Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radno-stambenom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Sud je konstatovao nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, koje je dovelo do višestrukog ukidanja presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: sudija mr Stanka Milanović, koja zamenjuje predsednika Suda, i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Branislava Ševčenka iz Kladova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. marta 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branislava Ševčenka i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kladovu pod brojem P1. 516/2005 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ustavnom sudu je podneta blagovremena i dozvoljena ustavna žalba Branislava Ševčenka iz Kladova izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Kladovu P1. 516/2005 od 31. oktobra 2005. godine, presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 1196/05 od 25. jula 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II-1647/06 od 4. oktobra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i posebno zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu u radnom sporu, koji je, prema njegovim navodima, trajao 12 godina - od 1995. godine do 19. novembra 2007. godine, a koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kladovu pod konačnim brojem P1. 516/2005, povređena navedena Ustavom zajemčena prava, te da je ovako dugo trajanje parničnog postupka uslovljeno ponašanjem prvostepenog suda koji je najpre rešenjem br. P. 637/2000 od 13. decembra 2000. godine prekinuo postupak do okončanja izvršnog postupka br. I. 662/96, a zatim je odbijao da postupa po nalozima Okružnog suda, što je dovelo do čak pet ukinutih prvostepenih odluka. Podnosilac ustavne žalbe nije izneo jasne razloge koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje, osim što je detaljno naveo i komentarisao sve sudske odluke donete u toku ovog spora, te je istakao da je Okružni sud u Negotinu, postupajući po njegovoj poslednjoj žalbi, doneo 25. jula 2006. godine presudu Gž. 1196/2005, kojom je žalbu odbio i potvrdio „protivzakonitu, tendencioznu, šikanoznu i za sud sramotnu presudu“ prvostepenog suda, a da je spor okončan donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije kojom se njegova revizija odbija. Podnosilac je, na osnovu date analize celokupnog postupka, izveo zaključak da se parnica protivzakonito odugovlačila na njegovu štetu, te da je ponašanje postupajućih sudija bilo „protivzakonito, nepravično, pristrasno i nesudijsko“, zbog čega je predložio da se sve tri osporene sudske odluke ponište.
Opštinski sud u Kladovu je u svom odgovoru Posl. br. Su. VIII/08-105 od 22. decembra 2007. godine, ukratko i hronološki izložio tok parničnog postupka P1. 516/2005, bez izjašnjenja na navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu povrede prava na suđenje u razumnom roku.
2. Ustavna žalba je, kao pravno sredstvo, ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je propisano da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Opštinskog suda u Kladovu P1. 516/2005 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom ustavnosudskom sporu:
Podnosilac ustavne žalbe je 18. oktobra 2000. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Kladovu, sa postavljenim zahtevom radno - stambene prirode. Konačno preciziranim tužbenim zahtevom tražio je da sud obaveže prvotuženog JP HE „Đerdap“, Kladovo, da mu dodeli i preda jedan od dva dvosobna stana u Novom naselju u objektima D 3/I-5 ili D 3/I-7 u Kladovu, ispražnjen od stvari i lica tuženih Nenada Jovanovića ili Dragana Korbovljanovića, ili (eventualno) da se obaveže JP HE „Đerdap“, Kladovo, da tužiocu dodeli dvosoban stan u Novom naselju D 2/I-12 ili u Obilićevoj ulici C 14/II-12 i preda mu jedan od ta dva stana, kao i da se poništi odluka direktora JP HE „Đerdap“, Kladovo br. 01-685 od 27. februara 2001. godine.
Nakon dva održana ročišta, Opštinski sud u Kladovu je rešenjem br. P. 637/2000 od 13. decembra 2000. godine prekinuo parnični postupak do okončanja izvršnog postupka, koji se vodio pred istim sudom pod br. I. 662/96, u kome je naloženo tuženom preduzeću, kao dužniku, da postupi po pravnosnažnoj presudi br. P. 731/95 od 19. februara 1996. godine (gde je poverilac takođe bio tužilac – ovde podnosilac ustavne žalbe) i da izvrši novu raspodelu stanova saglasno konačnoj jedinstvenoj rang listi iz juna 1995. godine. Postupajući po žalbi podnosioca ustavne žalbe, Okružni sud u Negotinu je rešenjem Gž. 54/2001 od 30. januara 2001. godine ukinuo navedeno rešenje o prekidu postupka, sa iznetim stavom da isti ima pravo da pokrene spor tzv. pune jurisdikcije i da traži da sud obaveže preduzeće - poslodavca da mu dodeli stan, a da će, ako to ne bude učinjeno u određenom roku, presuda zameniti odluku o dodeli stana, pošto nadležni organ preduzeća očigledno ne pristupa ponovnom odlučivanju o dodeli stana posle sudskog poništaja ranije odluke.
Posle održana još dva ročišta, prvostepeni sud je doneo presudu P. 182/2001 od 10. maja 2001. godine, kojom je tužbeni zahtev podnosioca u celosti odbijen, a koja je uručena njegovom punomoćniku 17. septembra 2001. godine. Protiv ove presude podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu, koja je rešenjem Okružnog suda u Negotinu Gž. 926/2001 od 12. decembra 2001. godine uvažena, a citirana presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje. Osnov ukidanja je bila bitna povreda odredaba parničnog postupka, jer prvostepena presuda nije sadržavala razloge o odlučnim činjenicama, a u rešenju drugostepenog suda je dato uputstvo koje činjenice treba utvrditi i u kom vremenskom i pravnom kontekstu ih treba ceniti.
U ponovljenom postupku su održana dva ročišta, saslušan je podnosilac ustavne žalbe kao tužilac i pročitana relevantna dokumentacija, nakon čega je Opštinski sud u Kladovu 2. aprila 2002. godine doneo drugu po redu presudu, br. P. 86/2002, kojom je ponovo odbijen tužbeni zahtev u celini. Pismeni otpravak presude je uručen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 19. juna 2002. godine. Rešenjem Okružnog suda u Negotinu Gž. 800/2002 od 24. januara 2003. godine ukinuta je presuda P. 86/2002 od 2. aprila 2002. godine, i predmet vraćen na ponovni postupak, ali drugom veću prvostepenog suda. Prema stanovištu drugostepenog suda, i ova druga presuda je bila zahvaćena istom bitnom povredom pravila postupka, te je ocenjena kao nejasna i nerazumljiva, bez datih razloga o odlučnim činjenicama.
Nova, treća po redu, prvostepena presuda P1. 102/2003 je doneta 21. oktobra 2003. godine i njom je takođe odbijen tužbeni zahtev u celini. Pismeni otpravak presude je uručen punomoćniku tužioca 27. septembra 2004. godine. U međuvremenu su zakazana i održana četiri ročišta, sa ponovnim saslušanjem podnosioca kao stranke. Okružni sud u Negotinu u žalbenom postupku donosi rešenje Gž. 752/2004 od 6. decembra 2004. godine, kojim se ukida i ova presuda i predmet vraća na ponovno suđenje, zbog potpuno istih nedostataka, obuhvaćenih već navedenom bitnom povredom pravila postupka.
Četvrta prvostepena presuda P1. 55/2005 je doneta 12. aprila 2005. godine, kojom je ponovo odbijen tužbeni zahtev u celini. Pismeni otpravak presude je uručen punomoćniku tužioca 5. maja 2005. godine. U međuvremenu su bila zakazana i održana dva ročišta 24. februara i 12. aprila 2005. godine. Rešenjem Okružnog suda u Negotinu Gž. 553/2005 od 5. jula 2005. godine, ukida se i presuda P1. 55/2005 i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Drugostepeni sud još jednom ukazuje prvostepenom da nije postupio po primedbama iznetim u ranijim ukidajućim rešenjima, te da nije ocenio izkaz podnosioca ustavne žalbe dat u svojstvu parnične stranke, da je zbog toga presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka jer ne sadrži razloge o bitnim činjenicama. Takođe, ističe se da je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje, za sada, nepotpuno utvrđeno, te se prvostepenom sudu još jednom daju detaljna uputstva na koji način sve predočene nedostatke treba da otkloni.
Poslednja - peta po redu prvostepena presuda P1. 516/2005 je doneta 31. oktobra 2005. godine, nakon održanog jednog ročišta, i tom presudom je, kao i svaki prethodni put, odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe u celini. Pismeni otpravak presude je uručen njegovom punomoćniku 10. novembra 2005. godine. Protiv navedene presude podnosilac ustavne žalbe je 15. novembra 2005. godine izjavio žalbu, a Okružni sud u Negotinu je doneo 25. jula 2006. godine presudu Gž. 1196/2005, kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio navedenu presudu Opštinskog suda u Kladovu. Pri tome, drugostepeni sud je ocenio da je u ožalbenoj prvostepenoj presudi pravilno primenjeno materijalno pravo kada je postavljeni tužbeni zahtev odbijen, ali ne iz razloga koje je dao opštinski sud, već zato što su podnosiocu tokom trajanja parnice umrla oba roditelja, na osnovu koje činjenice je on u avgustu 2005. godine nasledio spratnu porodičnu kuću od tvrdog materijala u Kladovu, korisne površine od oko 300 m², koja u celosti zadovoljava stambene potrebe njegovog porodičnog domaćinstva. Zbog toga on više nije radnik sa nerešenim stambenim pitanjem, pa ne može osnovano od poslodavca da traži rešavanje stambene potrebe dodelom stana u trajni zakup.
Podnosilac ustavne žalbe je potom izjavio reviziju 30. avgusta 2006. godine, da bi parnični postupak bio okončan presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1647/06 od 4. oktobra 2007. godine, kojom je revizija odbijena kao neosnovana. Ovu presudu je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe primio 19. novembra 2007. godine.
4. Vreme koje treba uzeti u obzir za odlučivanje o zahtevu podnosioca ustavne žalbe da se utvrdi povreda njegovog prava na suđenje u razumnom roku, ratione temporis, teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav kojim je ustanovljena ustavna žalba i garantovano navedeno pravo u sudskom postupku. Međutim, polazeći od toga da je članom 17. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama („Službeni list SCG“ broj 6/2003), koja je bila sastavni deo Ustavne povelje Državne zajednice Srbije i Crne Gore, bilo garantovano pravo na suđenje u razumnom roku, da je Srbija kao država članica Državne zajednice, imala obavezu da neposredno uredi, obezbedi i štiti ljudska i manjinska prava zajemčena Poveljom, kao i da je u odnosu na Republiku Srbiju 3. marta 2004. godine stupila na snagu Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja u članu 6. stav 1. garantuje pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku, Ustavni sud je stao na stanovište da se za utvrđivanje razumne dužine parničnog postupka u konkretnom slučaju mora imati u vidu period od dana podnošenja tužbe, 18. oktobra 2000. godine, pa do 19. novembra 2007. godine, kada je punomoćniku podnosioca dostavljena presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1647/06 od 4. oktobra 2007. godine, kojom je okončan postupak, jer parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava.
Nema sumnje da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i da se mora proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj istaknutog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene relevantne dokumentacije, zaključio da u ovom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak, tim pre što je svakoj od donesenih pet prvostepenih presuda prethodilo svega po nekoliko ročišta na kojima su stranke detaljno izlagale svoja pravna shvatanja i zaključke proistekle iz postojećih činjenica, koje su utvrđivane uvidom u priloženu pisanu dokumentaciju, uz dodatno saslušanje jedino podnosioca ustavne žalbe, kao stranke. Prvostepeni sud je u predmetnom parničnom postupku trebao da utvrdi da li je tuženo javno preduzeće obavezno da podnosiocu ustavne žalbe, kao tužiocu, dodeli u trajni zakup i preda jedan od stanova obuhvaćenih osnovnim i eventualnim tužbenim zahtevom, kao i da utvrdi da li je odluka direktora JP HE „Đerdap“, Kladovo, br.01-685 od 27. februara 2001. godine (kojom je drugim radnicima dodeljeno osam stanova čija se raspodela vršila) zakonita ili je treba poništiti.
Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, jer se njime rešavalo o postojanju prava na dodelu stana i rešavanje stambenog pitanja iz radnog odnosa, koje ne dotiče samo podnosioca lično, već i njegovo celokupno porodično domaćinstvo.
Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ničim nije doprineo dugom vremenskom trajanju sudskog postupka, jer za tako nešto nije ni imao interes. Naprotiv, on i njegov punomoćnik su uredno pristupali na sva zakazana ročišta i nisu preduzimali procesne radnje kojima bi odugovlačili parnični postupak.
I pored svega navedenog, parnični postupak u ovom stambenom sporu je trajao punih sedam godina i mesec dana, što Ustavni sud ocenjuje kao neopravdano dug vremenski period.
Osnovni razlog tome je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, koji u ponovljenim postupcima nije izvršavao jasne naloge i uputstva iz rešenja drugostepenog suda o načinima na koje se mora otkloniti ukazana bitna povreda odredaba parničnog postupka, što je dovelo do ukupno četiri ukidanja prvostepenih presuda, ne računajući pri tome prethodno ukinuto rešenje o određivanju prekida postupka. Prvostepeni sud kontinuirano nije postupao po nalozima i zauzetim pravnim stavovima iz rešenja okružnog suda koji su se odnosili na utvrđivanje činjenica od značaja za donošenje pravilne odluke o postavljenom tužbenom zahtevu, na davanje razumljivih, potpunih i dovoljnih razloga o odlučnim činjenicama prilikom presuđivanja i na ocenu dokaza izvedenog saslušanjem podnosioca kao parnične stranke, što je onemogućavalo instancioni sud da eventualno preinači neku od ožalbenih presuda. Do pravnosnažnosti presude u ovoj dugotrajnoj parnici došlo je zbog podnosiočevog gubitka prava na rešavanje stambenog pitanja u preduzeću u kom je zaposlen, usled biološke činjenice smrti njegovih roditelja i nasleđivanja porodične kuće u Kladovu, a ne zbog toga što je prvostepeni sud konačno ispunio obavezujuće naloge koje je dobijao od okružnog suda. Pored toga, prvostepena presuda P. 182/2001 je doneta 10. maja 2001. godine, a pismeni otpravak presude je uručen punomoćniku podnosioca 17. septembra 2001. godine, četiri meseca i sedam dana posle zaključenja glavne rasprave, odnosno donošenja presude. Dalje, treća po redu prvostepena presuda P1. 102/2003 je doneta 21. oktobra 2003. godine, a pismeni otpravak presude je uručen punomoćniku podnosioca 27. septembra 2004. godine, tek 11 meseci i šest dana nakon zaključenja glavne rasprave. U ova dva slučaja prvostepenom sudu je trebalo nedopustivo mnogo vremena da izradi pismeni otpravak presude, imajući u vidu odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, broj 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) koji se primenjivao do 23. februara 2005. godine, i to član 337. kojim je bilo propisano da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od dana donošenja (stav 1.).
5. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kladovu pod br. P1. 516/2005, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer parnica koja za predmet rasprave ima postojanje nečijeg prava na dodelu stana i na rešavanje stambenog pitanja, a koja ukupno traje više od sedam godina, svakako ne ispunjava uslove da se dužina njenog trajanja oceni razumnom.
6. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi posebno na povredu prava na pravično suđenje, takođe zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud nalazi da osporenim presudama Opštinskog suda u Kladovu P1. 516/2005 od 31. oktobra 2005. godine, Okružnog suda u Negotinu Gž. 1196/2005 od 25. jula 2006. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1647/06 od 4. oktobra 2007. godine, nije povređeno navedeno ustavno pravo podnosioca, imajući u vidu da su osporene presude zasnovane na činjeničnom stanju koje je utvrđeno na osnovu dokaznog postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, kao i na primenjenom relevantnom materijalnom pravu. Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim odlukama sudova povređeno pravo na pravično suđenje predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi ustavom zajemčenog prava.
Ustavni sud je ocenio da da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi u granicama svojih nadležnosti, nakon javno i pravilno sprovedenog postupka, te da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, kao i da su postupajući sudovi valjano obrazložili svoje pravno stanovište zauzeto povodom odlučivanja o podnosiočevom tužbenom zahtevu, kada su utvrdili da njemu, nakon rešavanja stambenog pitanja sticanjem u svojinu odgovarajuće porodične kuće naslednim putem, više ne pripada pravo da od preduzeća u kom je zaposlen traži dodelu stana u trajni zakup.
7. Na osnovu člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), Sud je usvojio ustavnu žalbu i odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.
Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

ZAMENjUJE PREDSEDNIKA
USTAVNOG SUDA
S u d i j a,
mr Stanka Milanović, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radno-stambenom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti