Odluka Ustavnog suda o žalbi u sporu o naknadi korišćenja stana

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na pravično suđenje. Sud je utvrdio da su redovni sudovi pravilno primenili obligaciono pravo, zaključivši da je postojao valjan sporazum o besplatnom korišćenju stana, te da jednostrana promena volje jednog sanaslednika nije relevantna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Olivere Filipović iz Beograda i Slobodana Filipovića iz Negotina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Olivere Filipović i Slobodana Filipovića izjavljena protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 265/07 od 27. maja 2009. godine i presude Višeg suda u Beogradu Gž. 6827/12 od 7. novembra 2012. godine, ispravljene rešenjem toga suda od 16. januara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Olivera Filipović iz Beograda podnela je, 17. aprila 2013. godine, u svoje ime i u svojstvu punomoćnika Slobodana Filipovića iz Negotina, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravnu ličnost i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, člana 37. st. 1. i 2. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci smatraju da im je pravo na pravično suđenje povređeno time što, kako navode, redovni sudovi nisu utvrdili bitnu činjenicu - da je njihova pok. majka, Ljubica Filipović, promenila svoju odluku da tuženi besplatno koriste stan čiji je bila suvlasnik, tražeći od njih da plaćaju zakupninu. S tim u vezi, ističu da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, konkretno odredbu člana 262. Zakona o obligacionim odnosima. Po mišljenju podnosilaca, sporni odnos trebalo je rešiti primenom odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, budući da je promenom odluke njihove majke prestala da postoji saglasnost svih suvlasnika o načinu korišćenja stana. Ove razloge podnosioci dovode u vezu i sa tvrdnjom o povredi prava na pravnu ličnost i prava na imovinu, ističući da je odbijanjem tužbenog zahteva, njima i njihovoj majci oduzeto pravo da izraze svoju volju u pogledu načina korišćenja imovine i ostvarivanja prava na naplatu zakupnine. Povredu prava na jednaku zaštitu prava obrazlažu time da su sudovi za podlogu osporenih odluka u obzir uzeli samo argumente koji su išli u prilog tuženima. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi im pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa koji je bio predmet spora i troškova parničnog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 265/07 od 27. maja 2009. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje Ljubice Filipović kojim je tražila da joj tuženi Milosava i Vladimir Lasković na ime naknade za korišćenje njenog suvlasničkog udela na bliže opisanom stanu u periodu od 12. novembra 1997. do 22. novembra 2004. godine solidarno isplate određeni novčani iznos. U obrazloženju presude je navedeno da je tužbom od 15. aprila 1998. godine tužilja tražilja iseljenje tuženih iz stana i naknadu za njegovo korišćenje, te da je po sprovedenom dokaznom postupku utvrđeno: da je tužilja zakonski naslednik pok. Zorke Lazarević i da je rešenjem ostavinskog suda od 4. novembra 1997. godine postavljena za privremenog staraoca zaostavštine koju čini i predmetni stan; da su se nakon smrti Zorke Lazarević, njeni naslednici dogovorili da tuženi živi u tom stanu i da se stara o njenom suprugu Gvozdenu Lazareviću; da je nakon smrti Gvozdena Lazarevića, između tuženih i naslednika postignut sporazum da tuženi besplatno koriste stan i čuvaju stvari u njemu, te da samo plaćaju režijske troškove; da su naslednici 2004. godine postigli sporazum o deobi zaostavštine i da su prodali stan; da su se tuženi iselili iz stana posle zaključenja kupoprodajnog ugovora. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev jer je utvrdio da je dogovor između tuženih i naslednika pok. Zorke Lazarević - da se tuženi staraju o Gvozdenu Lazareviću, a da nakon njegove smrti nastave da besplatno koriste stan i čuvaju stvari u njemu, u celosti izvršen.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 6827/12 od 7. novembra 2012. godine, ispravljenom rešenjem tog suda od 16. januara 2013. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca Olivere Filipović i Slobodana Filipovića, ovde podnosilaca ustavne žalbe, izjavljena protiv navedene prvostepene presude. Drugostepeni sud je ocenio da je nižestepeni sud na sporni odnos pravilno primenio odredbu člana 262. Zakona o obligacionim odnosima, istovremeno ocenivši kao neosnovane žalbene navode tužilaca o pogrešnoj primeni odredbe člana 36. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i o neprimenjivanju odredbe člana 15. ovog zakona jer je, kako je navedeno, prvostepeni sud utvrdio da se većina suvlasnika dogovorila da tuženi besplatno koriste stan, što je u skladu sa pomenutim odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i ovlašćenjima suvlasnika da upravljaju zajedničkim stvarima.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1 .); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako lice ima pravnu sposobnost, kao i da lice punoletstvom stiče sposobnost da samostalno odlučuje o svojim pravima i obavezama i da punoletstvo nastupa sa navršenih 18 godina (član 37. st. 1. i 2.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. (član 58. stav 1.) .

Zakonom o nasleđivanju ("Službeni glasnik RS", br. 46/95 i 101/ 03) je propisano: da d o deobe naslednici zajednički upravljaju i raspolažu nasledstvom i da kad nema izvršioca zaveštanja a naslednici se ne slože o upravljanju nasledstvom, sud će, na zahtev nekog od njih, postaviti upravitelja koji će za sve njih upravljati nasledstvom, ili će svakom nasledniku odrediti deo nasledstva kojim će on upravljati (član 229. st. 1. i 2.) .

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90,"Službeni list SRJ", br oj 29/9 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05 ) je propisano: da više lica imaju pravo susvojine na nepodeljenoj stvari kada je deo svakog od njih određen srazmerno prema celini ( idealni deo)(član 13. stav 1.); da suvlasnici imaju pravo da zajednički upravljaju stvarju i da je za preduzimanje poslova koji prelaze okvir redovnog upravljanja ( otuđenje cele stvari, promena namene stvari, izdavanje cele stvari u zakup, zasnivanje hipoteke na celoj stvari, zasnivanje stvarnih službenosti, veće popravke i sl.) potrebna saglasnost svih suvlasnika (član 15. st. 1. i 4.); da u slučajevima i pod uslovima određenim zakonom može postojati pravo zajedničke svojine i da z ajednička svojina jeste svojina više lica na nepodeljenoj stvari kada su njihovi udeli odredivi ali nisu unapred određeni (član 18.) .

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da se ovim zakonom uređuju obligacioni odnosi koji nastaju iz ugovora, prouzrokovanja štete, sticanja bez osnova, poslovodstva bez naloga, jednostrane izjave volje i drugih zakonom utvrđenih činjenica (član 1.); da su strane u obligacionom odnosu dužne su da izvrše svoju obavezu i da su odgovorne za njeno ispunjenje i da se o baveza može ugasiti samo saglasnošću volja strana u obligacionom odnosu ili na osnovu zakona (član 17.); da k ad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe (član 219.); da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi (član 262. stav 1.); da se u govorom o zakupu obavezuje zakupodavac da preda određenu stvar zakupcu na upotrebu, a ovaj se obavezuje da mu za to plaća određenu zakupninu (član 567. stav 1.).

5. Imajući u vidu da podnosioci smatraju da im je pravo na pravično suđenje povređeno zbog neutvrđivanja činjenice koja je po njihovom mišljenju od presudnog značaja za rešenje spornog odnosa, te navodno pogrešnom primenom materijalnog prava, Ustavni sud podseća na svoj stav da nije u njegovoj nadležnosti da u postupku po ustavnoj žalbi ocenjuje zakonitost odluka redovnih sudova i pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada su ti zaključci bili očigledno proizvoljn i na štetu podnosi laca ustavne žalbe , pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine.

Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju odlučivalo o zahtevu podnosilaca, kao pravnih sledbenika pok. Ljubice Filipović, za plaćanje naknade na ime korišćenja njenog naslednog udela na predmetnom stanu. Dalje, Ustavni sud konstatuje da se argumentacija za odbijanje zahteva zasniva na stanovištu sudova da su, saglasno članu 262. Zakona o obligacionim odnosima, tuženi i naslednici pok. Zorke i Gvozdena Lazarevića u svemu ispunili svoje obaveze iz sporazuma kojim su se tuženi obavezali da se staraju o pok. Gvozdenu Lazareviću, da nakon njegove smrti čuvaju stan i stvari u njemu, a da zauzvrat u stan besplatno koriste.

Polazeći od toga da su podnosioci mišljenja da je sporni odnos trebalo rešavati primenom člana 15. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, Ustavni sud, pre svega ukazuje, da se pomenutim zakonom uređuju sticanje, zaštita i prestanak stvarnih prava, a ne obligacioni odnosi koji nastaju iz ugovora i drugih zakonom utvrđenih činjenica. Dalje, Ustavni sud ukazuje da naslednička zajednica koju čine svi naslednici nastaje u trenutku ostaviočeve smrti i da traje do deobe zaostavštine, te da za razliku od susvojine, gde su udeli suvlasnika određeni u idealnim delovima, kod zajedničke svojine udeo zajedničara nije određen, već je odrediv. Kako zajedničari nemaju idealnog niti realnog udela u zajedničkoj stvari, to sanaslednici, kao titulari prava zajedničke svojine, imaju jednak položaj i zaostavštinom upravljaju jednoglasno, a spor oko upravljanja zaostavštinom otklanja se njenom deobom ili postavljanjem upravitelja nasledstva. Stoga, po nalaženju Ustavnog suda, ukazivanje podnosilaca na to da je promenom odluke njihove pok. majke prestala da postoji saglasnost sanaslednika o načinu korišćenja i upravljanja zaostavštinom i pozivanje na Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa, nije od uticaja na ostvarivanje prava na naknadu za korišćenje stvari, odnosno prava na naplatu zakupnine od tuženih. Navedena okolnost bila je od značaja isključivo u pogledu ovlašćenja njihove pok. majke da traži deobu zaostavštine ili postavljanje upravitelja nasledstva. Dalje, Ustavni sud ukazuje da pravo na zakupninu podrazumeva postojanje ugovora o zakupu, dok se pravo na naknadu za korišćenje stvari može ostvariti pod uslovima propisanim odredbama člana 219. Zakona o obligacionim odnosima u slučaju neosnovane upotrebe tuđe stvari, što podrazmeva nedostatak pravno valjanog osnova za upotrebu. Međutim, u slučaju postojanja zaključenog ugovora, strane su dužne da svoje obaveze izvrše onako kako one glase, a ugovorene obaveze mogu se ugasiti saglasnošću njihovih volja ili pod uslovima i na način propisan zakonom. U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, nije utvrđeno da je između tuženih i naslednika pok. Zorke i Gvozdena Lazarevića zaključen ugovor o zakupu stana, niti da su se svi sanaslednici saglasili da tuženi posle smrti Gvozdena Lazarevića nemaju pravo da nastave besplatno korišćenje predmetnog stana, odnosno da su takav dogovor postigli sa njima. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja tj. činjenicu da je samo pok. majka podnosilaca ustavne žalbe, kao jedan od sanaslednika iz nasledničke zajednice, bez saglasnosti ostalih, promenila svoju odluku i tražila plaćanje naknade na ime korišćenja svog naslednog udela na stanu, Ustavni sud je utvrdio da su redovni sudovi za svoje presude dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 265/07 od 27. maja 2009. godine i Višeg suda u Beogradu Gž. 6827/12 od 7. novembra 2012. godine podnosiocima nije povređeno pravo na pravično suđenje, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da uslov koji mora postojati da bi se mogla ceniti povreda označenog prava, jeste različito postupanje sudova u identičnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji. Kako podnosioci ne dostavlja ju dokaze o tome da su sudovi poslednje instance različito postupali u istovetnim situacijama , već ukazuju na navodno selektivno razmatranje argumenta stranaka, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom prava na jednaku zaštitu prava.

Prethodna ocena odnosi se i na navode podnosilaca o povredi prava na pravnu ličnost budući da se pravima iz člana 37. st. 1. i 2. Ustava jemči pravo na pravnu i poslovnu sposobnost - sposobnost da se bude nosilac prava i obaveza i mogućnost da se izjavom volje stiču prava i obaveze. U tom smislu, navodi podnosilaca na kojima zasnivaju tvrdnju o povredi ovog prava posledica su njihovog pogrešnog shvatanja sadržine zajemčenog prava.

U pogledu navoda o povredi prava na imovinu, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Kako se predmetni postupak vodio povodom zahteva za ostvarivanje prava na novčanu naknadu za korišćenje stvari, te kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da u konkretnom slučaju ne postoji "imovina" u smislu člana 58. Ustava , budući da Ustav ne jemči pravo na sticanje imovine. S obzirom na to da, u konkretnom slučaju ne postoji imovina koja uživa zaštitu iz člana 58. Ustava, to je, po oceni Ustavnog sud a, ustavna žalba u delu kojim se ističe povreda prava na imovinu ratione materiae nespojiva sa Ustavom utvrđenom sadržinom označenog prava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističu povrede prava iz člana 36. stav 1, člana 37. st. 1. i 2. i člana 58. stav 1. Ustava jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o žalbi u sporu o naknadi korišćenja stana

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti