematerijalne štete, u opredeljenim iznosima za svaki vid ove dve vrste štete.

Podnosilac ustavne žalbe je kao tužilac 26. oktobra 1990. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije - Republički sekretarijat za pravosuđe i upravu, radi naknade štete. U tužbi je navedeno da je tužilac bio nezakonito osuđen presudom Okružnog suda u Beogradu K. 322/82 od 11. februara 1983. godine, da je u ponovljenom postupku presudom Okružnog suda u Beogradu K. 572/89 od 24. maja 1990. godine odbijena optužba protiv njega, kao i da je boravkom u pritvoru, odnosno zatvoru u trajanju od četiri godine, sedam meseci i 23 dana pretrpeo materijalnu štetu, koja se ogleda u gubitku zarade i doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, troškovima posete porodice njemu u pritvoru i zatvoru, troškovima odbrane i povećanim troškovima koje je tužiočeva porodica imala što on nije doprinosio obavljanju poslova na održavanju kuće, kao i nematerijalnu štetu koja se ogleda u povredi časti i ugleda. Tužbenim zahtevom je traženo da se tužena obaveže da tužiocu naknadi štetu u visini od 6.448.000,00 dinara na ime nematerijalne i materijalne štete, da izvrši uplatu iznosa za penzijsko i invalidsko osiguranje i da o svom trošku izvrši obaveštavanje javnosti o nezakonitoj presudi. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 4691/90. Tužba je dostavljena Republičkom sekretarijatu za pravosuđe i upravu na odgovor 12. novembra 1990. godine.

Nakon podnošenja tužbe, Republički sekretarijat za pravosuđe i upravu, u postupku pokrenutom po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete zbog neopravdane osude, pozvao je 14. novembra 1990. godine podnosioca radi dogovora oko isplate naknade nematerijalne štete, nakon čega je doneo rešenje broj 703-36/90-10 od 14. novembra 1990. godine kojim je utvrđeno da se po postignut sporazumu za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, obavezuje država da podnosiocu isplati iznos od 200.000 dinara.

U predmetnom parničnom postupku prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 7. decembar 1990. godine. Na ovom ročištu, s obzirom na to da na njega nije došao zastupnik tužene, na predlog tužioca, Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je presudu zbog izostanka P. 4691/90 kojom je usvojio tužbeni zahtev u celini. Tuženi je podneskom od 23. januara 1991. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje, jer tužba nije dostavljena zakonskom zastupniku tužene, već Republičkom sekretarijatu za pravosuđe i upravu.

Na ročištu održanom povodom predloga za povraćaj u pređašnje stanje 1. februara 1991. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je rešenje P. 4691/90 kojim je dozvolio povraćaj i ukinuo presudu tog suda P. 4691/90 od 7. decembra 1990. godine. Predmet je dobio novi broj P. 586/91. U narednom toku postupka, do donošenja delimične presude, održano je devet ročišta (24. maja 1991. godine, 8. decembra 1992. godine, 21. oktobra 1993. godine, 28. oktobra 1994. godine, 22. juna, 27. oktobra i 16. novembra 1995. godine, 17. septembra 1996. godine i 5. februara 1997. godine), dok dva ročišta nisu održana (ročište zakazano za 7. mart 1991. godine, jer su se spisi predmeta nalazili u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu, a ročište zakazano za 22. juni 1993. godine, zbog sprečenosti postupajućeg sudije). U toku ovog dela postupka tužilac je preinačio tužbeni zahtev tako što je opredelio novčane iznose koje potražuje po osnovu svakog vida nematerijalne i materijalne štete pretrpljene zbog neosnovane osude.

Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je 5. februara 1997. godine delimičnu presudu P. 586/91 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete za izgubljenu zaradu zbog neosnovane osude za vreme provedeno u pritvoru i zatvoru, kao i za vreme do ponovnog zaposlenja od 15. februara 1982. godine do 1. marta 1996. godine i obavezao tuženu da tužiocu isplati navedeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je deo tužbenog zahteva preko dosuđenog, a do traženog iznosa za ovaj vid materijalne štete odbio. Protiv ove presude tužena je izjavila žalbu.

Okružni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi tužene, doneo je rešenje Gž. 8946/97 od 30. decembra 1998. godine kojim je ukinuo delimičnu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 586/91 od 5. februara 1997. godine u delu u kojem je delimično usvojen tužbeni zahtev, navodeći u obrazloženju, između ostalog, da prvostepeni sud nije objasnio kako je iz nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke utvrdi visinu naknade koju je dosudio, kao i da nije dao razloge za odluku o kamati propustivši da primeni adekvatno materijalno pravo. Spisi predmeta dostavljeni su prvostepenom sudu 17. novembra 1999. godine.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 8109/99. Drugi opštinski sud u Beogradu je nakon pet održanih ročišta (13. marta, 7. aprila, 26. maja, 18. septembra i 20. oktobra 2000. godine), zaključio raspravu i doneo presudu P. 8109/99 od 20. oktobra 2000. godine. Stavom 1. izreke ove presude usvojen je tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati za izgubljenu zaradu, za izdatke porodice za posete tužiocu, za izdatke porodice za pakete i za pretrpljene duševne bolove, navedene novčane iznose. Stavom 2. izreke ove presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode za izdatke porodice za pakete i za pretrpljenu duševnu bol u delu preko dosuđenog iznosa, dok je stavom 3. izreke konstatovano da se tužba tužioca u delu kojim je tražio naknadu štete po osnovu umanjenja u domaćinstvu i u delu koji se odnosi na priznanje radnog staža tužioca smatra povučenom. Stavom 4. izreke ove presude obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u navedenom iznosu. Protiv navedene presude tužena je izjavila žalbu.

Rešavajući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu doneo 9. april 2001. godine rešenje Gž. 1157/01 kojim je ukinuo presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 8109/99 od 20. oktobra 2000. godine u st. 1. i 4. izreke i u tom delu predmet je vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ovog rešenja, između ostalog, je navedeno: da prvostepeni sud nije obrazložio, niti naveo kriterijume na osnovu kojih je tužiocu dosudio navedeni novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete, kao i da je prvostepeni sud propustio da prilikom utvrđivanja visine materijalne štete za izgubljenu zaradu u periodu od izlaska tužioca iz zatvora do ponovnog zaposlenja, utvrdi da li je tužilac preduzeo sve da se odmah ponovo zaposli.

Nakon vraćanja spisa predmet je dobio broj P. 3702/01. U drugi put ponovnom postupku održana su dva ročišta (6. septembra i 16. oktobra 2001. godine), nakon čega je zaključena glavna rasprava. Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3702/01 od 16. oktobra 2001. godine u stavu prvom izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi materijalnu štetu za izgubljenu zaradu, za izdatke porodice za posete tužiocu i za izdatke porodice za pakete, u navedenim novčanim iznosima, kao i nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove u navedenom iznosu, sve sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke ove presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete u delu od dosuđenog do traženog iznosa, dok je stavom 3. obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u navedenom novčanom iznosu. Protiv ove presude tužena je izjavila žalbu.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu doneo je presudu Gž. 2993/02 od 7. maja 2002. godine kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3702/01 od 16. oktobra 2001. godine.Tužena je protiv ove presude izjavila reviziju.

Vrhovni sud Srbije, odlučujući o reviziji tužene, doneo je presudu Rev. 4773/02 od 7. maja 2003. godine. Ovom presudom sud je prvim stavom odbio kao neosnovanu reviziju tužene u delu kojim je označenom drugostepenom presudom odbijena kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u odnosu na dosuđenu naknadu materijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, a drugim stavom ukinuo je drugostepenu presudu u preostalom delu i prvostepenu presudu u stavu I izreke te presude u odnosu na dosuđenu naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode i naknadu troškova parničnog postupka, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ove presude navedeno je: da su parnične stranke 14. novembra 1990. godine, van spora, postigle sporazum o naknadi nematerijalne štete i da je tužena isplatila tužiocu iznos od 200.000,00 dinara; da su nižestepeni sudovi propustili da utvrde stvarnu volju stranaka kao ugovarača pri postizanju takvog sporazuma i utvrđivanju visine novčanog iznosa koji je isplaćen tužiocu, kao i da li se radi o potpunom ili delimičnom priznanju zahteva tužioca i s tim u vezi o potpunoj ili delimičnoj isplati naknade.

