Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene procesnog prava. Sudovi su pogrešno tretirali odluku o eventualnom tužbenom zahtevu kao pravnosnažnu, čime su podnosiocima uskratili pravo da se o tom zahtevu odlučuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. R. iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. R. i utvrđuje da je stavom 2. izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2755/10 od 20. aprila 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R. iz L. je 5. jula 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2755/10 od 20. aprila 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 11. decembra 2007. godine Opštinskom sudu u Leskovcu podneo tužbu protiv Kompanije „D. o.“, a.d. B, radi naknade zarade, otpremnine i naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora; da je prvostepenom presudom P1. 3336/07 od 22. oktobra 2008. godine usvojen njegov tužbeni zahtev; da je drugostepenom presudom Okružnog suda u Leskovcu Gž. 314/09 od 9. jula 2009. godine ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je novom prvostepenom presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1. 191/10 od 2. jula 2010. godine usvojen njegov tužbeni zahtev; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2755/10 od 20. aprila 2011. godine preinačena prvostepena presuda tako što je dosuđena samo naknada za neiskorišćeni godišnji odmor, a odbijen je tužbeni zahtev za isplatu zarade i otpremnine; da je u identičnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji Okružni sud u Leskovcu doneo drugačije odluke i prilaže presude Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1425/08 od 12. maja 2008. godine i Gž. 519/09 od 5. januara 2009. godine; da mu je nerazumno dugim trajanjem postupka povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku jer su sudovi bili dužni hitno da postupaju u parnicama iz radnog odnosa.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 11. decembra 2007. godine Opštinskom sudu u Leskovcu podneo tužbu protiv Kompanije „D. o.“, a.d. B, radi isplate zarade, otpremnine i naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P1. 3336/07 od 22. oktobra 2008. godine je: usvojen tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da tužiocu isplati – na ime razlike zbog manje isplaćene zarade za period od 11. decembra do 31. decembra 2004. godine iznos od 4.533,00 dinara, na ime razlike zbog manje isplaćene otpremnine iznos od 122.403,60 dinara, na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2004. godinu iznos od 15.454,60 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 1. januara 2005. godine do konačne isplate; obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 61.154,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 314/09 od 9. juna 2009. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Leskovcu P1. 3336/07 od 22. oktobra 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1. 191/10 od 2. jula 2010. godine, u stavu prvom izreke, konstatovano je da je tužba povučena u delu u kome je tužilac tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati razliku zarade za period od 1. jula do 11. decembra 2004. godine; u stavu drugom izreke usvojen je tužbeni zahtev, pa je tuženi obavezan da tužiocu isplati – na ime razlike zbog manje isplaćene zarade za period od 11. decembra do 31. decembra 2004. godine iznos od 4.533,00 dinara, na ime razlike zbog manje isplaćene otpremnine iznos od 122.403,60 dinara, na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2004. godinu iznos od 15.454,60 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2005. godine do konačne isplate; u stavu trećem izreke obavezan je tuženik da tužiocu plati na ime troškova postupka iznos od 78.494,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2755/10 od 20. aprila 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1. 191/10 od 2. jula 2010. godine, u njenom stavu prvom izreke, u odnosu na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2004. godinu, je potvrđena; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u njenom stavu drugom izreke, u odnosu na razliku u zaradi i isplaćenoj otremnini, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu na ime razlike zbog manje isplaćene zarade za period od 11. decembra do 31. decembra 2004. godine isplati iznos od 4.533,00 dinara, a na ime razlike zbog manje isplaćene otpremnine iznos od 122.403,60 dinara; u stavu trećem izreke određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog navedeno: da je pogrešno prvostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca za razliku u zaradi i razliku u otpremnini, zaključivši da Odlukom generalnog direktora tuženog nije mogla biti umanjena zarada zaposlenih u Glavnoj filijali osiguranja L, pa ni tužiocu, za novembar 2004. godine za 20%, a ta zarada nije mogla biti ni osnov za obračun otremnine u manjem iznosu, zbog čega je prvostepena presuda u ovom delu morala biti preinačena; da je odredbom člana 81. Zakona o radu predviđeno da se opštim aktom utvrđuju elementi za određivanja zarade i način utvrđivanja zarade, da je odredbom člana 82. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog predviđeno je da zarada zaposlenih u Glavnoj filijali osiguranja pored individualnih rezultata zavisi i od ukupno ostvarenih rezultata poslovanja glavne filijale, te da kriterijume i merila za utvrđivanje zarade zaposlenih donosi generalni direktor; da su Odlukom o utvrđivanju individualnih i kolektivnih normi i merila za ocenjivanje rezultata rada u Kompaniji „D. o.“, broj 737/04 od 26. jula 2004. godine, određena merila za utvrđivanje zarade zaposlenih u zavisnosti od rezultata rada Glavne filijale osiguranja, da je prema navedenoj odluci generalni direktor doneo odluku o korekciji zarada zaposlenih u Glavnoj filijali osiguranja L, kojom se zaposlenima u ovoj filijali osim zaposlenima na poslovima preuzimača rizika na terenu, vrši umanjenje cene rada za 20% za mesec novembar 2004. godine; da iz svega proizlazi da je generalni direktor u skladu sa citiranim odredbama pojedinačnog kolektivnog ugovora i Odluke o utvrđivanju individualnih i kolektivnih normi i merila za ocenjivanje rezultata rada u Kompaniji „D. o.“, imao ovlašćenja da vrši umanjenje zarade zaposlenima`pa i tužiocu za 20%, zbog čega je njegov zahtev za naknadu razlike zarade neosnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, broj 71/01) bilo je propisano: da se opštim aktom utvrđuju elementi za određivanje zarade i načina utvrđivanja zarade (član 81.); da je u slučaju otkaza ugovora o radu, u smislu člana 101. stav 1. tačka 8) Zakona, poslodavac dužan da zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu; te da se zaradom smatra zarada koju je zaposleni ostvario u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu u mesecu koji prethodi mesecu u kome mu prestaje radni odnos (član 117.).

5. Razmatrajući razloge i navode iz ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe ukazao na nejednako postupanje nadležnih sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, na koji način smatra da mu je povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Uvidom u dostavljene presude Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1425/08 od 12. maja 2008. godine i Gž. 519/09 od 26. juna 2009. godine Ustavni sud je utvrdio da je navedenim presudama odbijena kao neosnovana žalba tužene Kompanije „D. o.“, a.d. B. i potvrđene su prvostepene presude kojima je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, te je obavezan tuženi da tužiocima isplati razliku zbog manje isplaćene otpremnine, a zbog umanjenja zarade na osnovu odluke generalnog direktora tužene. Time je na suprotan način odlučeno o tužbenim zahtevima koji su bili istovetni sa tužbenim zahtevom podnosioca ustavne žalbe, s tim da je tužbenim zahtevom podnosioca bio obuhvaćen i zahtev za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora. Okružni sud u Leskovcu je u dostavljenim presudama zauzeo drugačiji pravni stav od stava Apelacionog suda u Nišu u osporenoj presudi u odnosu na ovlašćenje generalnog direktora tužene da vrši umanjenje zarada zaposlenima, pa samim tim i osnova za umanjenje osnovice za utvrđivanje iznosa otpremnine u manjem iznosu.

Prema pravnom stanovištu Ustavnog suda, sudovi iste instance su donošenjem različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i istom spornom pravnom pitanju, podnosioca ustavne žalbe čiji je tužbeni zahtev odbijen doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji su istovrsni tužbeni zahtev postavljeni prema istom tuženom usvojeni. Kako su drugostepeni sudovi, kao sudovi poslednje instance u predmetnim parničnim postupcima donosili različite odluke u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova suprotna principu pravne sigurnosti, kao sastavnog dela prava na pravično suđenje (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima „Santos Pinto protiv Portugalije“, od 20. maja 2008. godine i „Bejan protiv Rumunije“, od 6. decembra 2007. godine).

Ustavni sud je ocenio da je činjenica da su sudovi poslednje instance povodom iste činjenične i pravne situacije donosili različite odluke stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, te da ta okolnost, sama po sebi, predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu.

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz razloga što su, po oceni Suda, pravno stanovište i dati razlozi u osporenoj presudi ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih propisa može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava drugostepenog suda. Ustavni sud je pošao od činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, uplati neizmirene doprinose i reguliše ostala prava iz radnog odnosa koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, te da zaposleni ima pravo da, u slučaju da mu je povređeno neko pravo iz radnog odnosa, pokrene spor pred nadležnim sudom, u skladu sa odredbama Zakona o radu.

Odredbom člana 82. Pojedinačnog kolektivnog ugovora Kompanije „D. o.“, a.d. B. predviđeno je da zarada zaposlenih u glavnoj filijali osiguranja pored individualnih rezultata zavisi i od ukupno ostvarenih rezultata poslovanja glavne filijale, te da kriterijume i merila za utvrđivanje zarade zaposlenih od rezultata rada i poslovanja glavne filijale donosi generalni direktor. Odlukom o utvrđivanju individualnih i kolektivnih normi i merila za ocenjivanje rezultata rada u Kompaniji „D. o“, broj 737/04 od 26. jula 2004. godine, određena su merila za utvrđivanje zarade zaposlenih u zavisnosti od rezultata rada glavne filijale osiguranja. U skladu sa navedenom odlukom generalni direktor je doneo odluku o korekciji zarada zaposlenih u Glavnoj filijali osiguranja L, kojom se zaposlenima u ovoj filijali osim zaposlenima na poslovima preuzimača rizika na terenu, vrši umanjenje cene rada za 20% za mesec novembar 2004. godine. Dakle, generalni direktor je u skladu sa citiranim odredbama Pojedinačnog kolektivnog ugovora i Odluke o utvrđivanju individualnih i kolektivnih normi i merila za ocenjivanje rezultata rada u Kompaniji „D. o.“, imao ovlašćenja da vrši umanjenje zarade zaposlenima pa i tužiocu za 20%. Na osnovu izloženog, pravni stav drugostepenog suda u osporenoj sudskoj odluci ne predstavlja proizvoljnu i arbitrernu primenu materijalnog prava, te po oceni Ustavnog suda, osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 3336/07, a zatim pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 191/10, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovo stoga što je utvrđeno da je tužba u predmetnom postupku podneta 11. decembra 2007. godine, a postupak je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude 20. aprila 2011. godine. Dakle, parnični postupak je ukupno trajao tri godine i četiri meseca što ne predstavlja nerazumno trajanje postupka, kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.