Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom spora o isplati penzije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presuda redovnih sudova kojima je podnosilac obavezan da vrati više isplaćen iznos penzije. Sud smatra da je primena međunarodnog sporazuma bila ustavnopravno prihvatljiva i da pravo na pravično suđenje nije povređeno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Č. iz Z, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. juna 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. Č. izjavljena protiv presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8949/10 od 5. maja 2011. godine i Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 903/09 od 7. oktobra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba M. Č. izjavljena protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Pokrajinski fond – Filijala u Zrenjaninu broj 05-191.10.135057/2006 od 4. avgusta 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Č. iz Z. je 5. jula 2011. godine podne o Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Pokrajinski fond – Filijala u Zrenjaninu broj 05-191.10.135057/2006 od 4. avgusta 2006. godine i presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8949/10 od 5. maja 2011. godine i Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 903/09 od 7. oktobra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i prava na naknadu štete , zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1 i čl. 34. i 35. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 4. avgusta 2006. godine zamenjeno privremeno rešenje istog Fonda od 15. aprila 2004. godine, te je podnosiocu, primenom Sporazuma o socijalnom osiguranju između Savezne Republike Jugoslavije i Bosne i Hercegovine, utvrđeno pravo na srazmerni iznos penzije; da je usled obraćanja Narodnoj kancelariji predsednika Republike, podnosilac propustio da izjavi žalbu protiv pomenutog rešenja; da ga je, ubrzo zatim, Pokrajinski fond tužio, tražeći povraćaj više isplaćenih iznosa penzija u periodu do donošenja osporenog rešenja; da i prema Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju i prema navedenom Sporazumu, ukoliko je penzijski staž utvrđen kod dva ili više fondova, fondu kod koga je ostvareno pravo na penziju ostali fondovi nadoknađuju isplaćene iznose penzija; da je, i pored navedenog, Pokrajinski fond uspeo u sporu; da je podnosilac u toku postupka ukazivao da je voljan da sva primanja po osnovu penzije iz Bosne i Hercegovine odmah vrati Pokrajinskom fondu, kako bi se otklonila "kvalifikacija neosnovanog obogaćenja"; da je pravnosnažno rešenje, kojim je podnosiocu bila utvrđena penzija u punom iznosu, stavljeno van snage nakon dve i po godine, što je u suprotnosti sa odredbom člana 34. Ustava; da predmetni Sporazum, koji je stupio na snagu 1. jula 2004. godine, nije mogao biti primenjen u konkretnom slučaju, s obzirom na to da je počeo da se primenjuje nakon donošenja privremenog rešenja od 15. aprila 2004. godine, što je, takođe, u suprotnosti sa pomenutom odredbom Ustava; da podnosilac, na osnovu člana 35. Ustava, polaže pravo da se sva primanja po osnovu penzije ostvarene u Bosni i Hercegovini prebiju sa potraživanjima Pokrajinskog fonda, uz isplatu pripadajućih razlika podnosiocu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno rešenje i osporene presude i naloži donošenje novog rešenja o pravu na penziju, koje neće biti zasnovano na odredbama Sporazuma između SRJ i B i H o socijalnom osiguranju.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 903/09 od 7. oktobra 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, pa je tuženi M. Č, ovde podnosilac ustavne žalbe, obavezan da tužiocu isplati iznos od 432.093,29 dinara, sa zateznom kamatom počev od 7. maja 2009. godine do konačne isplate.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu Gž. 8949/10 od 5. maja 2011. godine, kojom je žalbu odbio i presudu Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 903/09 od 7. oktobra 2009. godine u celini potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud na pravilno i potupno utvrđeno činjenično stanje p ravilno primenio materijalno pravo ; da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tužioca od 4. avgusta 2006. godine tuženom utvrđeno pravo na srazmerni iznos starosne penzije u iznosu od 8.231,34 dinara, počev od 4. februara 2004. godine; da je tuženom, na osnovu ranije donetog privremenog rešenja od 15. aprila 2004. godine, u periodu od 4. februara 2004. godine do 15. avgusta 2006. godine, na ime penzija isplaćeno više nego što mu pripada, i to iznos od 432.093,29 dinara, koji tuženi nije vratio tužiocu; da je pretežni deo staža osiguranja tuženi navršio u BiH; da je konačnim rešenjem tužioca od 4. avgusta 2006. godine tuženom priznato pravo na penziju srazmerno onom stažu osiguranja koji je navršio u Republici Srbiji; da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je osnov po kome je tuženi primio veći iznos penzija prestao da postoji donošenjem konačnog rešenja i da se tuženi, saglasno odredbama člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, za pomenuti iznos neosnovano obogatio; da je tačna tvrdnja tuženog da on nije skrivio grešku tužioca, ali da su njemu stajala na raspolaganju odgovarajuća pravna sredstva (žalba protiv prvostepenog rešenja i tužba protiv konačnog rešenja u upravnom sporu), koja tuženi nije iskoristio; da je naročito bitna činjenica da tuženi nije oštećen za utuženi iznos, s obzirom na to da mu je razlika u penziji, koju mu je fond u Republici Srbiji neosnovano priznao, isplaćena preko fonda u BiH; da bi zadržavanjem iznosa koje mu je tužilac isplatio, tuženi po istom osnovu i za isti period bio namiren i od domaćeg i od inostranog fonda; da je i u vreme donošenja privremenog i u vreme donošenja konačnog rešenja na snazi bio isti zakon, i to Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", broj 34/03), koji je još uvek važio; da je Zakon o ratifikaciji Sporazuma između SRJ i BiH o socijalnom osiguranju donet 10. oktobra 2003. godine, zbog čega nije postojala smetnja da se isti primeni u konkretnom slučaju, budući da je tuženi zahtev za ostvarivanje prava na penziju tužiocu podneo 4. februara 2004. godine; da je u momentu penzionisanja tuženi pravo na penziju ostvario po osnovu ukupnog staža osiguranja; da je tužilac preuzeo isplatu i za staž osiguranja ostvaren u Republici Srbiji, ali da je nakon stupanja na snagu Sporazuma nastala obaveza obe države da preuzmu obavezu isplate srazmernog dela penzije, prema ostvarenom stažu osiguranja, koji se utvrđuje u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom država ugovornica.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena, da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca (član 34. st. 1. i 2.); da s vako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

Odredbom člana 259. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05 i 101/05), koji se primenjivao u spornom periodu, bilo je propisano da će korisnicima penzije koji su pravo na penziju ostvarili u republikama Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije koje nisu u sastavu Savezne Republike Jugoslavije, a koji imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije , fond isplaćivati akontaciju penzije, u skladu s aktom Vlade Republike Srbije, ako im organizacije za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje kod kojih su ostvarili pravo na penziju ne isplaćuju penzije.

Sporazumom između Savezne Republike Jugoslavije i Bosne i Hercegovine o socijalnom osiguranju zaključenim 29. oktobra 2002. godine u Beogradu (u daljem tekstu: Sporazum), koji je ratifikovan zakonom objavljenim u „Službenom list u SCG - Međunarodni ugovori “, broj 7/03 , od 10. oktobra 2003. godine, bitnim za rešenje konkretnog spora, propisano je: da se penzije, novčane naknad e i druga novčana davanja prema pravnim propisima jedne države ugovornice isplaćuju korisniku sa prebivalištem u drugoj državi ugovornici (član 5. stav 1.); da n osilac jedne države ugovornice, koji je isplatio davanje u iznosu većem od onog koji korisniku pripada, može od nosioca druge države ugovornice zatražiti da od zaostalih iznosa davanja koje treba da isplati korisniku zadrži preplaćeni iznos i da se preplaćeni iznos iz stava 1. ovog člana direktno isplaćuje nosiocu koji je zatražio njegovo zadržavanje (član 36.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosilac, u suštini, ustavnom žalbom ukazuje da su redovni sudovi proizvoljno primen ili merodavno materijalno prav o, pre svega, odgovarajuće odredbe Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, te da je primena Sporazuma, u konkretnom slučaju, bila retroaktivna.

Stoga, Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosi ocu osigurao pravo na pravično suđenje garant ovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrarna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ocenjujući da li je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je pošao od toga da je u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe staž osiguranja, kao neophodni uslov za sticanje prava na starosnu penziju, delimično ostvario u Bosni i Hercegovini, a delimično u Republici Srbiji. Ustavni sud konstatuje da je predmetni Sporazum ratifikovan posebnim zakonom od 10. oktobra 2003. godine, koji je stupio na snagu osmog dana od dana objavljivanja u službenom glasilu. Prema tome, Sporazum je 18. oktobra 2003. godine postao sastavni deo pravnog poretka tada državne zajednice Srbija i Crna Gora, a nakon njenog prestanka deo pravnog poretka Republike Srbije. Imajući u vidu njegovu neposrednu primenu, Ustavni sud nalazi da nije bilo smetnji da se ovaj Sporazum primeni i u slučaju podnosioca ustavne žalbe, koji je pravo na starosnu penziju kod nadležnog fonda u Republici Srbiji ostvario 4. februara 2004. godine, i to na osnovu privremenog rešenja o isplati penzije.

Polazeći od napred iznetog, kao i citiranih normi Sporazuma i Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, Ustavni sud je zaključio da se obrazloženja osporenih presuda zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, po kome je isplata starosne penzije podnosiocu u punom iznosu, od strane Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje (u daljem tekstu: domaći fond), zapravo bila akontativna isplata dela penzije po osnovu staža osiguranja koji je podnosilac ostvario u Republici Srbiji, a koju obavezu je domaći fond imao na osnovu člana 259. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Rešenjem Federalnog zavoda za mirovinsko i invalidsko osiguranje – Kantonalna administrativna služba za Zeničko-dobojski kanton broj 1810-3333/06-4 od 14. marta 2007. godine, koje je dostavljeno u prilogu ustavne žalbe, podnosiocu je priznato pravo na srazmerni iznos starosne penzije počev od 4. februara 2004. godine i po osnovu staža osiguranja ostvarenog u Bosni i Hercegovini. Ustavni sud nalazi da je priznavanjem prava na srazmerni iznos starosne penzije i od strane nadležne organizacije za obavezno socijalno osiguranje u Bosni i Hercegovini prestala obaveza domaćeg fonda da podnosiocu isplaćuje pun iznos penzije. Pitanje razlike između iznosa penzije koju je domaći fond isplatio podnosiocu u punom iznosu i srazmernog iznosa penzije utvrđenog prema stažu osiguranja ostvarenog u Republici Srbiji regulisano je odredbom člana 36. Sporazuma, kojom je predviđeno samo kao mogućnost, a ne i kao obavezujući pravni put, da fond jedne države ugovornice, koji je vršio akontativnu isplatu, od fonda druge države ugovornice zatraži tzv. zadržavanje preplaćenog iznos a, koji se direktno može preneti na račun tog fonda.

Imajući u vidu sve napred izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenim presud ama Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8949/10 od 5. maja 2011. godine i Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 903/09 od 7. oktobra 2009. godine nije povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Navode ustavne žalbe kojim se ističu povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama čl. 34. i 35. Ustava, Sud smatra ratione materiae nespojivim sa Ustavom utvrđenom sadržinom označenih prava, zbog čega je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od toga da je ustavna žalba kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, iz kog razloga se njome mogu osporavati samo pojedinačni akti državnih organa i organizacija koje imaju javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno radnje koje su preduzete nakon stupanja na snagu Ustava , Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Pokrajinski fond – Filijala u Zrenjaninu broj 05-191.10.135057/2006 od 4. avgusta 2006. godine odbacio, s obzirom na to da je u pitanju akt donet pre stupanja Ustava na snagu, te da iz nespornih navoda ustavne žalbe proizlazi da isto nije bilo osporavano žalbom. S tim u vezi, Ustavni sud je, na osnovu odredb e člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom spora o isplati penzije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti