Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu zbog nejednake sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu. Upravni sud je u dve identične činjenične i pravne situacije, koje se odnose na nastavak isplate penzije, doneo različite odluke, čime je narušio načelo pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-3007/2011
25.04.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Faridina Ljur a iz Prizrena, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Faridina Ljur a i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 194 10/10 od 16. juna 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Faridin Ljur iz Prizrena, preko punomoćnika Dušana Vujoševića, advoka ta iz Gornjeg Milanovca, izjavio je 4. jula 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 19410/10 od 16. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba direkcije Priština odbacio zahtev podnosioca da se nastavi isplata penzije i da je drugostepeni organ odbio njegovu žalbu, nakon čega je podnosilac pokrenu o upravni spor; da je Upravni sud doneo različite odluke o identičnim tužbama koje su istovremeno podnete i proizlaze iz istog činjeničnog i pravnog osno va, tako što je tužbu podnosioca odbio kao neosnovanu, a tužbu H.H. iz Prizrena uvažio presudom U. 19407/10 od 9. decembra 2010. godine i poništio pobijano rešenje tuženog organa.

Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi da se „ovom prilikom neće baviti uzrocima“ koji su doveli do toga da isti sud u dva predmeta sa identičnim činjeničnim i pravnim osnovom donese različite odluke, već isključivo posledicama koje proističu iz takvih odluka, jer je, protivno odredbama člana 32 stav 1. i člana 36. stav. 1. Ustava, „pitanje prava na rad, umesto od pravične i pravilne primene propisa, koji moraju biti isti za sve stranke, zavisilo od upisnika nadležnog suda i različitog tumačenja postupajućih sudskih veća, što je u ovako važnim pitanjima, kakvo pravo na penziju nesumnjivo jeste, nedopustivo“.

Ustavnom žalbom se zahteva da Ustavni sud poništi osporenu presudu i predmet vrati tom sudu na ponovno odlučivanje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt, spise predmeta P. 3815 Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba direkcije Priština, spise predmeta Upravnog suda U. 19407/10 i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe j e 11. marta 2008. godine podneo zahtev za isplatu penzije, u kome je nave o da je počev od 13. aprila 1994. godine korisnik prava na starosnu penziju, koju je primao s ve do februara 1999. godine, kada su primanja obustavljena. Podnosilac je predložio da Fond donese rešenje koje će predstavljati osnov za isplatu neisplaćenih dospelih iznosa penzije, kao i redovnu isplatu ubuduće.

Zaključkom o obezbeđenju dokaza Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba direkcije Priština broj P. 3815 od 18. jula 2008. godine od podnosioca ustavne žalbe zatraženo je da, na osnovu čl. 126, 191. i 210. Zakona o opštem upravnom postupku, dostavi sledeće dokaze: važeću ličnu kartu, uverenje o životu i o promeni prebivališta-boravišta; podatke o tome da li koristi prava po osnovu socijalnih davanja od strane Privremene administrativne mis ije UN na Kosovu, kada je dobio zvaničan odgovor od nadležnih organa na Kosovu i Metohiji posle svog obraćanja, na koji najraniji period su se odnosile isplate penzija koje je Penzijska uprava Kosova izvršila licima koja imaju stalno prebivalište na KIM, u kojoj su valuti izvršene navedene isplate i u kom iznosu; rešenje Penzijske uprave koje se odnosi na ostvarivanje prava na penziju, ako ga poseduje; kada je od Međunarodne uprave na Kosovu i Metohiji dobio ličnu kartu i da li se i dalje vodi u evidenciji tih organa kao stanovnik Kosova i Metohije.

Podnosilac ustavne žalbe je u „žalbi“ protiv navedenog z aključka o obezbeđenju dokaza od 18. jula 2008. godine, koju je podneo 1 0. septembra 2008. godine, naveo da nije u mogućnosti da pribavi sve tražene dokaze i da jedino može da dostavi potvrdu o životu, kopiju lične karte izdate od SUP Prizren i uverenje Centra za socijalni rad Prizren da nije korisnik socijalne pomoći, što je i učini o istovremeno sa podnošenjem „žalbe“.

Zaključkom Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba direkcije Priština broj P. 3815 od 6. novembra 2008. godine odbačen je zahtev podnosioca ustavne žalbe da mu se nastavi isplata penzije, a u obrazloženju zaključka je navedeno: da je zaključkom o obezbeđenju dokaza od 18. jula 2008. godine podnosiocu naloženo da u roku od osam dana dostavi važeću ličnu kartu, uverenje o životu, dokaz o promeni pre bivališta „i dr“; da je podnosilac primio z aključak o obezbeđenju dokaza 29. avgusta 2008. godine; da u naknadno utvrđenom roku nisu obezbeđeni traženi dokazi, odnosno nisu dostavljeni dokazi, a da dokazi u spisima nisu dovoljni za odlučivanje o zahtevu, pa je u smislu čl. 58. i 127. Zakona o opštem upravnom postupku odlučeno kao u dispozitivu.

Podnosilac ustavne žalbe je u žalbi protiv zaključka Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba direkcije Priština broj P. 3815 od 6. novembra 2008. godine naveo da se nije obrati o prvostepenom organu radi priznavanja prava na penziju i da prvostepeni organ nije dao nijedan razlog od kakvog je značaja tražena dokumentacija za odlučivanje o zahtevu da mu se nastavi neopravdano obustavljena isplata penzije.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj 192660 od 20. januara 2009. go dine odbijena je žalba podnosioca ustavne žalbe kao neosnovana, a drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja naveo da je shodno članu 127. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku podnosiocu naloženo da dostavi tražene dokaze, pa kako u određenom roku nisu dostavljeni svi traženi dokazi, pravilno je zak ljučkom odbačen zahtev podnosioca.

U tužbi podnetoj Okružnom sudu u Prizrenu podnosilac je ospori o zakonitost rešenja tuženog organa , ističući da za donošenje prvostepenog zaključka nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku, a da tuženi organ nije ocenio navode žalbe kojima je isticano da je u konkretnom slučaju neophodne dokaze morao da pribavi prvostepeni organ po službenoj dužnosti u smislu odredbe člana 126. stav 2. istog zakona.

Upravni sud je, na sednici održanoj 16. juna 2011. godine, doneo presudu U. 19410/10, kojom je odbio kao neosnovanu tužbu protiv re šenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj 192660 od 20. januara 2009. godine. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude ocenio da je pravilno postupio tuženi organ kada je odbio kao neosnovanu žalbu izjavljenu protiv prvostepenog zaključka, nalazeći da je taj zaključak donet bez povreda pravila postupka i da je zasnovan na pravilno utvrđenom činjeničnom stanju i pravilnoj primeni prava. Dalje je navedeno da je aktom prvostepenog organa broj P. 3815 od 18. jula 2008. godine podnosiocu ustavne žalbe naloženo da u roku od osam dana dostavi dokaze navedene u dispozitivu zaključka neophodne za odlučivanje o zahtevu, pa kako u utvrđenom roku nije dostavio sve tražene dokaze, to je pravilno prvostepeni organ, primenom odredaba čl. 58. i 127. Zak ona o opštem upravnom postupku, odbacio zahtev podnosioca da mu se nastavi isplata penzije. Upravni sud je, ocenjujući navode tužbe, našao da su bez uticaja na zakonitost pobijanog rešenja , jer su isti cenjeni od strane tuženog organa u postupku po žalbi podnosioca, a da presuda suda doneta u drugoj pravnoj stvari nije od uticaja na konkretni upravni spor. Taj sud je, na osnovu navedenog, našao da rešenjem tuženog organa nije povređen zakon na štetu podnosioca, te je odlučio kao u dispozitivu osporene presude, primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96).

Presudom Upravnog suda U. 19407/10 od 9. decembra 2010. godine – kojom podnositeljka ustavne žalbe ukazuje na nejednako postupanje suda, uvažena je tužba H.H. iz Prizrena i poništeno rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsmo osiguranje zaposlenih – D irekcija Beograd 02/1 broj 192659 od 20. januara 2009. godine, kojim je odbijena žalba izjavljena protiv zaključka Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Službe direkcije Priština o odbacivanju zahteva za nastavak isplate penzije. Upravni sud je u obrazloženju ove presude naveo da je, prema oceni tuženog organa, pravilno odlučio prvostepeni organ kada je odbacio zahtev tužilje za nastavak isplate penzije, jer nije postupila po zaključku o obezbeđenju dokaza da u roku od osam dana dostavi dokaze navedene u dispozitivu tog zaključka, ali da se, po oceni tog suda, osnovano u tužbi osporava zakonitost rešenja tuženog. Upravni sud je našao da je pobijano rešenje doneto uz povrede pravila postupka iz člana 126. stav 3. i člana 127. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, kojima je propisano: da će službeno lice koje vodi postupak pribaviti po službenoj dužnosti podatke o činjenicama o kojima službenu evidenciju vodi organ nadležan za rešavanje u upravnoj stvari i da će na isti način postupiti u pogledu činjenica o kojima službenu evidenciju vodi drugi organ (član 126. stav 3. ), da ako se ne radi o činjenicama koje su opštepoznate, stranka je dužna da za svoje navode predloži dokaze i da ih po mogućnosti podnese, a ako sama stranka tako ne postupi, službeno lice koje vodi postupak pozvaće je da to učini, ali da se od stranke neće tražiti da pribavi i podnese dokaze koje brže i lakše može pribaviti organ koji vodi postupak, niti da podnosi uverenja i druge isprave koja organi nisu dužni da izdaju po čl. 161. i 162. ovog Zakona (član 127. stav 2. ). Upravni sud je dalje naveo da iz spisa predmeta proizlazi da je zaključkom o obezbeđenju dokaza tužilja pozvana da u roku od osam dana od prijema zaključka dostavi 11 dokaza i da je tužilja dostavila uverenje o životu, fotokopiju lične karte (izdate 12. januara 1995. godine) i potvrdu da nije korisnica socijalne pomoći, a dokaze koje treba pribaviti od privremenih organa uprave na Kosovu i Metohiji, prvostepeni organ je bio dužan da pribavi po službenoj dužnosti u smislu navedenih odredaba Zakona. Sa iznetih razloga, Upravni sud je našao da je pobijanim rešenjem povređen zakon na štetu tužilje, te je odlučio kao u dispozitivu ove presude, na osnovu odredbe člana 41. stav 2. Zakona u vezi sa članom 38. stav 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, br oj 46/96), s tim što su primedbe i pravno shvatanje suda izneti u ovoj presudi obavezujuće za tuženi organ u smislu odredbe člana 61. navedenog Zakona.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku ne podrazumevaju pravo na ustaljenu sudsku praksu (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu Unedic protiv Francuske , od 18. decembr a 2008. godine, § 74 .). Razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivureči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence) obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (Evropski sud za ljudska prava, u slučaju Atanasovski protiv “bivše jugoslovenske Republike Makedonije“ , odluka od 14. januara 2010. godine, § 38 .). Promena pravnog stava suda je nužna, naročito u svetlu složenih i dinamičnih društvenih odnosa, s tim da u upravnopravnim stvarima do nje može da dođe samo pod zakonom određenim proceduralnim uslovima (Odluka Ustavnog suda Už-148/2008, 18. februar 2010. godine, tačka 5. obrazloženja).

Odstupanje od sudske prakse, odnosno promena pravnog shvatanja ne mora uvek dovesti do povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je trebalo ispitati da li u konkretnom slučaju postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u upravnim sporovima koji su u predmetima U. 19407/10 i U. 19410/10 vođeni pred Upravnim sudom, te da li je navedeni sud doneo različite odluke o osnovanosti tužbe u tim predmetima.

Ustavni sud konstatuje da je u oba navedena predmeta Upravni sud utvrdio da su tu žioci korisnici prava iz penzijskog osiguranja i da su im isplaćivane penzije do 1999. godine, kada je isplata obustavljena, da su predmetni upravni postupci okončani odbacivanjem zahteva za nastavak isplate pe nzije iz razloga što podnosioci zahteva nisu dostavili sve dokaze koje je z ahtevao nadležni fond; da su oba podnosi oca zahteva pre odlučiva nja prvostepenog organa dostavili iste dokaze, i to: uverenje o životu, fotokopiju lične karte (izdate 1997, odnosno 1995. godine) i potvrdu da nisu korisnici socijalne pomoći, iz čega sledi da u ova dva predmeta nesumnjivo postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja. Pri tome, Upravni sud je u upravnom sporu koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe zaključio da u utvrđenom roku nisu dostavljeni svi traženi dokazi. Isti sud je, međutim, u presudi U. 19407/10 od 9. decembra 2010. godine ocenio da je dokaze koje je trebalo pribaviti od privremenih organa uprave na Kosovu i Metohiji, prvostepeni organ bio dužan da pribavi po službenoj dužnosti u smislu odredaba člana 126. stav 3. i člana 127. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.

Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u presudi koja se osporava ovom ustavnom žalbom promenio pravno stanovište zauzeto u presudi tog suda U. 19407/10 od 9. decembra 2010. godine i različito ocenio iste dokaze koji su na zahtev upravnog organa dostavljeni u upravnim postupcima koji su prethodili odlučivanju Upravnog suda . Polazeći od činjenica i okolnosti utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, Ustavni sud nalazi da je odstupanje Upravnog suda od postojeće sudske prakse kroz promenu pravnog stava o posledicama istovetnog delimičnog postupanja podnosilaca zahteva za nastavak isplate penzija po nalogu upravnog organa, načelno imalo za posledicu nastupanje pravne nesigurnosti korisnika navedenih primanja u daljem ostvarivanju njihovih priznatih prava. Ovakav zaključak Ustavnog suda se zasniva na sledećim razlozima: prvo, broj korisnika prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja koji su u vreme obustavljanja isplate utvrđenih primanja imali prebivalište na Kosovu i Metohiji je veliki (u pitanju je više hiljada korisnika); drugo, Upravni sud je promenio pravno stanovište zauzeto u presudi od 9. decembra 2010. godine već u toku naredne 2011. godine; treće, promena pravnog stanovišta o posledicama nedostavljanja svih traženih dokaza, ima za posledicu odb acivanje zahteva za nastavak isplate primanja navedenoj kategoriji osiguranika, što se odražava na njihova legitimna očekivanja, kao posebno osetljive kategorije lica kojoj su primanja iz penzijskog i invalidskog osiguranja često jedini izvor prihoda.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Upravni sud u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbe i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući njegovu tužbu, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome je bila H.H. iz Prizrena, čija je tužba uvažena presudom tog suda U. 19407/10 od 9. decembra 2010. godine. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Upravnog suda U. 19410/10 od 16. juna 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe utvrdio da podnosi lac povredu prava na pravično suđenje , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, vezuje isključivo za nejednako postupanje suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, odnosno za povredu prava na pravnu sigurnost. Imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nije posebno utvrđivao povredu prava na pravnu sigurnost, kao elementa navedenog ustavnog prava.

Ustavni sud naglašava da je prilikom odlučivanja o ov oj ustavn oj žalbi imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Grudić protiv Srbije'' (predstavka broj 31925/08, od 17. aprila 2012. godine), ali da navedena presuda i ocene Suda u Strazburu izražene u njoj nisu od uticaja na odlučivanje Ustavnog suda u ovom konkretnom ustavnosudskom predmetu. Naime, Evropski sud za ljudska prava je u navedenoj presudi utvrdio povredu član a 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ocenjujući, pored ostalog, da Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju ne sadrži odredbe o privremenom obustavljanju primanja po osnovu priznatih penzijskih i invalidsk ih prav a i da priznato prav o na penziju ne mo že da zavis i od toga da li se tekući doprinosi za penzijsko osiguranje mogu naplatiti na određenoj teritoriji. Za razliku od navedenog, podnosilac predmetne ustavne žalbe se, pozivom na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, žali isključivo na nejednako postupanje suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Stoga Ustavni sud, k rećući se u granicama navoda i razloga ustavne žalbe, nije mogao da ocenjuje osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava jedino može ostvariti utvrđivanjem povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu zbog nejednake sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti