Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Zbog značajne neaktivnosti sudova, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. B. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. B. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 795/2010 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. B. iz Beograda je, 11. januara 2015. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4931/2014 od 12. novembra 2014. godine, zbog povrede prava načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Istovremeno, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio dužinu trajanja parničnog postupka u kome je doneta navedena drugostepena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je predmetni parnični postupak trajao više od devet godina, pa da je u konkretnom slučaju povređeno i njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 795/2010, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac J. B, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 27. juna 2005. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade materijalne štete zbog nepravilnog i nezakonitog rada njenih organa. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac vodio parnicu protiv S.Đ. kao tzv. “zaštićenog podstanara“ radi otkaza ugovora o zakupu stana i iseljenja i da je Vrhovni sud Srbije doneo nezakonitu presudu Rev. 4234/01 od 25. aprila 2002. godine kojom je odbio kao neosnovanu njegovu reviziju izjavljenu protiv nižestepenih presuda, a kojima je odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev; da su činjenične konstrukcije koje je izneo revizijski sud u pomenutoj presudi u suprotnosti sa činjeničnim stanjem utvrđenom u tom parničnom postupku, jer tužena S.Đ. nije plaćala zakupninu tužiocu, iz čega proizlazi da je postojao razlog za otkaz ugovora o zakupu; da je tužilac usled nezakonitog rada Vrhovnog suda Srbije pretrpeo materijalnu štetu u visini razlike zakupnine koju bi dobio da je stan mogao da izdaje u zakup pod tržišnim uslovima; da tužilac predlaže da ga prvostepeni sud oslobodi od obaveze plaćanja troškova sudske takse. Predmet je zaveden pod brojem P. 5043/05.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 19. septembra 2005. godine doneo rešenje P. 5043/05, kojim je odbio kao neosnovan predlog tužioca za oslobađanje od obaveze plaćanja sudske takse, nalazeći da je tužilac po profesiji advokat koji pri tome ima punomoćnika advokata koji ga zastupa u ovom sporu, a da iz izveštaja poreskih organa proizlazi da tužilac ima nepokretnosti na području opština Savski Venac i Vračar, pa da nisu ispunjeni uslovi za usvajanje navedenog predloga.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je 26. jula 2006. godine doneo rešenje Gž. 212/06, kojim je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje.

Nakon toga, sledeće ročište za glavnu raspravu je održano 13. novembra 2006. godine na kome je tužilac predložio da sud izvede dokaz veštačenjem i da izradu nalaza i mišljenja poveri veštaku Ž.S, pa je prvostepeni sud doneo rešenje da se pozove navedeni veštak da pregleda spise predmeta i izjasni se o visini predujma za veštačenje.

U spisima predmeta postoji službena beleška postupajućeg sudije od 14. marta 2007. godine u kojoj je konstatovano da je veštak Ž.S. pristupio u sud tog dana sa izrađenim nalazom, uprkos tome što nije doneto odgovarajuće rešenje kojim je imenovan za veštaka u ovoj pravnoj stvari, kao i beleška od 15. marta 2007. godine u kojoj stoji da je prvostepeni sud vratio veštaku dostavljeni nalaz i mišljenje.

Tužilac je podneskom od 20. juna 2007. godine tražio od prvostepenog suda da imenuje R.Š. za veštaka u ovoj pravnoj stvari.

Prvi opštinski sud u Beogradu je na ročištu za glavnu raspravu održanom 21. septembra 2007. godine doneo rešenje kojim je odredio da se izvede dokaz veštačenjem preko veštaka građevinske struke, imenovao R.Š. za veštaka i naložio tužiocu da na ime predujma za veštačenje uplati iznos od 8.000,00 dinara na žiro račun suda.

Prvostepeni sud je na ročištu za glavnu raspravu održanom 30. novembra 2007. godine konstatovao da tužilac nije uplatio predujam za veštačenje, pa je tužilac podneskom od 4. decembra 2007. godine obavestio parnični sud da je prvobitno uplatio navedeni predujam na pogrešan žiro račun i da je nakon toga uredno ispunio svoju obavezu. U tom smislu, Prvi opštinski sud u Beogradu je 7. decembra 2007. godine pozvao navedenog veštaka da preuzme spise predmeta, radi davanja nalaza i mišljenja.

Imajući u vidu da je tužilac dva puta platio iznos od 8.000,00 dinara za istu svrhu, tužilac je podneskom od 6. februara 2008. godine tražio od prvostepenog suda da izda nalog računovodstvu da uplati na tekući račun tužioca iznos od 8.000,00 dinara koji je uplatio na pogrešan žiro račun.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 18. februara 2008. godine doneo rešenje P. 5043/05, kojim je odbio navedeni predlog tužioca kao neosnovan.

Tužilac je 10. marta 2008. godine podneo žalbu protiv prvostepenog rešenja, pa je Prvi opštinski sud u Beogradu 18. marta 2008. godine dostavio Okružnom sudu u Beogradu spise predmeta, radi odlučivanja o žalbi.

Nakon stupanja na snagu i početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2008. godine i Zakona o uređenju sudova iz 2008. godine, Viši sud u Beogradu je preuzeo drugostepenu nadležnost za postupanje u ovoj pravnoj stvari, pa je rešenjem Gž. 8126/10 od 16. novembra 2011. godine ukinuo prvostepeno rešenje i vratio predmet Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno postupanje i odlučivanje, nalazeći da prvostepeni sud nije dao jasne razloge zbog kojih smatra da nisu ispunjeni uslovi za povraćaj uplaćenog predujma za veštačenje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 795/2010. Prvi osnovni sud u Beogradu je 26. decembra 2011. godine doneo rešenje kojim je naložio računovodstvu tog suda da izvrši povraćaj uplaćenog iznosa na ime predujma za veštačenje u korist tužioca.

Budući da je prvostepeni sud odredio da se izvede dokaz veštačenjem na okolnost razlike zakupnine koju je plaćao zaštićeni podstanar i zakupnine koja bi se dobila po tržišnim uslovima, veštak S.L. je obavestio parnične stranke da će veštačenje biti obavljeno 26. oktobra 2012. godine na licu mesta u stanu u Ulici Šumatovačka br. 1 u Beogradu.

Tužilac je podneskom od 29. oktobra 2012. godine obavestio sud da veštačenje nije moglo da se sprovede, jer ključ od navedenog stana drži brat sada pok. korisnika stana, koji odbija da ga preda tužiocu, zbog čega je pokrenuo upravni postupak za predaju ključeva, odnosno iseljenje iz stana.

Tužilac je na ročištu za glavnu raspravu održanom 27. decembra 2012. godine predložio da sud zastane sa postupkom, uzimajući u obzir da i dalje traje upravni postupak radi iseljenja iz spornog stana, pa je prvostepeni sud doneo rešenje kojim je usvojio takav predlog i odredio zastoj na period od 60 dana.

Tužilac je podneskom od 27. februara 2013. godine predložio da se zastoj parničnog postupka produži za još 60 dana, s obzirom na to da navedeni upravni postupak nije okončan, te je Prvi osnovni sud u Beogradu 28. februara 2013. godine doneo rešenje kojim je usvojio predlog tužioca.

Iz istih razloga, tužilac je 27. aprila 2013. godine ponovo predložio da se zastoj postupka produži za još 60 dana, zbog čega je prvostepeni sud 30. aprila 2013. godine doneo rešenje kojim je usvojio taj predlog.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 2. jula 2013. godine doneo rešenje kojim je usvojio predlog tužioca da se produži zastajanje s postupanjem u ovoj pravnoj stvari za još 90 dana, imajući u vidu navedeni upravni postupak još nije bio okončan.

Prvostepeni sud je 30. septembra 2013. godine doneo rešenje P. 795/2010, kojim je nastavio sa postupanjem u ovoj pravnoj stvari, ističući da je tužilac 27. septembra 2013. godine obavestio sud da je dobio ključeve od stana.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 7. maja 2014. godine doneo presudu P. 795/2010, kojom je odbio kao tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da ne postoji nepravilni i nezakoniti rad organa tužene kao pretpostavka za njenu deliktnu odgovornost.

Tužilac je 16. jula 2014. godine podneo žalbu protiv prvostepene presude.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je 12. novembra 2014. godine doneo osporenu presudu Gž. 4931/2014, kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je tužilac vlasnik stana u Ulici Š. br. 1 u Beogradu, te da je on podneo Trećem opštinskom sudu tužbu protiv tužene S.Đ, radi otkaza ugovora o korišćenju navedenog stana, koji je zaključen između pravnog prethodnika tužene i tužioca, kao i da je tužilac u toj parnici tražio iseljenje tužene iz stana zbog neplaćanja zakupnine; da je pravnosnažnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1598/96-00 od 10. aprila 2000. godine odbijen kao neosnovan navedeni tužbeni zahtev tužioca, pa da je tužilac nakon toga izjavio reviziju protiv ove presude; da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 4234/01 od 25. aprila 2002. godine odbijena kao neosnovana revizija tužioca i da je sud najviše pravne instance ocenio da ne postoje opravdani razlozi za otkaz ugovora o korišćenju stana i iseljenje, ukoliko vlasnik stana svojim postupanjem svesno i smišljeno nastoji da stvori razloge po osnovu kojih može tražiti iseljenje, a da pri tom korisnik stana svojim ponašanjem nije doprineo takvoj situaciji, nalazeći da je tužena plaćala zakupninu u sudski depozit a zatim bezuspešno pokušavala da plati zakupninu tužiocu na njegovu kućnu adresu; da je pravilno stanovište prvostepenog suda da ne postoji deliktna odgovornost tužene, jer u konkretnom slučaju nema nezakonitog niti nepravilnog rada Vrhovnog suda Srbije, koji je u postupku odlučivanja o reviziji doneo presudu Rev. 4234/01 od 25. aprila 2002. godine, postupajući u zakonom propisanom postupku u okviru zakonskih ovlašćenja, pa da nisu ispunjeni uslovi za odgovornost tužene propisani odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da, pored toga, apelacioni sud nalazi da pravilnost i zakonitost sudskih odluka donetih u prvostepenom, drugostepenom i revizijskom postupku ne mogu biti predmet ocene suda u drugoj parnici, niti izraženo pravno mišljenje u tumačenju prava i donošenju odluke može biti osnov odgovornosti tužene za štetu.

Pored toga, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je prvostepeni sud zakazao ukupno 23 ročišta za glavnu raspravu (7. oktobra 2005, 27. januara i 13. novembra 2006, 23. februara, 8. maja, 25. juna, 21. septembra i 30. novembra 2007, 18. februara 2008, 16. januara, 27. februara, 22. marta, 18. aprila, 15. maja, 28. juna, 6. septembra, 30. oktobra i 27. decembra 2012, 8. novembra i 4. decembra 2013, 12. februara, 26. marta i 7. maja 2014. godine), od kojih je 18 održano. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 27. januar 2006. godine nije održano zato što su spisi predmeta prosleđeni Okružnom sudu u Beogradu radi odlučivanja o žalbi tužioca, ročište zakazano za 23. februar 2007. godine nije održano zbog nedolaska veštaka, a ročišta zakazana za 8. maj 2007, 16. januar 2012. i 8. novembar 2013. godine nisu održana zbog nedolaska zakonskog zastupnika tužene.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, te da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da sud određuje veštačenje rešenjem koje sadrži ime i prezime, zanimanje veštaka, predmet spora, predmet i obim veštačenja i rok za dostavljanje nalaza i mišljenja u pisanom obliku (član 256. stav 1.); da će kada veće smatra da je rpedmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud saopštiti da je glavna rasprava zaključena (član 305. stav 1.); da sud rukovodi glavnom raspravom, ispituje stranke, izvodi stranke, daje reč strankama, njihovim zakonskim zastupnicima i punomoćnicima i objavljuje odluke veća, te da je sud dužan da se stara da se predmet svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 27. juna 2005. godine, podnošenjem tužbe podnosioca Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4931/2014 od 12. novembra 2014. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je zaključio da je ova parnica trajala devet godina i četiri meseca, što bi moglo ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Uzimajući u obzir da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije radi naknade materijalne štete koja je po njegovom mišljenju nastala usled nezakonitog rada Vrhovnog suda Srbije, odnosno donošenjem presude Rev. 4234/01 od 25. aprila 2002. godine, te da ova revizijska presuda i dalje egzistira u pravnom poretku, zbog čega njena pravilnost i zakonitost nije mogla biti cenjena u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja ove parnice, a posebno da nije trebalo izvoditi dokaz veštačenjem na okolnost visine štete u situaciji kada ne postoji pravni osnov za deliktnu odgovornost tužene države.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je našao da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužem trajanju parnice, jer je jedno ročište za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari odloženo iz razloga koji se može njemu pripisati u krivicu. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je uplatio predujam za troškove veštačenja na pogrešan račun suda, što je imalo za posledicu nepotrebno produženje parničnog postupka, jer je parnični sud do uplate predujma na odgovarajući račun bio onemogućen da dostavi spise predmeta veštaku R.Š. radi izrade nalaza i mišljenja. Ustavni sud je konstatovao i da je podnosilac ustavne žalbe tužbom tražio od Prvog opštinskog suda u Beogradu da ga oslobodi od plaćanja troškova za sudske takse, pa da je pravnosnažnim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 212/06 od 26. jula 2006. godine takav zahtev podnosioca odbijen kao neosnovan. I pored toga što je podnosilac ustavne žalbe na ovaj način nesumnjivo uticao na dužinu trajanja parnice, Ustavni sud je ocenio da je ovakvo ponašanje dozvoljeno u smislu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstava predviđenih zakonom, a u cilju ostvarenja uspeha u parničnom postupku. S obzirom na to da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava po kome parnična stranka ne snosi odgovornost za duže trajanje parničnog postupka “ukoliko se koristila prednošću izvora koje u domaćem pravu ima na raspolaganju u odbrani svojih interesa“ (videti presudu u predmetu Sokolov protiv Rusije, od 22. septembra 2005. godine). S tim u vezi, valja ukazati i da se duže trajanje postupka koje je nastalo kao rezultat ovakvog ponašanja podnosioca predstavke ne može pripisati u odgovornost ni postupajućim sudovima (videti presudu u predmetu Surmeli protiv Nemačke, od 8. juna 2006. godine). Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da postupajući sudovi (ne računajući propust Prvog opštinskog suda u Beogradu da donese odgovarajuće rešenje o imenovanju Ž.S. za veštaka) ne mogu da snose odgovornost zbog dužeg trajanja ovog parničnog postupka u vremenskom intervalu od podnošenja tužbe do podnošenja zahteva podnosioca ustavne žalbe za povraćaj novčanih sredstava uplaćenih na pogrešan račun na ime predujma za troškove veštačenja, odnosno od juna 2005. do februara 2008. godine.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se ova parnica efikasno okonča.

Ustavni sud smatra da je nedelotvorno i pogrešno postupanje sudova prvenstveno uticalo na neopravdano dugo trajanje predmetnog parničnog postupka. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da u ovoj pravnoj stvari nije održano četiri ročišta za glavnu raspravu iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe. Nedolazak veštaka i zakonskog zastupnika tužene, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju objektivne razloge koji bi opravdali prolongiranje ove parnice i direktno se mogu pripisati u odgovornost prvostepenom sudu. Pogrešno postupanje Prvog opštinskog suda u Beogradu koje je prouzrokovalo prekomerno dugo trajanje ovog obligacionopravnog spora se ogleda u činjenici da prvostepeni sud nije doneo formalno rešenje o imenovanju Ž.S. za sudskog veštaka u ovoj pravnoj stvari, a što je bio dužan da uradi u skladu sa odredbom člana 256. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, već samo rešenje od 13. novembra 2006. godine “da se pozove veštak da pregleda spise predmeta i izjasni o visini predujma za troškove veštačenja“, pa je sud taj procesni propust otklonio tek nakon deset meseci od dana donošenja manjkavog rešenja. Ustavni sud nalazi da najveći doprinos postupajućih sudova za nerazumno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka datira od 18. februara 2008. godine, kada je Prvi opštinski sud u Beogradu doneo rešenje P. 5043/05, pogrešno ocenjujući da podnosiocu ustavne žalbe ne pripada pravo na povraćaj novčanog iznosa na ime predujma za troškove veštačenja koji je uplaćen na pogrešni račun, pa je Viši sud u Beogradu rešenjem Gž. 8126/10 od 16. novembra 2011. godine ukinuo navedeno rešenje i vratio predmet Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje. Budući da je Viši sud u Beogradu tek nakon tri godine i osam meseci doneo rešenje kojim je ukinuo prvostepeno rešenje kojim je odlučivano o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za povraćaj novčanog iznosa uplaćenog za potrebe troškova veštačenja, Ustavni sud ukazuje na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni. Uzimajući u obzir da se aktivizam Prvog osnovnog suda u Beogradu u ponovnom postupku nakon donošenja ukidajućeg drugostepenog rešenja sveo na izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost visine nastale štete po podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud napominje da parnični sud, bez obzira što stranke prema načelu dispozicije iznose činjenice koje će biti predmet dokazivanja, nije vezan dokaznim predlozima stranaka. U tom kontekstu, treba istaći da je sud prema odredbi člana 221. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 2005. godine, koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, odlučivao koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica, što je podrazumevalo i mogućnost suda da odbije predlog stranke za izvođenje dokaza. Ustavni sud nalazi da su ovakva procesna ovlašćenja parničnog suda bila u službi efikasnog rukovođenja glavnom raspravom koje je upravo imalo za cilj da se parnica okonča bez nepotrebnog odugovlačenja. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da se Prvi osnovni sud u Beogradu skoro dve godine bavio utvrđivanjem činjenice za koju se ispostavilo da je bila irelevantna za donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se ovakvo postupanje navedenog prvostepenog suda ne može smatrati efikasnim, u smislu odredaba čl. 305. st. 1. i čl. 312. st. 1. i st. 2. Zakona o parničnom postupku iz 2005. godine, zbog čega se i dužina trajanja ove faze predmetnog parničnog postupka ne može staviti na teret podnosiocu ustavne žalbe. S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu da je Prvi osnovni sud u Beogradu na zahtev podnosioca ustavne žalbe u nekoliko navrata odredio zastoj postupka, što ne utiče na prethodno iznetu ocenu, uzimajući u obzir da je takav procesni predlog bio usmeren isključivo na stvaranje uslova za obavljanje veštačenja na okolnost visine nastale štete (zbog vođenja upravnog postupka po zahtevu podnosioca za iseljenje iz predmetnog stana), odnosno za izvođenje dokaza za koji se ispostavilo da je bio nepotreban. O nedelotvornom postupanju prvostepenih sudova u ovom predmetu govori i činjenica da je više ročišta za glavnu raspravu održano tako što je prvostepeni sud samo konstatovao da parnične stranke ostaju pri svojim navodima, bez izvođenja konkretnih dokaza u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu dužinu trajanja osporenog postupka koji se može pripisati u krivicu postupajućim sudovima , praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4931/2014 od 12. novembra 2014. godine, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje isključivo zasniva na činjenici da postupajući drugostepeni sud nije cenio njegove navode iz žalbe izjavljene protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 795/2010 od 7. maja 2014. godine, kojima je insistirao na tome da je Vrhovni sud Srbije samovoljno iskonstruisao činjenice u spornoj presudi Rev. 4234/01 od 25. aprila 2002. godine, a u kojoj se, po mišljenju podnosioca, ogleda nezakoniti rad organa tužene Republike Srbije koja je prouzrokovala štetu po njega.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci izloži detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe osporava presudu Apelacionog suda u Beogradu, Ustavni sud napominje da je u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud zasnovao svoju odluku na dovoljnim i logički doslednim argumentima i razlozima. Dakle, Ustavni sud je primetio da, kada se radi o odlukama drugostepenih sudova po žalbi, pravo na obrazloženu sudsku odluku podrazumeva ne samo obavezu suda da odgovori na ključne navode žalioca, već i dužnost suda da utemelji svoju odluku na jasnim i neprotivrečnim razlozima, kako bi stranku koja izjavljuje redovni pravni lek uverio u snagu svojih argumenata.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu obrazloženja osporene presude, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Beogradu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da taj sud ne može ispitivati pravilnost i zakonitost presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 4234/01 od 25. aprila 2002. godine koja i dalje egzistira u pravnom poretku, pa da ne postoji nezakoniti rad organa tužene države kao pravni osnov za njenu deliktnu odgovornost.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da se navodi ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom odredbe člana 36. stav 1. Ustava.

Konačno, kako nije našao da ima procesnih uslova da se upusti u ispitivanje osnovanosti istaknutih povreda zajemčenih prava, to se Ustavni sud nije upuštao ni u ispitivanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, pošto se navedenim ustavnim odredbama ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, tako da do njihove povrede može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog ustavnog prava, s obzirom na njihovu akcesornu prirodu.

Budući da se osporena drugostepena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti