Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u sporu o vršenju roditeljskog prava

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu oca nezadovoljnog odlukom o poveravanju deteta majci i modelom viđanja. Sud je utvrdio da redovni sudovi nisu povredili pravo na pravično suđenje niti pravo na porodični život, jer su odluke zasnovane na najboljem interesu deteta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. B . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. B . protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1029/11 od 19. novembra 2011. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 389/11 od 12. maja 2011. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogadu P2. 1137/10 od 4. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. B . iz B, preko punomoćnika V . B, advokata iz B, podneo je 12. januara 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencij a), načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, člana 14. Evropske konvencije i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju, prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je osporenom prvostepenom presudom odlučeno o vršenju roditeljskog prava tako što je mal. dete podnosioca ustavne žalbe povereno na staranje tužilji, uređen je način viđanja podnosioca sa mal. detetom i podnosilac obavezan da na ime svog doprinosa za izdržavanje mal. deteta plaća mesečno iznos od 8.000,00 dinara. Dalje se navodi da su osporenom prvostepenom presudom odbijeni tužbeni zahtevi podnosioca kojima je tražio zajedničko vršenje roditeljskog prava i drugačiji model viđanja mal. deteta, te da je osporena prvostepena presuda potvrđena osporenom drugostepenom i revizijskom presudom.

Podnosilac u ustavnoj žalbi posebno ističe da su u pogledu njegovog zahtev a da viđa dete samostalno i češće, sudovi učinili „procesn e propust e“, jer su doneli odluku na osnovu pojedinačnog i zajedničkog izveštaja centara za socijalni rad N . B . i P, a koji su, po mišljenju podnosioca, „manjkavi, doneti protivno pravilima struke i dati na osnovu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja“, budući da nije izvršena zajedničk a opservacij a oba roditelja zajedno sa detetom. Podnosilac dalje ističe da sudovi „nijednim razlogom ne spominj u, a kamoli obrazlaž u“ zašto nije bilo neophodno da se izvrši zajednička opservacija oca, deteta i majke, ili samo oca i deteta“, te da sudovi isključivo navod e da je Centar za socijalni rad P . izvršio „opservaciju kroz odgovarajući razgovor sa detetom“, a pri tom ne navod e koj e činjenic e iz tog razgovora su isto tako „odlučn e“ za donošenje osporenih presuda .

U ustavnoj žalbi se dalje navodi da osporenim presudama nisu pravilno ocenjeni interes maloletnog deteta i sposobnost i roditelja da zadovolje utvrđene potrebe deteta, te da „su u donošenju pobijanih odl uka kojima se ocu uskraćuje pravo na višednevno viđanje sa svojom kćerkom“ , sudovi povredili pravo podnosioca na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije .

Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih prava, poništi osporene odluke i utvrdi pravo na naknadu materijalne štete u vidu sudskih troškov a, a u iznosu označenom u ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, osporene presude i drugu dostavljenu dokumentaciju, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Podnosilac ustavne žalbe i D. B. su 22. maja 2004. godine sklopili brak u kome je rođena mal. A, sada stara devet godina.

D. B. je podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv B. B, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi razvoda braka, tražeći istovremeno da se mal. dete poveri njoj na staranje, da se tuženi otac obaveže da doprinosi u izdržavanju u iznosu označenom u tužbi, kao i da se urede lični odnosi mal. deteta sa ocem u skladu sa mišljenjem Instituta za mentalno zdravlje. Kako je podnosilac protiv D.B. podneo protivtužbu, sud je spojio ova dva postupka radi zajedničkog raspravljanja i odlučivanja.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 902/06 od 30. januara 2008. godine razveden je brak između tužilje D. B. i tuženog B. B . (stav prvi izreke); zajedničko mal. dete A. poveren o je na samostalno vršenje roditeljskog prava majci D.B. (stav drugi izreke); uređeni su lični odnosi maloletne A. sa tuženim ocem (stav treći izreke); obavezan je otac da na ime izdržavanja plaća mesečno iznos od 50 % od zarade koju ostvaruje, umanjene za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav četvrti izreke); odbijen je protivtužbeni zahtev B . B . da se urede lični odnosi mal. A. sa ocem na način koji je on tražio (stav peti izreke); obavezan je tuženi da tužilji D.B. na ime troškova parničnog postupka isplati iznos označen u izreci (stav šesti izreke); odbijen je predlog tuženog da sud donese delimičnu presudu kojom bi razveo brak D.B. i tuženog, a zajedničko mal. dete poverio na staranje tužilji koja bi samostalno vršila roditeljsko pravo (stav sedmi izreke).

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 13111/08 od 7. novembra 2008. godine ukinuta je presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradi P. 902/06 od 30. januara 2008. godine u stavovima drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke i u tom delu vraćena istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, Prvi osnovni sud u Beogradu je 18. marta 2010. godine doneo rešenje P2. 1137/10 kojim je odredio privremenu meru i mal. A. poverio na staranje majci D.B. na samostalno vrš enje roditeljsko g prav a, te privremeno uredio lične odnose mal. A. sa ocem.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 1137/10 od 4. novembra 2010. godine mal. A. je poverena na staranje majci D.B. na samostalno vršenje roditeljskog prava (stav prvi izreke); uređeni su lični odnosi mal . A. sa ocem (stav drugi izreke); obavezan je otac da na ime svog doprinosa za izdržavanje mal. A. plaća mesečno iznos od 8 .000 dinara (stav treći izreke); odbij en je protivtužbeni zahtev B. B . kojim je tražio da roditeljsko pravo nad mal . A . roditelji vrše zajednički i sporazumno, a da prebivalište bude prebivalište majke deteta (stav četvrti izreke); odbij en je protivtužbeni zahtev B. B . kojim je predložio drugačiji model viđanja sa mal. A. (stav peti izreke); odbijen je tužbeni zahtev tužilje u delu u kome je traženo da se obaveže tuženi da na ime svog doprinosa za izdržavanje mal . A. plaća mesečno iznos preko 8.000,00 dinara do traženog iznosa do 10.000,00 dinara (stav šesti izreke); odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav sedmi izreke).

U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud utvrdio činjenično stanje prihvatajući izvedene pismene dokaze , i to izveštaje Gradskog centra za socijalni rad – Odeljenje N. B . i Centra za socijalni rad P, kao i zajednički izveštaj Gradskog centra za socijalni rad – Odeljenje N. B . i Centra za socijalni rad P , a koje je sud u celini prihvatio kao jasne i stručne, te izjašnjenje S. N, i iskaze stranaka; da je rukovodeći se najboljim interesom deteta sud prihvatio stručno mišljenje organa starateljstva u kome je majka procenjena kao podoban roditelj; da je ocena suda da nema uslova za zajedničko i sporazumno vršenje roditeljskog prava jer nije ispunjen uslov koji zakon izričito predviđa – sporazum roditelja, a međusobni odnosi roditelja su ispunjeni nepoverenjem; da je, rukovodeći se najboljim interesom deteta i prihvatajući zajedničko mišljenje Gradskog centra za socijalni rad – Odeljenje N . B . i Centra za socijalni rad P , viđanje oca sa mal. A. regulisano tako što će otac samostalno viđati mal. dete jednom nedeljno; da je ocena suda da nema uslova da se lični odnosi maloletne A. sa ocem regulišu na način kako je to predložio tuženi otac, imajući u vidu da se model viđanja uređen privremenom merom ne realizuje.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 389/11 od 12. maja 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena osporena prvostepena presuda u stav ovima prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom i sedmom izreke. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog , navedeno: da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je zajedničko mal. dete parničnih stranaka poverio tužilji kao majci na negu, čuvanje i vaspitanje i obavezao tuženog da mesečno učestvuje u njenom izdržavanju sa 8.000,00 dinara , istovremeno uredivši i način održavanja ličnih odnosa deteta sa roditeljem sa kojim ne živi, rukovodeći se najboljim interesom deteta , a po pribavljanju zajedničkog izveštaja Gradskog centra za socijalni rad Grada Beograda – Odeljenje N . B . i Centra za socijalni rad P; da je u konkretnom slučaju pravilno ocenjen interes maloletnog deteta, s obzirom na uzrast deteta, kao i njegove potrebe na emocionalnom i razvojnom planu , uz pravilnu ocenu da je majka u mogućnosti da u punoj meri zaštiti ličnost, prava i interese deteta ; da je pravilnom primenom materijalnog prava odlučeno da tužilja kao majka samostalno vrši roditeljsko pravo ; da je pravilna ocena prvostepenog suda da nema uslova za zajedničko vršenje roditeljskog prava, s obzirom na njihov međusobni odnos koji je opterećen uzajamnim nepoverenjem; da je prvostepeni sud pošao od predloženog mišljenja izraženog i u zajedničkom izveštaju centara za socijalni rad, ali da je vodio računa i da u konkretnom slučaju postoji diskontinuitet u viđanju mal. deteta sa ocem, kao i da je nerealizovan u potpunosti model viđanja iz privremen e mer e; da će se približavanje oca i mal. A. ostvarivati postepeno, kroz kontinuirano viđanje, te da je usvojeni model, kako je to navedeno i u izveštaju Centra, u skladu sa trenutnim realnim mogućnostima i oca i deteta.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1029/11 od 19. novembra 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv osporene drugostepene presude. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno : da stranke nisu postigle sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava , te da su, uvažavajući zajednička stručna mišljenja specijalizovanih ustanova, nižestepeni sudovi pravilno doneli odluku o poveravanju mal . ćerke stranaka majci – tužilji na samostalno vršenje roditeljskog prava, procenivši da je to u najboljem interesu deteta , kao i da su sudovi pravilno ocenili da je mal. A. predškolskog uzrasta i u razvojnom periodu, kada je uloga majke od presudnog značaja; da je navod revizije da je tuženom povređeno pravo na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije ne osnovan, jer mal. A. nije imala redovne kontakte sa ocem od prestanka bračne zajednice njenih roditelja, te da joj je potreban period prilagođavanja kako bi sa ocem ostvarila trajnu emocionalnu vezu, zbog čega je najbolji interes deteta da održava lične odnose sa ocem na način koji je utvrdio sud, prihvatanjem mišljenja stručnih ustanova; da je utvrđenim modelom viđanja ocu pružena mogućnost da na određeni način vodi brigu i da se stara o detetu, pri čemu sud može ponovo urediti način održavanja ličnih odnosa sa detetom ako to zahtevaju promenjene prilike.

4. Odredbama člana 21. Ustava utvrđeno je načelo zabrane diskriminacije. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Odredbama člana 64. Ustava garantovana su prava deteta. Odredbama člana 65. Ustava je utvrđeno da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i u tome su ravnopravni (stav 1.), te da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (stav 2.).

Odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije je garantovano da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Odredbama člana 8. Evropske konvencije je, pored ostalog, utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života (stav 1.) i da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.). Članom 14. Evropske konvencije zabranjena je diskrimincija. Odredbom člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju utvrđena je opšta zabrana diskriminacije.

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 18/05) propisano je: da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1 .); da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi i da p ravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta (član 61. st. 1. i 2.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da je u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta (član 266. stav 1.); da je, pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju roditeljskog prava, sud dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane u porodičnim odnosima (član 270.).

Odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) je bilo propisano da sud odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka. Ovakve odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 2/11, 49/13 - Odluka US i 74/13 - Odluka US).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ove povrede obrazlaže sledećim tvrdnjama: da su pri donošenju osporenih presuda učinjeni „procesni propusti“, jer su sudovi doneli odluk e na osnovu izveštaja, koji su, po mišljenju podnosioca, sastavljeni protivno pravilima struke i dati na osnovu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja , budući da „nijedan CSR nije izvršio zajedničku opservaciju oba roditelja zajedno sa detetom“; da sud ovi ne obrazlažu zašto nije bilo neophodno izvršiti zajedničku opservaciju oca, deteta i majke, ili samo oca i deteta, te da ne navod e koja je činjenica iz razgovora Centra za socijalni rad P . sa detetom odlučna za donošenje osporenih presuda.

S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava suštinski i sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud je ocenu osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje cenio u odnosu na Ustav.

U vezi prve tvrdnje podnosioca koja se odnosi na navodne nedostatke izveštaja centara za socijalni rad i „procesne propust e“ učinjene u donošenju osporenih presuda, Ustavni sud konstatuje da podnosilac osporava utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza. S tim u vezi, ovaj sud ukazuje da nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi cenili dokaze i utvrđivali činjenično stanje, niti da kao instancioni su d ocenjuje zakonitost osporene presude.

U vezi druge tvrdnje podnosioca ustavne žalbe koja se odnosi na to da sudovi ne obrazlaž u zašto nije bilo neophodno izvršiti „zajedničku opservaciju oca, deteta i majke ili samo oca i deteta“, kao i da ne navod e koja je činjenica iz razgovora Centra za socijalni rad P . sa detetom odlučna za donošenje osporenih presuda, Ustavni sud najpre konstatuje da podnosilac ustavne žalbe u suštini tvrdi da mu je osporenim presudama povređeno prav o na obrazloženu sudsku odluku.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da, iako nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, ovo pravo predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje i ukazuje na svoj stav da je prilikom davanja odgovora da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, potrebno voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96 od 29. januara 1999. godine, stav 26 .), pri čemu sudska odluka ne može biti bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Georgidiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93 od 29. maja 1997. godine, stav 43 .).

Takođe, Ustavni sud podseća da obaveza suda da obrazloži sudsku odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van der Hurk protiv Holandije, predstavka broj 16034/90 od 19. aprila 1994. godine, stav 61 .), a što se posebno odnosi na obrazloženja sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardni prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluka nižeg suda (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/ 1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud prethodno konstatuje da je postupak u kom e su donete osporene presude vođen, pored ostalog, radi odlučivanja o vršenju roditeljskog prava i načinu uređenja odnosa mal. A. sa podnosiocem ustavne žalbe . Imajući u vidu prirodu i specifičnosti tog postupka, Ustavni sud ukazuje da je reč o postupku na koji se, pored odredaba Zakona o parničnom postupku, primenjuje i Porodični zakon, a koji predviđa posebna pravila. Tako je Porodičnim zakonom, pored ostalog, propisana i obaveza suda i organa uprave da pribave mišljenje deteta u saradnji sa školskim psihologom , odnosno organom starateljstva, porodičnim savetovalištem ili drugom usta novom specijalizovanom za posredovanje u porodičnim odnosima, a u prisustvu lica koje dete samo izabere, kao i dužnost suda da, pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili vršenju roditeljskog prava, zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima.

Po oceni Ustavnog suda, upravo se poštovanjem navedenih posebnih zakonskih pravila dodatno obezbeđuje pravičnost sprovedenog postupka u smislu člana 32. stav 1. Ustava, te stoga i postoji obaveza sudova da, uvažavajući posebnost postupka u kome se odlučuje o vršenju roditeljskog prava , ispita i odgovori, a nakon toga i obrazloži odlučna pitanja koja su pred njega izneta , naročito štiteći najbolji interes deteta.

Ustavni sud ocenjuje da su u osporenoj prvostepenoj presudi, povodom odlučn ih pitanja koja se odnose na vršenje roditeljskog prava i način uređenja odnosa podnosioca sa mal. A , posebno u pogledu ocene nalaza i mišljenja organa starateljstva i ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima, dati dovoljno jasni i obazloženi argumenti za zauzet stav i odluku. Ukazujući još jednom na svoj stav da obaveza, posebno sudova višeg stepena , da obrazlože odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete navode iz korišćenog pravnog sredstva, Ustavni sud ocenjuje da su sudovi, uz uvažavanje posebnih prav ila postupaka, u osporenoj drugostepenoj i reviziskoj presudi detaljno i jasno odgovorili na odlučna pitanja iz žalbe i revizije, te da su, prihvatajući argumente prvostepenog suda , dovoljno obrazložili odluku o vršenju roditeljskog prava i načinu uređenja ličnih odnosa podnosioca ustavne žalbe sa mal. A.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da odredbe Porodičnog zakona ne propisuju da organ starateljstva ili druge ustanov e specijalizovan e u porodičnim odnosima moraju, prilikom davanja nalaza i stručnog mišljenja o vršenju roditeljskog prava i načinu uređenja odnosa deteta sa roditeljem koji ne vrši roditeljsko pravo, izvršiti „zajedničku opservaciju deteta i roditelja“.

Imajući u vidu da takva mera nije obavezna u postupku odlučivanja o načinu vršenja roditeljskog prava, sledstveno tome ne postoji ni obaveza suda da obrazloži stav u pogledu navoda kojima se ukazuje na njenu obaveznost. Ustavni sud je stoga ocenio da su neosnovani navodi podnosica ustavne žalbe o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na poštovanje porodičnog život a iz člana 8. Evropske konvencije, Ustavni sud najpre konstatuje da podnosilac navode o povredi ovog prava obrazlaže time da je osporenim presudama odbijen njegov predloženi model viđanja sa mal. A , te da se ustanovljenim modelom viđanja sa detetom njemu, kao ocu , „uskraćuje pravo na višednevno viđanje sa svojom kćerkom“ i da se na taj način ograničava u porodičnom životu .

S tim u vezi, Ustavni sud najpre konstatuje da prema relevantnim načelima iz prakse Evropskog suda za ljudska prava, uzajamno uživanje roditelja i deteta u međusobnom kontaktu predstavlja suštinski element porodičnog života u smislu člana 8. Evropske konvencije (videti presudu McMichael protiv Ujedinjenog Kraljevstva , broj predstavke 16424/90, od 24. februara 1995. godine, stav 86; presudu VAM protiv Srbije, broj predstavke 39177/05, od 20. februara 2007. godine, stav 130. i presudu Vojnity protiv Mađarske, broj predstavke 29617/07, od 12. februara 2013. godine, stav 28.).

Ustavni sud dalje ukazuje da pravo na poštovanje porodičnog život a iz člana 8. Evropske konvencije nije apsolutno, te d a u određenim okolnostima i pod uslovima propisanim stavom 2. člana 8. Evropske konvencije, mešanje javnih vlasti u uživanje ovog prava može biti opravdano . Drugim rečima, mešanje javnih vlasti u ovo pravo neće se smatrati povredom ukoliko je učinjeno u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu , pored ostalog, radi zaštite prava i sloboda drugih.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud naglašava da pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, zajemčeno članom 65. stav 1. Ustava, može predstavljati deo prava na porodični život, ali da je ovo pravo izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti prava i interesa deteta, zajemčenih članom 64. Ustava. Ustavni sud dalje konstatuje da Ustav, Konvencija o pravima deteta i Porodični zakon predviđaju da u svim aktivnostima koje se tiču deteta, pa tako i u sudskom postupku, odnosno sporu za vršenje roditeljskog prava, postoji obaveza zaštite najboljeg interesa deteta. Drugim rečima, roditeljsko pravo i način njegovog vršenja su uvek uslovljen i zaštitom najboljeg interesa deteta, pa je tako prilikom odlučivanja o načinu vršenja roditeljskog prava i dužnosti, sud dužan da se rukovodi upravo najboljim interesom deteta, poštujući prirodu i specifičnosti ovog postupka, kao i njegova posebna pravila.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je osporenim presudama u delu koji se odnosi na odluku o vršenju roditeljskog prava i način uređenja odnosa mal. A. sa podnosiocem, nesporno došlo do izvesnog mešanja u pravo na porodični život podnosioca ustavne žalbe .

Ustavni sud dalje konstatuje da su sudovi osporene odluke o vršenju roditeljskog prava i načinu uređenja odnosa mal. A. sa podnosiocem doneli primenjujući relevatne odredbe Porodičnog zakona (dakle, u skladu sa zakonom), radi ostvarenja legitimnog cilja predviđenog stavom 2. člana 8. Evropske konvencije, a što je zaštita najboljeg interesa mal. A . Ustavni sud ukazuje da su suprostavljeni zahtevi i interesi stranaka u pogledu vršenja roditeljskog prava i konflikti u njegovom faktičkom funkcionisanju sprečili postizanje sporazuma o pitanju vršenja roditeljskog prava, te da je u datoj činjeničnoj situaciji, uz ocenu svih dokaza, doneta odluka o načinu uređenja odnosa mal. A. sa podnosiocem. Ustavni sud dalje ocenjuje da su u konkretnom slučaju sudovi osporene presude zasnovali štiteći najbolji interes mal. A, uvažavajući prevashodno mišljenje nadležnih specijalizovanih ustanova, kao i očuvanj e kontinuiteta u životnom razvoju i uspostavljenim životnim navikama mal. A. Ustavni sud još jednom podseća na to da je poštovanje zaštite najboljeg interesa deteta pretežnije u odnosu na roditeljsko pravo i način vršenja roditeljskog prava (vidi stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Yousef protiv Holandije, predstavka broj 33711/96 od 5. novembar 2002. godine, stav 73. i Hoppe protiv Nemačke, predstavka broj 28422/95 od 5. decembra 2002. godine, st. 44. do 56.).

Ustavni sud konstatuje da osporenu odluku o načinu uređenja odnosa podnosioca sa mal. A, svakako opravdava i postojanj e diskontinuiteta u viđanju mal . deteta sa ocem, kao i nerealizovanje u potpunosti modela viđanja na način kako je to bilo regulisano donetom privremenom merom . Sa druge strane, sudovi su ukazali da odluka o načinu uređenja odnosa mal. A. sa ocem i utvrđeni model viđanja nije konačan, budući da u svakom trenutku postoji mogućnost izmene, ukoliko se ispune za to zakonom propisani uslovi, i ukoliko to bude u najboljem interesu mal. A. Konačno, Ustavni sud ističe da osporenim odlukama podnosilac nije u potpunosti sprečen da održava lične odnose sa mal. A, budući da on tu mogućnost i dalje ima, na način i u okvirima koje je sud odredio, rukovodeći se najboljim interesom mal. A.

Stoga se, po oceni Ustavnog suda, mešanje u pravo podnosioca na poštovanje porodičnog života ne može smatrati povredom ovog prava, budući da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi predviđeni stavom 2. člana 8. Evropske konvencije.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije.

7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu pred sudom ili drugim državnim organima iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i prava na zabranu diskriminacije iz člana 21. Ustava, člana 14. Evropske konvencije i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži konkretne razloge i navode o povredi ovih prava , niti dokaze o njihovoj povredi, te da samo formalno pozivanje podnosioca na povredu ovih prava i načela ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio da se ova odluka objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.