U trećem ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 6710/03. U ovom delu postupka održana su dva ročišta (12. decembra 2003. godine i 2. marta 2004. godine). Na ročištu održanom 2. marta 2004. godine tuženi je obavestio sud da je sprovedeno izvršenje na osnovu pravnosnažne presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3702/01 od 16. oktobra 2001. godine, a u postupku izvođenja dokaza saslušanjem tužioca kao parnične stranke, tužilac je izjavio da mu je prilikom zaključivanja sporazuma od 14. novembra 1990. godine rečeno da svoje pravo na preostali iznos može da ostvari pred sudom u započetoj parnici, kao i da je prihvatio isplatu tako simboličnog iznosa zbog teške materijalne situacije i snošenja troškova sahrane sina. Nakon zaključenja glavne rasprave, Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je presudu P. 6710/03 od 2. marta 2004. godine kojom je obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade štete za pretrpljene duševne bolove isplati iznos od 2.530.500,00 dinara (stav 1.), dok je tužbeni zahtev u delu preko dosuđenog iznosa, a do traženog – odbio kao neosnovan (stav 2.). Takođe, ovom presudom, stavom 3. izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u navedenom novčanom iznosu. Protiv st. 1. i 3. ove presude tužena je izjavila žalbu.

Okružni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi tužene, doneo je 21. oktobra 2004. godine presudu Gž. 7713/04 kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode u iznosu od 2.530.500,00 dinara, a u stavu trećem je smanjio novčani iznos kojim je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka, nalazeći da su parnične stranke u postupku vansudskog obeštećenja postigle i realizovale taj sporazum u pogledu potpune naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode.

Rešavajući o reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije doneo je rešenje Rev. 1258/05 od 3. novembra 2005. godine kojom je ukinuo presudu Okružnog suda u Beogradu 7713/04 od 21. oktobra 2004. godine i presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6710/03 od 2. marta 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, navodeći u obrazloženju, između ostalog, da je neophodno da u ponovnom postupku sud ispita stvarnu volju stranaka vansudskog poravnanja i da ukoliko nađe da tužiocu pripada pravo na isplatu preostalog dela naknade neimovinske štete, prilikom odmeravanja visine štete uzme u obzir ugled oštećenog koji je ranije uživao u svojoj sredini, odnos sredine prema njemu posle lišenja slobode, vreme trajanja lišenja, kao i druge povezane okolnosti koje mogu uticati na prirodu, težinu i trajanje psihičkih bolova.

Nakon vraćanja spisa predmet je dobio novi broj P. 1404/06. U četvrtom ponovnom postupku održano je četiri ročišta (15. maja, 3. jula i 25. oktobra 2006. godine, kao i 11. januara 2007. godine). Tužilac je podneskom od 15. maja 2006. godine precizirao tužbeni zahtev, tako što je tražio da mu tužena na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 12 miliona dinara.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1404/06 od 11. januara 2007. godine u prvom stavu delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 8.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do konačne isplate, dok je drugim stavom izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode u preostalom delu, od dosuđenog do traženog iznosa, a stavom 3. obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 473.327,50 dinara. U obrazloženju ove presude navedeno je da je prvostepeni sud utvrdio: da tužilac ranije nije bio osuđivan; da je u svojoj okolini uživao veliki ugled kao porodični čovek i domaćin; da je živeo u porodičnom domaćinstvu; da je u pritvoru u Okružnom sudu u Beogradu proveo vreme od 15. februara 1982. godine do 27. marta 1984. godine, od čega 93 dana u samici, a u Kazneno-popravnom domu u Požarevcu u periodu od 27. marta 1984. godine do 8. oktobra 1986. godine; da je u ponovljenom krivičnom postupku pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Beogradu odbijena optužba protiv tužioca. Takođe je navedeno: da je odlučujući o zahtevu tužioca za naknadu nematerijalne štete prvostepeni sud našao da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan, pri čemu je imao u vidu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima; da je sud visinu naknade nematerijalne štete odmerio na iznos od 10.000.000,00 dinara, smatrajući to pravičnom naknadom za duševne bolove koje je tužilac trpeo zbog povrede časti i ugleda i slobode i prava ličnosti; da je prilikom odmeravanja visine naknade ovog vida štete sud imao u vidu da je tužiocu u postupku obeštećenja van spora 14. novembra 1990. godine isplaćen iznos od 200.000 tadašnjih dinara, a da je pravična naknada za ovaj vid nematerijalne štete iznosila 1.000.000,00 tadašnjih dinara, što znači da je tužilac samo delimično obeštećeni i to u procentu od 20%. Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbe.

Okružni sud u Beogradu, odlučujući o žalbama parničnih stranaka, doneo je osporenu presudu Gž. 5708/07 od 19. septembra 2007. godine kojom je preinačio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1404/06 od 11. januara 2007. godine u prvom i trećem stavu izreke, tako što je obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 6.500.000,00 dinara, a na ime troškova parničnog postupka iznos od 423.000,00 dinara, dok je tužbeni zahtev tužioca u preostalom delu odbio kao neosnovan. Ovom odlukom drugostepeni sud je, takođe, odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u drugom stavu izreke. U obrazloženju drugostepene presude navedeno je: da prvostepeni sud, odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, nije istu odmerio u skladu sa svim okolnostima relevantnim za pravičnu naknadu iz člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da drugostepeni sud nalazi da bi tužiocu za ovaj vid nematerijalne štete u vreme isplate 14. novembra 1990. godine pripalo 400.000,00 dinara, a da mu je isplaćeno 200.000,00 dinara; da tužilac ima pravo na naknadu štete u punom iznosu, te kako visina štete u vreme presuđenja iznosi 13.000.000,00 dinara, to je sud našao da je tužena u obavezi da u potpunosti naknadi štetu tužiocu u iznosu od još 6.500.00,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; da su bez uticaja na drugačiju odluku suda u ovoj pravnoj stvari navodi žalbe tužene da je potpisivanjem sporazuma i prihvatanjem naknade namera stranaka bila da sporni odnos regulišu u potpunosti kako bi se izbegao sudski spor, jer je tuženi kao stručno lice, ukoliko je to bila namera parničnih stranaka, bio u obavezi da sporazum tako i formuliše i naglasi da je sporni odnos regulisan u potpunosti, a što ne proizlazi iz sporazuma u spisima; da se neosnovano žalbom tužioca pobija pravilnost ožalbene presude u pogledu odbijajućeg dela tužbenog zahteva, jer, uvažavajući svu težinu konkretnog slučaja, imajući u vidu svrhu ove naknade u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, sud smatra da dosuđivanje većeg iznosa ne bi bilo u skladu sa ciljem i svrhom koja se ovom naknadom ostvaruje. Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile revizije.

Vrhovni sud Srbije, odlučujući o reviziji tužioca i o reviziji tužene, doneo je osporenu presudu Rev. 1876/08 od 5. novembra 2008. godine, kojom je preinačio presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 5708/07 od 19. septembra 2007. godine i presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1404/06 od 11. januara 2007. godine tako što je obavezao tuženu da tužiocu isplati 5.000.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. januara 2007. godine, do isplate, dok je tužbeni zahtev u preostalom delu odbio kao neosnovan (stav 1.). Revizija tužene u ostalom delu i revizija tužioca su stavom 2. izreke ove presude odbijene kao neosnovane. U obrazloženju ove odluke navedeno je: da suprotno navodima revizije tužene, nižestepeni sudovi pravilno nalaze da iz samog teksta vansudskog sporazuma od 14. novembra 1990. godine proizlazi da isplatom van spora parnične stranke nisu u celosti regulisale svoje odnose, jer pre isplate iznosa od 200.000,00 dinara tužena nije tražila od tužioca da povuče podnetu tužbu za naknadu ovog vida nematerijalne štete, niti je u sporazumu konstatovano da su stranke regulisale međusobne odnose i u potpunosti otklonile neizvesnost pravnog odnosa u pogledu zahteva za nematerijalnu štetu; da je pravilno drugostepeni sud prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, prethodno utvrdio visinu pravične novčane naknade prema kriterijumima u vreme isplate van spora i osnovano zaključio da je tužena tužiocu nadoknadila 50% pretrpljene neimovinske štete; da, imajući u vidu sve okolnosti slučaja - dužinu lišenja slobode, uslove boravka tužioca u zatvoru, intenzitet bolova u vezi sa kvalifikacijom krivičnog dela, prisilno odvajanje od porodice i životne okoline, kao i gubitak ugleda među kolegama, prijateljima i u okruženju u kome živi i druge okolnosti koje utiču na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova, Vrhovni sud Srbije nalazi da pravična novčana naknada nematerijalne štete koju je tužilac neosnovanim lišenjem slobode pretrpeo na dan presuđenja iznosi 10.000.000,00 dinara; da je ovaj iznos pravične naknade umanjen za procenat za koji je tužilac obeštećen ranijom isplatom (50%) i nižestepene presude su preinačene tako što je tužiocu dosuđena naknada od 5.000.000,00 dinara, a deo zahteva preko ovog iznosa odbijen; da bi dosuđivanje naknade u visini koja je tražena bilo u suprotnosti sa ciljem kome ta naknada treba da služi i pogodovalo bi težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima), zbog čega su neosnovani navodi u reviziji tužioca da je tužbeni zahtev trebalo usvojiti u celini.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, kao i da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (člana 32. stav 1.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom (član 35. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama i člana 1. iz Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. S obzirom na to da se odredbe člana 32 stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije i Povelje, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da će sud svakoj stranci pružiti mogućnost da se izjasni o zahtevima i navodima protivne stranke (član 5. stav 1.); da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva, da su stranke dužne da iznesu sve činjenica na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, kao i da je sud ovlašćen da izvede dokaze koje stranke nisu predložile, ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje (član 7. st. 1, 2. i 3.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud , ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (stav 1.), kao i da će sud, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe - 26. oktobra 1990. godine, pa do donošenja osporene revizijske odluke od 5. novembra 2008. godine, kojom je taj postupak okončan, trajao 18 godina, odnosno da je do dostavljanja navedene revizijske presude podnosiocu ustavne žalbe 29. januara 2009. godine trajao 18 godina i tri meseca. Ustavni sud konstatuje da je o tužbenom zahtevu koji se odnosio na naknadu više vidova materijalne štete konačno odlučeno presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 4773/02 od 7. maja 2003. godine, a u daljem toku postupka sudovi su odlučivali o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode podnosioca ustavne žalbe.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, navedena dužina od 18 godina sama po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je, pre svega, ocenio da je istaknuti zahtev za podnosioca ustavne žalbe bio od izuzetnog značaja, s obzirom na to da je podnosilac tužbenim zahtevima tražio da sud obaveže državu da mu naknadi materijalnu i nematerijalnu štetu koju je pretrpeo zbog neosnovanog lišenja slobode. Prema oceni Ustavnog suda, podnosilac se u toku postupka i ponašao u skladu sa značajem postavljenih zahteva i ničim nije doprineo odugovlačenju postupka.

Takođe, prema oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju radilo se o složenijoj činjeničnoj stvari, jer je trebalo da sudovi utvrde visinu materijalne štete po više osnova (izgubljena zarad, troškovi odbrane, posete porodice podnosiocu u zatvoru i sl), kao i visinu naknade nematerijalne štete i s tim u vezi da utvrde da li je ranije zaključeni sporazum stranaka značio i potpuno namirenje, te ako nije u kojoj meri jeste.

Međutim, Ustavni sud ocenjuje da navedeno trajanje sudskog postupka ne može biti opravdano nijednom složenošću stvari. Ustavni sud posebno ukazuje da je tokom predmetnog parničnog postupka doneto čak pet prvostepenih presuda, četiri drugostepene odluke, kao i tri revizijske odluke Vrhovnog suda Srbije. Ustavni sud je stanovišta da je od izuzetne važnosti da se sudski sistem jedne države organizuje na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako građani kod ostvarivanja svojih Ustavom zajemčenih prava ne bi trpeli štetne posledice. Ustavni sud ukazuje da i prema stanovištu koje je izrazio Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti odluke u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine i predmetu Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine).

Pored navedenog, Ustavni sud je konstatovao da su parnični sudovi učinili niz propusta koji su uticali na dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Tako je prvostepeni sud tužbu i poziv za prvo ročište za glavnu raspravu umesto zakonskom zastupniku tužene države, dostavio direktno jednom od organa uprave, što je imalo za posledicu donošenje presude zbog izostanka, a potom i postupak po predlogu tužene države za povraćaj u pređašnje stanje. Takođe, pojedina ročišta su, posebno do donošenja delimične presude, zakazivana u velikim vremenskim razmacima od godinu i godinu i po dana, a Okružnom sudu u Beogradu bilo je potrebno skoro godinu dana da svoje rešenje Gž. 8946/97 od 30. decembra 1998. godine, zajedno sa spisima predmeta dostavi prvostepenom sudu.

Ustavni sud naglašava da je u konkretnom slučaju, kada su sudovi odlučivali o naknadi štete licu koje je bilo neosnovano lišeno slobode i provelo u pritvoru i zatvoru četiri godine, sedam meseci i 23 dana, od čega 93 dana u samici, koje je usled toga ostalo bez posla, a time i bez zarade i nesumnjivo mu je narušen ugled koji je uživao, bila obaveza tih sudova da postupaju sa naročitom efikasnošću. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, a imajući u vidu utvrđene činjenice, parnični sudovi su postupali izuzetno neefikasno i nedelotvorno.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava podnosiocu na naknadu nematerijalne štete, koje može da ostvari na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, polazeći od sadržine odredbe člana 32. stav 1. Ustava kojom se pre svega garantuje svakom da će postupak u kojem se odlučuje o njegovom pravu ili obavezi biti vođen od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, u kome će se javno raspraviti i odlučiti o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv njega, ispitivao postojanje procesnih povreda na koje se ukazuje u ustavnoj žalbi, kao i ustavnopravnu utemeljenost primene merodavnog prava.

S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da su osporene presude doneli Ustavom, odnosno zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama odgovarajućeg procesnog zakona, te da je podnosiocu ustavne žalbe u toku sudskog postupka bilo omogućeno da učestvuje u tom postupku na način i pod uslovima koji ga nisu doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na drugu parničnu stranku.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su osporene odluke donete uz primenu merodavnog materijalnog prava, u konkretnom slučaju Zakona o obligacionim odnosima, te da je dosuđeni novčani iznos utvrđen metodom slobodne ocene sudova i ne predstavlja izraz proizvoljnosti ili neprihvatljive primene materijalnog prava, već da su dati detaljni i jasni razlozi zbog čega taj iznos predstavlja pravičnu satisfakciju za pretrpljene duševne bolove nastale neosnovanim lišenjem slobode od strane države. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje zbog visine dosuđenog iznosa naknade predstavlja izraz podnosiočeve subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi navedenog Ustavom zajemčenog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je postupak u kome su donete odluke koje se osporavaju ustavnom žalbom vođen na način kojim je podnosiocu ustavne žalbe bilo obezbeđeno pravo na pravično suđenje.

U pogledu navoda o povredi prava na naknadu štete zbog nezakonitog lišenja slobode, Ustavni sud je ocenio da ovi navodi nisu osnovani. Ovo pre svega jer je celokupni predmetni parnični postupak vođen po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, u okviru koga su redovni sudovi našli da ima osnova za naknadu štete, odlučivši pri tome i o visini te naknade u skladu sa merodavnim propisima, dajući za svoju odluku jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje.

U odnosu na navode podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim presudama povređeno pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava, Ustavni sud je, najpre, ukazao da je o zahtevu podnosioca za naknadu materijalne štete u predmetnom parničnom postupku konačno odlučeno presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 4773/02 od 7. maja 2003. godine, a da je osporenim presudama Okružnog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije odlučeno o visini naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode podnosioca.

S obzirom na to da se navodi o povredi prava na imovinu odnose na „neadekvatno obeštećenje“ za neosnovano lišenje slobode, Ustavni sud zaključuje da podnosilac povredu ovog prava smatra posledicom povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenim presudama podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, to je Sud ocenio da nema osnova za tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da se Ustavom štiti pravo na mirno uživanje imovine na način da spreči organe državne vlasti u ograničavanju ili oduzimanju navedenog prava, osim ako je to ograničenje zasnovano na zakonu. Međutim, u konkretnom slučaju predmetni parnični postupak je vođen radi utvrđivanja visine „obeštećenja“ podnosioca za prouzrokovanu nematerijalnu štetu.

Ustavni sud je imao u vidu i postavljen zahtev za naknadu troškova ovog postupka, ali je, saglasno odredbi člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da podnosilac kao učesnik u postupku po ustavnoj žalbi snosi sam svoje troškove.

Imajući u vidu navedeno u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena prava na pravično suđenje, na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1, članom 35. stav 1. i članom 58. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu.

U pogledu povrede načela utvrđenog članom 18. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da su u ustavnoj žalbi samo parafrazirani čl. 18. i 19. Ustava, te nije ni razmatrao eventualno postojanje povrede ovog načela.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je na osnovu odredabe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku za naknadu štete zbog neosnovane osude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti