Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3002/2019
16.05.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. L . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. maja 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. L. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 38635/13 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo D. L . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. L . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 22. marta 2019. godine, preko punomoćnika M . Ž. C, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2795/17 od 15. novembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog istim članom Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 38635/13.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo da je osporeni postupak započet 2001. godine, te da su sudovi proizvoljno primenili materijalno pravo. Istakao je zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe utvvđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 38635/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, podneo je 6. marta 2001. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog H . „S .“ Vranje – P. c . Beograd, radi naknade štete na ime neisplaćene zarade, kao i nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog narušene časti i ugleda vezanih za nezakonit prestanak radnog odnosa. Po tužbi je formiran predmet P1. 131/01.

Rešenjem Opštinskog suda P1. 131/01 od 11. septembra 2001. utvrđeno je mirovanje u postupku na predlog tuženog. Postupak je nastavljen 31. maja 2002. godine. Ročište zakazano za 5. novembar 2002. godine nije održano zbog sprečenosti postupajuće sudije.

U toku 2003. godine održana su dva ročišta (20. marta i 14. maja) i izvedeni su dokazi sprovođenjem ekonomsko-finansijskog i medicinskog veštačenja. Predmet je dobio broj P. 2097/03. Naredno ročište je održano 2. novembra 2005. godine.

Podneskom od 7. novembra 2005. godine tužilac je istakao i tužbeni zahtev kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje kod nadležnog Fonda za period od 26. juna 1994. godine do 31. maja 2000. godine.

U toku 2006. godine izvedeni su dokazi dopunama ekonomsko-finansijskog veštačenja i održana su ročišta 7. februara, 29. septembra i 14. decembra.

Tokom 2007. godine održano je jedno ročište i sprovedena je dopuna medicinskog veštačenja. U dopuni mišljenja određenog sudskog veštaka navedeno je da tužilac oboleo od anksaiozno-depresivnog poremećaja zbog stresa usled gubitka posla i suđenja, te da mu je zbog toga umanjena opšta životna aktivnost za 20%.

Nakon dopunskog nalaza i mišljenja veštaka, tužilac je u podnesku od 25. oktobra 2007. godine, u tužbenom zahtevu, pored materijalne štete, tražio naknadu nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i pretrpljenog straha.

Delimičnom presudom Opštinskog suda P. 2097/03 od 25. februara 2008. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, te je obavezan tuženi da mu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade, dela zarade po osnovu minulog rada isplati određene novčane iznose, kao i da za njega izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom Fondu.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 12745/08 od 28. maja 2008. godine potvrđena je delimična presuda Opštinskog suda P. 2097/03 od 25. februara 2008. godine.

Podneskom od 25. novembra 2008. godine tužilac je urgirao nastavak postupka.

Do kraja 2009. godine u postupku su održana dva ročišta i izveden je dokaz saslušanjem tužioca kao parnične stranke.

Nakon 1. januara 2010. godine, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 10867/10, a prvo ročište je održano 27. maja iste godine. Takođe, sprovedeno je veštačenje preko veštaka neuropsihijatra. Ročište zakazano za 21. oktobar 2010. godine nije održano zbog obustave rada administracije.

Naredno ročište u postupku održano je 31. marta 2011. godine, kada je izveden dokaz saslušanjem veštaka neuropsihijatra.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9393/11 od 31. marta 2011. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, te je obavezan tuženi da mu na ime naknade štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i pretrpljenog straha isplati određeni novčani iznos. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 30. maja 2011. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3053/11 od 15. maja 2013. godine predmet je vraćen prvostepenom sudu radi ispravke presude u pogledu oznake broja predmeta .

U dopisu postupajuće sudije od 29. maja 2013. godine navedeno je da je predmet P. 10867/10 pre izrade presude dobio nov broj P. 9393/11, te su spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu radi postupanja po žalbi.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 3908/13 od 12. juna 2013. godine ponovo vratio predmet prvostepenom sudu radi dopune postupka, sa obraz loženjem da je glavna rasprava pred prvostepenim sudom zaključena u predmetu P. 10867/10, a ne postoji odluka o zavođenju predmeta pod novim brojem. Po nalogu iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu postupljeno je 27. avgusta iste godine i spisi predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9393/11 sa žalbom su dostavljeni drugostepenom sudu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5449/13 od 19. septembra 2013. godine ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9393/11 od 31. marta 2011. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 38635/13, a prvo ročište je održano 19. februara 2014. godine, dok u toku iste godini četiri zakazana ročišta nisu održana zbog protesta Advokatske komore Srbije.

Ročište zakazano za 11. jun 2015. godine nije održano, jer stranke nisu uredno pozvane. Sledeće ročište u postupku je održano 10. septembra, a naredno 11. decembra iste godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 38635/13 od 4. jula 2016. godine , delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, te je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 400.000,00 dinara, dok je tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha isplati iznos od 450.000,00 dinara odbijen kao neosnovan. Protiv navedene presude parnične stranke su izjavile žalbe.

Na raspravi održanoj pred drugostepenim sudom 23. januara 2017. godine rešeno je da se izvede dokaz veštačenjem preko Instituta m. na okolnost um anjenja opšte životne aktivnosti tužioca.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4175/16 od 19. juna 2017. godine potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 38635/13 od 4. jula 2016. godine u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha, dok je ožalbena presuda preinačena u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 400.000,00 dinara, pa je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca. Protiv pravnosnažne presude tužilac je izjavio reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 2795/17 od 15. novembra 2018. godine odbio, kao neosnovanu, reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4175/16 od 19. juna 2017. godine, dok je pravnosnažna presuda preinačena u delu odluke o troškovima postupka, tako što je rešeno da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog postupka. U obrazloženju revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravilan zaključak drugostepenog suda o osnovanosti prigovora zastarelosti nematerijalne štete; da je tužilac tužbu za naknadu nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i pretrpljenog straha podneo 25. oktobra 2007. godine; da je rok zastarelosti za pretrpljeni strah počeo da teče 14. marta 2002. godine; da je potraživanje naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti počelo da zastareva najkasnije 26. oktobra 2002. godine, kada je tužiocu neuropsihijatar konstatovao anksiozno-depresivni poremećaj i kada su posledice štetne radnje dobile konačan oblik.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi, predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao 17 godina i osam meseci, s tim što je postupak mirovao od 11. septembra 2001. do 1. maja 2002. godine

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni postupak je bio činjenično i pravno složen. Naime, podnosilac je, pored inicijalnih tužbenih zahteva, dana 7. novembra 2005. godine istakao i tužbeni zahtev kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu izvršio uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje kod nadležnog Fonda, a 25. oktobra 2007. godine istakao i tužbene zahteve kojima je tražio naknadu nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i pretrpljenog straha. Takođe, u postupku su izvedeni dokazi veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, kao i veštaka medicinske struke, kao i dopune veštačenja.

Ispitujući ponašanje podnosioca u postupku, Ustavni sud je utvrdio da on nije doprineo dužem trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dugom trajanju postupka doprinelo neefikasno postupanje Opštinskog suda. Naime, Opštinski sud je prvu, delimičnu, presudu P. 2097/03 od 25. februara 2008. godine doneo tek nakon skoro sedam godina od početka postupka, a u toku 2004. godine nije održao nijedno ročište, a samo jedno u toku 2007. godine. Takođe, Prvi osnovni sud u Beogradu je, tek nakon drugog rešenja Apelacionog suda u Beogradu, otklonio nepravilnosti u pogledu broja predmeta. Pored toga, dužem trajanju postupka doprineo je i štrajk zaposlenih u pravosuđu u drugoj polovini 2010. godine , kao i štrajk advokata u drugoj polovini 2014. godine, što je imalo za posledicu odlaganje ukupno pet ročišta za glavnu raspravu, a što su objektivne okolnosti koje se ne mogu staviti na teret postupajućim sudovima, ali koje su dovele do produženja postupka .

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je zaključio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 38635/13 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

6. Ispitujući pretpostavke za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2795/17 od 15. novembra 2018. godine, Ustavni sud ističe da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu primene merodavnog prava ili utvrđenog činjeničnog stanja, već da je zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrarne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova, ili ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka proizlazi da su sudovi postupali na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku. U konkretnom slučaju, podnosilac, kao tužilac, nakon dopunskog veštačenja veštaka neuropsihijatra je podneskom od 25. oktobra 2007. godine pored materijalne štete tražio i naknadu nematerijalne štete, ali umesto inicijalno postavljenog zahteva za naknadu nematerijalne štete zbog narušene časti i ugleda vezanih za nezakonit prestanak radnog odnosa, istakao je zahteve za naknadu nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i pretrpljenog straha. Podnosilac je promenio osnove zahteva za naknadu nematerijalne štete, koje su sudovi cenili kao preinačenje tužbe. Međutim, u daljem toku postupka, podnosilac nije ukazivao na tu okolnost nadležnim sudovima. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud dao jasne i prihvatljive razloge za svoju odluku kojom je odbio reviziju podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, izjavljenu protiv pravnosnažne presude, sa obrazloženjem da su zahtevi za naknadu nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i pretrpljenog straha zastareli. Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporene presude.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu bu ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti