Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene prakse i proizvoljne primene prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Miroslava Pješčića, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Okružni sud u Beogradu je, u identičnim sporovima zaposlenih u JAT-u, donosio različite odluke, narušavajući pravnu sigurnost. Takođe, sud je proizvoljno primenio materijalno pravo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Pješčića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Pješčića i utvrđuje se da je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. I 44/08 od 13. oktobra 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. I 44/08 od 13. oktobra 2008. godine i nalaže se Višem sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 2714/06 od 17. oktobra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Pješčić iz Beograda je 2. marta 2009. godine, preko punomoćnika Ljubiše Lj. Živkovića, advokata iz Beograda, podneo ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 44/08 od 13. oktobra 2008. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 21. st. 1. i 2. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je zaposlen na neodređeno vreme u Javnom preduzeću za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“ na radnom mestu „Starije STW/STD“. U tom svojstvu je sa poslodavcem zaključio ugovor o radu i aneks ugovora o radu, sa važnošću od 1. aprila 2002. godine, kojim aneksom je utvrđen ugovoreni deo zarade na osnovu broja sati naleta u toku meseca. Međutim, kako navodi, poslodavac je bez ikakvog pravnog osnova, u periodu od decembra 2004. godine do aprila 2006. godine prestao da podnosiocu isplaćuje nesporno ostvarene sate naleta. Iz navedenog razloga, podnosilac ustavne žalbe je podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi isplate. Nakon okončanog dokaznog postupka, Četvrti opštinski sud u Beogradu je 17. oktobra 2007. godine doneo presudu P1. 2714/06 kojom je u celini usvojio njegov tužbeni zahtev. Okružni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž.I 44/08 od 13. oktobra 2008. godine preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u celini.

Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi da je po istom pravnom i činjeničnom osnovu Četvrti opštinski sud u Beogradu donosio presude kojima je usvajao u celosti tužbene zahteve drugih tužilaca u drugim predmetima, koje su potvrđene od strane Okružnog suda u Beogradu. Iz navedenog zaključuje da su tužioci u tim predmetima ostvarili pravo na isplatu novčanih iznosa na osnovu ostvarenih sati naleta, a da to pravo njemu nije priznato, iz čega proizlazi da je diskriminisan u odnosu na ostale radnike i da mu je donošenjem osporene presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 44/08 od 13. oktobra 2008. godine povređeno pravo na pravično suđenje. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su mu u postupku pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Gž. I 44/08 povređena prava iz člana 21. st. 1. i 2. i člana 32. stav 1. Ustava, kao i da se poništi presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. I 44/08 od 13. oktobra 2008. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 21. Ustava utvrđeno je, pored ostalog, da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.), kao i da svako ima pravo na jednaku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.).

Članom 32. stav 1. Ustava svakome je zajemčeno pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom postupku:

Podnosilac ustavne žalbe je zaposlen na neodređeno vreme u Javnom preduzeću za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“, na radnom mestu „Starije STW/STD“. Kao zaposlen u navedenom svojstvu je sa poslodavcem 24. marta 2002. godine zaključio ugovor o radu 01-2520/11760 i 26. maja 2002. godine aneks ugovora o radu 01-2520/11760/1 sa važnošću od 1. aprila 2002. godine. Smatrajući da mu je od decembra 2004. godine do aprila 2006. godine, za svaki mesec pojedinačno, samo delimično isplaćen iznos zarade, podneo je Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Javnog preduzeća za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“, radi isplate neisplaćenog dela zarade koji se odnosi na ostvarene sate naleta za navedeni period.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 17. oktobra 2007. godine doneo presudu P1. 2714/06 kojom je u celini usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i obavezao tuženo Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“ da mu na ime neisplaćenih zarada isplati tačno opredeljene iznose počev od 25. januara 2005. godine pa do 25. maja 2006. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Protiv navedene presude tuženo Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“ je izjavilo žalbu Okružnom sudu u Beogradu, koji je osporenom presudom Gž. I 44/08 od 13. oktobra 2008. godine preinačio presudu Četvrtog opštinskog suda P1. 2714/06 od 17. oktobra 2008. godine i odbio tužbeni zahtev u celini.

U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno:

- da je odlukom kabineta generalnog direktora broj 751 od 13. aprila 2005. godine stavljena van snage kako odluka generalnog direktora o postupku utvrđivanja ugovorene zarade aneksom ugovora o radu za prvu i drugu liniju rukovođenja letačkog osoblja i ugovorene zarade ostalih zaposlenih broj 722 od 27. maja 2002. godine, tako i odluka broj 723 od 27. maja 2002. godine;

- da je rešenjem Vlade Republike Srbije br. 343-941/2005-1 od 17. februara 2005. godine naloženo preduzimanje mera za nesmetano funkcionisanje Javnog preduzeća za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“ i konstatovano da je nakon isplate oktobarske zarade u 2004. godini, Vlada Republike Srbije zabranila tuženom dalju isplatu sve do februara 2005. godine;

- da su aneksom ugovora o radu 01-2520/11760/1 od 26. maja 2002. godine izmenjene odredbe ugovora o radu 01-2520/11760 od 24. marta 2002. godine koje se odnose na osnovni ugovoreni deo zarade, ali ne i odredbe koje se odnose na ovlašćenje direktora da može izvršiti umanjenje zarade u prisustvu naznačenih materijalnih pretpostavki;

- da je, imajući u vidu odredbu člana 25. Zakona o javnim preduzećima za obavljanje delatnosti od opšteg interesa („Službeni glasnik RS“, br. 25/2000 i 25/02), postojao normativni osnov, ali i činjenični osnov u prisustvu rešenja Vlade Republike Srbije broj 343-941/2005-1 od 17. februara 2005. godine, kojim je naloženo preduzimanje mera za nesmetano funkcionisanje Javnog preduzeća za vazdušni saobraćaj, posebno u pogledu usklađivanja zarade sa ekonomskom politikom i limitiranim sredstvima za te namene;

- da je stoga prvostepena presuda morala biti preinačena, a tužbeni zahtev odbijen.

U predmetu Ustavnog suda Už-1405/2008, koji je okončan 22. jula 2010. godine donošenjem Odluke, Ustavni sud je utvrdio da je Lidija Kisić - zaposlena na neodređeno vreme u Javnom preduzeću za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“, na radnom mestu „Starije STW/STD“ koje pripada „Letačkim poslovima“, podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Javnog preduzeća za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“, radi isplate neisplaćenog dela zarade koji se odnosi na ostvarene sate naleta za navedeni period, smatrajući da joj je od decembra 2004. godine do februara 2006. godine, za svaki mesec pojedinačno, samo delimično isplaćen iznos zarade. Zaposlena je u navedenom svojstvu sa poslodavcem 24. marta 2002. godine zaključila ugovor o radu 01-2520/7938 i 26. maja 2002. godine aneks ugovora o radu 2520/07938/1, sa važnošću od 1. aprila 2002. godine.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 29. februara 2008. godine doneo presudu P. I 2167/07 kojom je: u stavu jedan delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženo Javno preduzeća za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“ da tužilji na ime dela neisplaćene zarade isplati iznos od 16.146,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. januara 2005. godine pa do konačne isplate, zatim iznos od 3.245,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. marta 2005. godine pa do isplate i iznos od 9.709,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. aprila 2005. godine pa do konačne isplate, a sve u roku od osam dana od dana prijema presude; u stavu dva odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj na ime dela neisplaćenih zarada isplati opredeljene iznose za periode od aprila 2005. godine do februara 2006. godine; u stavu tri presuđeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno:

- da je članom 6. ugovora o radu od 24. marta 2002. godine, koji su zaključile parnične stranke, određeno da će se ugovoreni deo zarade, koji zavisi od uspešnog poslovanja preduzeća i kvaliteta i rezultata rada zaposlenog, regulisati aneksom tog ugovora, kao i da se ugovoreni deo zarade može odlukom poslodavca uvećati ili umanjiti na osnovu utvrđenih finansijskih rezultata poslovanja po periodičnom obračunu i završnom računu;

- da je aneksom ugovora o radu od 26. maja 2002. godine određeno da se ugovoreni deo zarade utvrđuje na osnovu broja sati naleta u toku meseca, a da se cena naleta utvrđuje Odlukom generalnog direktora za svaki mesec;

- da je Odlukom o postupku utvrđivanja ugovorene zarade aneksom ugovora o radu za I i II liniju rukovođenja i letačko osoblje i ugovorenog dela zarade ostalih zaposlenih broj 722/1 od 27. maja 2002. godine određeno da se „letačko-kabinskom osoblju“ utvrđuje ugovoreni deo zarade na osnovu broja sati naleta u toku meseca za svakog pojedinca i da se cena naleta utvrđuje Odlukom generalnog direktora;

- da je Odlukom generalnog direktora broj 723/1 od 27. maja 2002. godine utvrđena cena naleta za „Starije STW/STD“;

- da su Odlukom generalnog direktora broj 751 od 13. aprila 2005. godine stavljene van snage prethodne dve pomenute odluke;

- da je tuženi u periodu 2004. i 2005. godine poslovao sa gubitkom.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Četvrti opštinski sud u Beogradu je utvrdio da je tužbeni zahtev osnovan samo za period do donošenja Odluke generalnog direktora broj 751 od 13. aprila 2005. godine, a odbio je tužbeni zahtev za period od stupanja na snagu te odluke pa na dalje.

Protiv navedene presude tužilja Lidija Kisić je izjavila žalbu koju je Okružni sud u Beogradu, presudom Gž. I 3693/08 od 27. avgusta 2008. godine, u stavu jedan odbio kao neosnovanu, dok je u stavu dva preinačio presudu prvostepenog suda u delu odluke o troškovima postupka. Okružni sud je zaključio da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo, ističući „da je pravilno odlučio prvostepeni sud kada je usvojio tužbeni zahtev tužilje za isplatu razlike u zaradi u spornom periodu od decembra 2004. godine do februara 2005. godine sa zakonskom zateznom kamatom imajući u vidu da su iznosi kao i dospelost nesporni, jer tužilja ima pravo na uvećanu zaradu u skladu sa Ugovorom o radu, aneksom ugovora o radu i odlukama generalnog direktora tuženog broj 722/1 i broj 723/1 obe od 27. maja 2002. godine koje su bile na snazi u spornom periodu, a s obzirom da su ove odluke stavljene van snage Odlukom generalnog direktora tuženog broj 751 od 13. aprila 2005. godine i da od tog datuma ne proizvode pravno dejstvo, prvostepeni sud je pravilno odlučio kao u stavu dva izreke presude“.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti podnete ustavne žalbe od značaja odredbe Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme kada je podnosilac ustavne žalbe zaključio ugovor o radu i aneks ovog ugovora sa poslodavcem, kao i odredbe Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa.

Ranije važećim Zakonom o radu, i to odredbama člana 81. tog zakona, bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu (stav 1.); da se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca (stav 2.); da zaradu, u smislu stava 1. ovog člana, čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i druga primanja, osim naknade troškova iz člana 89. ovog zakona i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog zakona (stav 3.) i da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuju elementi za određivanje zarade i način utvrđivanja zarade (stav 4.). Istovremeno, članom 82. stav 2. istog zakona bilo je propisano da opštim aktom ili ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu.

Članom 104. stav 1. važećeg Zakona o radu takođe je propisnao da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Odredbom člana 108. st. 3. i 4. Zakona propisano je da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu i da osnovicu za obračun uvećane zarade čini osnovna zarada utvrđena u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine utvrđenog načela zabrane diskriminacije i zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 21. st. 1. i 2. i člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, te odredaba ranijeg i sada važećeg Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Nesporno je da je podnosilac ustavne žalbe zaposlen na neodređeno vreme u Javnom preduzeću za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“ na radnom mestu „Starije STW/STD“ i da je sa poslodavcem 24. marta 2002. godine zaključio Ugovor o radu i 26. maja 2002. godine Aneks ugovora o radu kojima je, pored ostalog, utvrđeno da ugovoreni deo zarade zavisi od uspešnog poslovanja preduzeća i da se odlukom poslodavca može uvećati ili umanjiti na osnovu utvrđenih finansijskih rezultata poslovanja po periodičnom obračunu i završnom računu, kao i da se ugovoreni deo zarade utvrđuje na osnovu broja sati naleta u toku meseca i da se cena naleta utvrđuje Odlukom generalnog direktora za svaki mesec.

Takođe, nesporno je da je Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj „JAT AIRWAYS“ u periodu 2004. i 2005. godine poslovalo sa gubitkom i da je generalni direktor 13. aprila 2005. godine doneo Odluku 751, kojom je stavio van snage Odluke 722/1 i 723/1 od 27. maja 2002. godine kojima je bilo određeno da se ugovoreni deo zarade utvrđuje na osnovu broja sati naleta u toku meseca i kojima je bila utvrđena cena naleta.

Ustavni sud ocenjuje da iz odredaba čl. 81. i 82. ranije važećeg Zakona o radu, kao i čl. 104. i 108. Zakona o radu koji je bio na snazi u vreme nastanka spornog odnosa, proizlazi da se zarada zaposlenog utvrđuje na osnovu zakona, opšteg akta i ugovora o radu, kao i da zaradu čini i uvećana zarada, pri čemu se, pored osnova za uvećanu zaradu propisanih zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu. Ustavni sud konstatuje da osnov uvećane zarade podnosioca ustavne žalbe nije propisan zakonom, već predstavlja slučaj u kome je poslodavac iskoristio zakonsku mogućnost da ugovorom o radu zaključenim sa zaposlenim, predvidi uvećanu zaradu po osnovu mesečnih ostvarenih sati naleta za određene kategorije zaposlenih. S tim u vezi, Ustavni sud ocenjuje da je, kada koristi navedenu zakonsku mogućnost, poslodavac ovlašćen da svojim aktom i ugovorom o radu, utvrdi i pod kojim uslovima će se pravo na uvećanu zaradu ostvarivati. U konkretnom slučaju, tuženi, koji je poslodavac podnosiocu ustavne žalbe, predvideo je samim ugovorom o radu koji je sa podnosiocem zaključio još 24. marta 2002. godine, da ugovoreni deo zarade zavisi ne samo od kvaliteta i rezultata rada zaposlenog, već i od uspešnog poslovanja preduzeća, kao i da se ovaj deo zarade može uvećati ili umanjiti odlukom poslodavca, a na osnovu utvrđenih finansijskih rezultata poslovanja. Aneksom ugovora o radu precizirano je da se ugovoreni deo zarade utvrđuje na osnovu broja sati naleta u toku meseca. Polazeći od iznetog, Ustavni sud ocenjuje da je tuženi bio ovlašćen da zbog neuspešnog rada preduzeća stavi van snage odluke koje su bile osnov za obračun i isplatu ugovorene (uvećane) zarade podnosioca ustavne žalbe, te da mu je stoga ovaj deo zarade pripadao do donošenja Odluke generalnog direktora tuženog broj 751 od 13. aprila 2005. godine. Drugim rečima, tužbeni zahtev podnet od strane podnosioca ustavne žalbe za isplatu neisplaćene zarade za period pre 13. aprila 2005. godine, nije mogao osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. I 44/08 od 13. oktobra 2008. godine biti odbijen kao neosnovan.

6. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Beogradu, posebno Okružnog suda u Beogradu, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda.

Ipak, Ustavni sud je kao nesporno utvrdio da je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno odbijen u celini, dok je u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. I 2167/07 i Okružnim sudom u Beogradu, kao drugostepenim sudom, ujedno i sudom poslednje instance, Okružni sud u Beogradu delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje - koleginice podnosioca ustavne žalbe (za isplatu neisplaćene zarade do 13. aprila 2005. godine), bez obzira na činjenicu što su njihovi zahtevi bili zasnovani na istim činjenicama i odnosili su se na identična pravna pitanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i istom spornom pravnom pitanju i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući njegov tužbeni zahtev, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome je bila tužilja čiji je istovrsni tužbeni zahtev u tom delu usvojen. Kako je Okružni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, donosio različite presude koje su za posledicu imale to da je tužbeni zahtev drugog lica za isplatu neisplaćene zarade do 13. aprila 2005. godine pravnosnažno usvojen, dok je u ovom konkretnom slučaju istovrsni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, postavljen prema istom tuženom, pravnosnažno odbijen kao neosnovan, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa Okružnog suda u Beogradu suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom Okružnog suda u Beogradu datom povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje.

U vezi prethodne ocene, Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav zauzeo i u predmetima Už-143/2007 i Už-1147/2008 kada je, pored ostalog, utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost, kao sastavnog elementa prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da je u navedenom slučaju Okružni sud u Beogradu, u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva, Ustavni sud se nije dalje upuštao u ocenu da li postoji različito postupanje u postupcima na koje se poziva u ustavnoj žalbi. S tim u vezi, videti Odluku Ustavnog suda Už-1405/2008 od 22. jula 2010. godine.

7. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnju da je osporenom odlukom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan, iako je Okružni sud u Beogradu u identičnim situacijama različito postupao. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije, zbog čega je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu delimično usvojio, te utvrdio da je osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. I 44/08 od 13. oktobra 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 44/08 od 13. oktobra 2008. godine, kako bi nadležan sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke

Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav zauzeo u Odluci Už-331/2009 od 4. novembra 2010. godine.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene prakse i proizvoljne primene prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti