Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u državinskom sporu
Kratak pregled
Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv odluka u sporu zbog smetanja državine. Navodi podnositeljke o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i primeni prava predstavljaju zahtev za instanciono postupanje, za šta Ustavni sud nije nadležan.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Bajre Avdić iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. oktobra 2010. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Bajre Avdić izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici P. 128/10 od 12. februara 2010. godine i rešenja Višeg suda u Šapcu Gž. 975/10 od 30. aprila 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Bajra Avdić iz Loznice je 21. juna 2010. godine Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog odredbama člana 21. st. 1, 2. i 3. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i prava na imovinu zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava.
Podnositeljka ustavne žalbe navodi da postupajući sudovi u državinskom sporu u kome je imala procesnu poziciju tužilje, nisu uzeli u obzir njene tvrdnje o postojanju činjenica koje su, po njenom mišljenju, bile bitne za ostvarivanje državinske zaštite, niti je prvostepeni sud prihvatio izvođenje predloženih dokaza kojima bi se dokazalo postojanje tih činjenica. Ističe da su činjenično i pravno neutemeljeni i diskriminatorski stavovi postupajućih sudova da joj ne pripada pravo na samopomoć, iako je tuženi državinu na spornoj nepokretnosti pribavio zloupotrebom poverenja i silom. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog načela i ustavnih prava i poništi osporene akte uz vraćanje spisa predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak, ili da utvrdi navedene povrede i omogući joj da u naknadnom postupku ostvari pravo na naknadu štete i pravo na otklanjanje drugih štetnih posledica.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Loznici P. 128/10 od 12. februara 2010. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, da se utvrdi da ju je tuženi M. M. iz Loznice smetao u poslednjoj faktičkoj mirnoj državini spornog lokala površine 54 m2, koji se nalazi u sastavu tužiljine kuće na katastarkoj parceli broj 3366 KO Loznica grad, na način bliže opisan u stavu prvom izreke prvostepenog rešenja. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je navedeno: da su tužilja i tuženi 21. septembra 2006. godine zaključili ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, u čijem sastavu se nalazi i sporni lokal u pogledu koga je tužilja tražila državinsku zaštitu; da do novembra 2009. godine tuženom nije preneta državina na toj nepokretnosti; da je među parničnim strankama sporno da li su novembra meseca 2009. godine zaključili ugovor o zakupu spornog lokala ili su delimično realizovali kupoprodajni ugovor; da je između stranaka, nakon što je tuženi odbio da plati zakupninu za sporni lokal, došlo do međusobne borbe za državinu predmetnog lokala; da se od 24. novembra 2009. godine, kada je tužilja dobrovoljno predala predmetni lokal tuženom, više ne može govoriti da radnje kojima tuženi vrši faktičku vlast na lokalu predstavljaju smetanje državine tužilje; da pokušaji tužilje da samovlasno vrati lokal u svoj posed ne predstavljaju akte dozvoljene samopomoći, već ometanje tuženog u državini lokala, jer je nakon primopredaje lokala pravo na samopomoć prešlo na stranu tuženog, kojim se on i služio; da činjenica da je tuženi od tužilje uzeo ključ od kapije dvorišta u kojem se nalazi sporni lokal, sa čime se u početku saglasila i sama tužilja, predstavlja sastavni deo čina primopredaje lokala između stranaka; da tvrdnja tužilje da je lokal predala tuženom po osnovu zaključenog ugovora o zakupu ne omogućava tužilju da u sporu zbog smetanja državine štiti svoje pravo, već joj stoji na raspolaganju ili da traži izvršenje ugovora o zakupu ili poništenje i restituciju ugovora u smislu Zakona o obligacionim odnosima; da se povodom iste nepokretnosti između parničnih stranaka pred tim sudom vodi parnični postupak u predmetu P. 1682/09 radi poništaja, odnosno raskida ugovora o kupoprodaji, pa nije bilo mesta za pokretanje spora zbog smetanja državine, niti se sud u sporu po ovoj tužbi mogao upuštati u pitanje valjanosti ugovora o kupoprodaji.
Viši sud u Šapcu je osporenim rešenjem Gž. 975/10 od 30. aprila 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio navedeno prvostepeno rešenje, našavši da u pobijanom rešenju nisu postojale bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti i na koje je stranka u žalbi ukazivala. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud izvedenim dokazima dovoljno rasvetlio činjenično stanje u predmetu, pa je pravilno odbijen predlog tužilje da se sasluša više predloženih svedoka, čime nije povređeno pravo tužilje da raspravlja pred sudom; da je neosnovano ukazivanje tužilje da je donošenjem prvostepenog rešenja prejudiciran ishod parnice u predmetu koji se vodi radi poništaja, odnosno raskida ugovora o kupoprodaji, jer iz pobijanog rešenja proizlazi upravo suprotno, da se prvostepeni sud u to sporno pitanje nije ni upuštao, već se samo pravilno izjasnio da će suština spornog odnosa između stranaka biti rešena u toj parnici; da je prvostepeni sud raspravljanje po ovoj tužbi pravilno ograničio samo na pretresanje i utvrđivanje činjenica poslednjeg stanja državine i nastaloga smetanja, te nije ulazio u pitanja prava na državinu i pravnog osnova, savesnosti i nesavesnosti državine, u smislu odredaba člana 448. Zakona o parničnom postupku u vezi sa odredbom člana 78. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da ukoliko bi se i prihvatila tvrdnja tužilje da je lokal predat tuženom po osnovu ugovora o zakupu, ni tada radnje tužilje preduzete od 21. do 29. decembra 2009. godine ne bi mogle predstavljati akte dozvoljene samopomoći, već bi svoja prava po ovom osnovu mogla da štiti na način kako je pravilno utvrdio prvostepeni sud.
4. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povrede Ustavom utvrđenog načela i zajemčenih prava na koje se poziva, podnositeljka ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem i pogrešnom primenom materijalnog prava u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom. Podnositeljka prvenstveno osporava to što postupajući sudovi prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja na kome se temelje osporena rešenja nisu uzeli u obzir njene činjenične tvrdnje koje je smatrala bitnim za donošenje odluke o predmetu spora, kao i da prvostepeni sud u pogledu utvrđivanja tih činjenica nije prihvatio izvođenje dokaza koje je podnositeljka predložila. Ustavni sud je utvrdio da se ovi navodi ustavne žalbe mogu odnositi na povredu prava na raspravu, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Međutim, iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, aktivno učestvovala u predmetnom parničnom postupku, u kome su svi ovi navodi bili razmatrani i detaljno ocenjeni od strane prvostepenog i drugostepenog suda.
Po oceni Ustavnog suda, izneti navodi ustavne žalbe ne daju osnova za tvrdnju da su osporena rešenja doneta očigledno proizvoljnom i nepravičnom primenom materijalnopravnih propisa na štetu podnositeljke ustavne žalbe, jer su redovni sudovi, polazeći od pravne kvalifikacije spora, iz prikupljene procesne građe uzeli u obzir samo one činjenice koje su smatrali odlučnim za donošenje odluke o predmetu državinskog spora, u kome se raspravljanje i dokazivanje po podnetoj tužbi ograničava na pitanja da li je stvar u trenutku smetanja bila u državini tužioca i da li je tuženi učinio smetanje. S obzirom na to da su postupajući sudovi u konkretnom slučaju utvrdili činjenicu, koja ni među parničnim strankama nije bila sporna, da je podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, dobrovoljno predala spornu nepokretnost u posed tuženom, navod podnositeljke da joj je pogrešnom primenom odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa uskraćena državinska zaštita i da joj se moralo priznati pravo na samopomoć, predstavlja zahtev za instanciono postupanje Ustavnog suda, o čemu Ustavni sud nije nadležan da odlučuje, prema odredbama člana 167. Ustava.
Razmatrajući istaknutu povredu prava na imovinu, Ustavni sud konstatuje da se povreda ovog prava obrazlaže istim navodima kao i povreda prava na pravično suđenje, odnosno pogrešno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem i pogrešnom primenom materijalnog prava. Polazeći od toga da se odredbom člana 58. Ustava jemči mirno uživanje već stečene svojine i drugih imovinskih prava, navodi podnositeljke ustavne žalbe da joj osporenim rešenjima nije omogućena pravna zaštita u državinskom sporu i da joj nije priznato pravo na samopomoć kao tužilji, nisu prihvatljivi iz istih razloga koji su navedeni u vezi prava na pravično suđenje.
Takođe, navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije, koji nisu potkrepljeni bilo kakvim dokazom, ne mogu se smatrati ustavnopravnim razlozima za podnošenje ustavne žalbe.
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za odlučivanje po ovoj ustavnoj žalbi.
5. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić