Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu civilnog lica u vojsci, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Poništena je presuda Upravnog suda zbog proizvoljne primene prava prilikom odlučivanja o prestanku službe i pravu na otpremninu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Veseline Arlović iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Veseline Arlović i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 15772/10 od 22. februara 2012. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 15772/10 od 22. februara 2012. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Komande Vojnog okruga Novi Sad UP-2 broj 6-2 od 10. marta 2010. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Veseline Arlović i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Komandom Vojnog odseka Subotica u predmetu int. broj 9-158 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Veselina Arlović iz Sombora podnela je, 17. aprila 20 13. godine, preko punomoćnika Arsenija Katanića i Gordane Katanić , advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 15772/10 od 22. februara 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 21, 32, 36. i 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da su Upravni sud i Vrhovni sud Srbije doneli različite odluke o zakonitosti konačnih rešenja, iako su ona zasnovana na istim dokazima; da je Upravni sud prihvatio zaključak upravnih organa da je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena, uprkos tome što je ona priložila dokaze da je isto radno mesto postojalo i u Vojnom odseku Subotica - Odeljak za opštinu Sombor, koji je preuzeo nadležnost ukinutog Vojnog odseka Sombor; da podnositeljki pre prestanka službe nije omogućeno ostvarivanje jednog od prava propisanih članom 144. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije; da je drugostepeni organ, nakon više od tri godine od prestanka službe, pribavio potvrdu Uprave za kadrove broj 8382-4 od 9. septembra 2008. godine, u kojoj samo stoji da nije postojala mogućnost da podnositeljka ostvari zakonom propisana prava; da ne postoji ni jedan dokaz iz 2005. godine da je poslodavac pokušao da potraži odgovarajuće radno mesto za podnositeljku kod Nacionalne službe za zapošljavanje, opštine, državnih organa i preduzeća; da je podnositeljka imala pravo na otpremninu po odredbi člana 144. stav 2. tačka 1) Zakona, koja nije pravila razliku između civilnih lica primljenih na službu na određeno i na neodređeno vreme.

U prilog tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku, u ustavnoj žalbi se navodi da je postupak trajao "duže od osam godina", uz isticanje da je osporena presuda podnositeljki dostavljena nakon više od godinu dana.

Podnositeljka ustavne žalbe je istakla da je zbog nerazumno dugog trajanja postupka pretrpela "veliku štetu", koja se ogleda u "nezakonito" uskraćenom pravu na otpremninu, izgubljenoj zaradi zbog "nezakonitog" prestanka službe, kao i u troškovima zbog angažovanja advokata u upravnom postupku, upravnom sporu i postupku po ustavnoj žalbi. S tim u vezi, postavila je zahtev da joj Ustavni sud utvrdi pravo na naknadu materijalne štete u iznosu od 1.000.000,00 dinara sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom.

Pored toga, predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i odredi da Upravni sud meritorno odluči o tužbi podnositeljke ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Komande Vojnog okruga Novi Sad UP-2 broj 6-2 i Upravnog suda U. 15772/10, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Komande Vojnog odseka Sombor int. broj 2-49 od 3. marta 2005. godine Veselina Arlović, ovde podnositeljka ustavne žalbe, raspoređena je na određeno vreme u Vojni okrug Novi Sad, u Vojni odsek Sombor – Odeljak za opštinu Sombor, na radno mesto referent za vojnu obavezu, s tim što je određeno da će raspoređivanje po tom rešenju trajati do 3. decembra 2005. godine.

Rešenjem Komande Vojnog odseka Sombor UP-1 broj 533/01 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da podnositeljki ustavne žalbe, civilnom licu na službi u Ministarstvu odbrane Srbije i Crne Gore, prestaje služba, bez njene saglasnosti, dana 10. maja 2005. godine, zbog ukidanja radnog mesta na koje je raspoređena.

Rešavajući o žalbi podnositeljke izjavljenoj 19. aprila 2005. godine, Komanda Vojnog okruga Novi Sad je rešenjem UP-2 broj 93-2 od 27. aprila 2005. godine odbila žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Podnositeljka je 13. juna 2005. godine Sudu Srbije i Crne Gore podnela tužbu protiv konačnog rešenja, o kojoj je, nakon preuzimanja nerešenih predmeta, odlučio Vrhovni sud Srbije. Taj sud je 6. marta 2008. godine doneo presudu U-SCG 923/06 , kojom je uvažio tužbu podnositeljke i poništio pobijano rešenje. Vrhovni sud Srbije je utvrdio da se u obrazloženju prvostepenog i drugostepenog rešenja ne navode dokazi na osnovu kojih je utvrđena činjenica o ukidanju radnog mesta na koje je podnositeljka bila raspoređena, niti se oni nalaze u spisima predmeta. Pri tome, isti sud je našao da tuženi organ nije ocenio navode žalbe, kojima se ističe da navedeno radno mesto nije ukinuto, da je u pitanju radni odnos na određeno vreme od devet meseci, da podnositeljki nije priznato pravo na otpremninu, u smislu člana 144. stav 2. tačka 1) tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Komanda Vojnog okruga Novi Sad je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije donela rešenje Up-2 broj 93-4/2005 od 7. jula 2008. godine, kojim je poništila prvostepeno rešenje od 8. aprila 2005. godine i vratila predmet prvostepenom organu na ponovni postupak.

Komanda Vojnog odseka Subotica je rešenjem int. broj 13-69 od 30. jula 2008. godine utvrdila da je podnositeljki ustavne žalbe prestala služba u Ministarstvu odbrane SCG, bez njene saglasnosti, dana 10. maja 2005. godine, zbog ukidanja radnog mesta na koje je raspoređena.

Rešenjem Komande Vojnog okruga Novi Sad UP-2 broj 206-2 od 23. oktobra 2008. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da se potvrdom Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane broj 1323-20 od 19. avgusta 2008. godine dokazuje da je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena; da se izvodom iz Odluke ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u Ministarstvu odbrane str. pov. broj 865-1 od 6. aprila 2005. godina dokazuje da je stavljena van snage formacija broj 344.697 tj. rasformiran je Vojni odsek Sombor; da se potvrdom Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 8382-4 od 9. septembra 2008. godine dokazuje da nije postojala mogućnost da se podnositeljka postavi na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije; da podnositeljka koja je primljena u službu na određeno vreme ne može ostvariti pravo na otpremninu, u skladu sa odredbom člana 44. stav 1. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije.

Vrhovni sud Srbije je presudom U. 7816/08 od 19. februara 2009. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je utvrdio da u spisima predmeta nema dokaza da je izmenom formacije ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena, jer se tuženi organi organ pozvao na izvod iz Odluke ministra odbrane 6. aprila 2005. godina, kojom je stavljena van snage formacija 344.687, ali ne prilaže navedeni izvod, već samo potvrdu Uprave za organizaciju od 19. avgusta 2008. godine. Isti sud je našao da u prvostepenom rešenju nisu navedeni razlozi za ocenu da se podnositeljki nije moglo obezbediti ni jedno od prava predviđenih odredbom člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije, rešenjem Up-2 broj 206-6 od 16. novembra 2009. godine poništio prvostepeno rešenje od 30. jula 2008. godine i vratio predmet prvostepenom organu na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je 31. decembra 2009. godine doneo rešenje int. broj 9-158 sa istim dispozitivom kao i u ranije poništenom rešenju od 30. jula 2008. godine.

Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 6-2 od 10. marta 2010. godine odbio žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja. Taj organ je dao iste razloge za svoju odluku kao i u ranije poništenom rešenju od 23. oktobra 2008. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 15772/10 od 22. februara 2012. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog konačnog rešenja. Taj sud je ocenio da je tuženi organ postupio u svemu u skladu sa primedbama iz presude Vrhovnog suda Srbije U. 7816/08 od 19. februara 2009. godine, jer je priložio izvod iz Odluke ministra odbrane 6. aprila 2005. godina i pravilno obrazložio zašto se podnositeljki nije moglo obezbediti ni jedno od prava predviđenih članom 144. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, pozivajući se na potvrdu Uprave za kadrove od 9. septembra 2008. godine i odredbu člana 44. stav 1. Uredbe. Isti sud je našao da su neosnovani navodi tužbe da je potvrda Uprave za organizaciju od 19. avgusta 2008. godine pribavljena retroaktivno, budući da "potvrda služi za potvrđivanje tačnosti sadržanih činjenica". Navedena presuda je 18. marta 2013. godine dostavljena podnositeljki ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredb e, relevantne su i sledeće odredbe sledećih propisa:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da profesionalnom vojniku kome prestane služba u Vojsci zbog ispunjenja uslova za penziju (…) pripada otpremnina (član 83. stav 2.); da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)); da se n a civilna lica u Vojsci primenjuju odredbe ovog zakona koje se odnose na vojna lica o regresu za godišnji odmor i otpremnini (član 83) (član 149. tačka 10)).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.).

Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 35/94, 42/94, 9/96, 1/2000, 2/00 i 54/02 i "Službeni list SCG", br. 35/04 i 42/05 ), koja je bila na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica na službi u Vojsci Srbije i Crne Gore (u daljem tekstu: Vojska) (član 1. stav 1.); da profesionalnom vojniku, odnosno civilnom licu u Vojsci kome služba u Vojsci prestane zbog ispunjenja uslova za penziju i koje je u službi provelo najmanje jednu godinu, odnosno oficiru po ugovoru, podoficiru po ugovoru i vojniku po ugovoru, ako im služba prestane istekom ugovorenog roka, pripada otpremnina, i to: do 10 godina ukupnog penzijskog staža - u iznosu jednomesečne plate (tačka 1.); preko 10 do 20 godina ukupnog penzijskog staža - u iznosu dvomesečne plate (tačka 2.) ; preko 20 do 30 godina ukupnog penzijskog staža - u iznosu tromesečne plate (tačka 3.) ; preko 30 godina ukupnog penzijskog staža - u iznosu četvoromesečne plate (tačka 4.) (član 44.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže time što je u pravnosnažno okončanom upravnom postupku odlučeno da joj prestane služba u Ministarstvu odbrane, iako nije ukinuto radno mesto na koje je bila raspoređena, niti joj je omogućeno ostvarivanje jednog od prava iz člana 144. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Zakon). Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava smatra posledicom proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i proizvoljne primene merodavnog prava na njenu štetu.

Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. Pri tome, Ustavni sud podseća da nije nadležan da preispituje pravilnost zaključaka nadležnih organa i sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili o neprihvatanju njihovog izvođenja, niti da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su tumačeni i primenjeni merodavni propisi. Međutim, proizvoljnost u oceni dokaza, utvrđivanju činjenica i primeni propisa, na štetu podnosioca ustavne žalbe, može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, te u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja, kao i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljne ocene dokaza, proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i proizvoljne primene merodavnog prava.

Ustavni sud je pošao od toga da se pre prestanka civilne službe podnositeljke u Ministarstvu odbrane moralo utvrditi da li je radno mesto na koje je raspoređena ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je moguće da joj se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. U konkretnom slučaju, pre donošenja rešenja o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već su prvostepeni i drugostepeni organ imali zadatak da, postupajući po primedbama nadležnog suda u upravnom sporu, u dopunjenom postupku utvrde te činjenice i donesu nova rešenja zasnovana na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud ocenio da je u upravnom postupku pravilno utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je podnosteljka ustavne žalbe bila raspoređena, da joj se pre prestanka službe nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, kao i da ne spada u krug lica koja, u smislu odredbe člana 44. ranije važeće Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavij e (u daljem tekstu: Uredba), imaju pravo na otpremninu u slučaju prestanka službe.

Ustavni sud je najpre našao da su upravni organi naveli dovoljne razloge kada su ocenili da je rasformiranje Vojnog odseka Sombor, formacija broj 344.697, istovremeno značilo ukidanje svih radnih mesta u tom odseku, pa i radnog mesta na koje je bila raspoređena podnositeljka ustavne žalbe, zbog čega je odredba člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona u tom slučaju mogla biti osnov za prestanak službe. Ustavni sud, međutim, ukazuje da je član 144. stav 1. Zakona prestanak službe civilnog lica u Vojsci čije se radno mesto ukida, uslovljavao time da mu se prethodno nije moglo obezbediti neko od prava koja su propisana navedenim zakonskim odredbama. U tom smislu je sprovođenje postupka u skladu sa zakonom, podrazumevalo da je civilnom licu služba u Vojsci prestajala tek ako to lice ne zasnuje radni odnos na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, odnosno ne stekne stručnu osposobljenost, dokvalifikaciju ili prekvalifikaciju.

Kada su u pitanju razlozi zbog kojih se, po oceni Upravnog suda, podnositeljki pre prestanka službe nije moglo obezbediti nijedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, Ustavni sud konstatuje da su oni u osporenoj presudi zasnovani isključivo na činjenicama koje proizlaze iz potvrde Uprave za kadrove broj 8382-4 od 9. septembra 2008. godine. Prema toj potvrdi, podnositeljki se navedena prava nisu mogla obezbediti, jer u vreme prestanka službe nije postojala mogućnost raspoređivanja na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Uprava za kadrove kao unutrašnja organizaciona jedinica Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane mogla ispitati postojanje mogućnosti za zaposlenje podnositeljke na odgovarajuće radno mesto, odnosno sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije samo za rad u Vojsci i Ministarstvu odbrane. Sa druge strane, mogućnost zasnivanja radnog odnosa podnositeljke u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi, naknadno se mogla utvrđivati na osnovu podataka kojima raspolaže Nacionalna služb a za zapošljavanje. Uprkos tome, ocena drugostepenog organa i Upravnog suda o nemogućnosti obezbeđivanja podnositeljki nekog od prava iz člana 144. stav 1. Zakona zasnovana je isključivo na pomenutom aktu Uprave za kadrove . Ustavni sud, takođe, ukazuje da se u citiranoj potvrdi ne navodi period u okviru koga je naknadno ispitivana mogućnost ostvarivanja tih prava, zbog čega se ne može ustanoviti da je podnositeljki obezbeđena ista pravna zaštita koja bi joj bila pružena u slučaju da je postupak pre prestanka službe sproveden u skladu sa zakonom.

Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu da je podnositeljka tokom postupka koji je prethodio ustavnosudskom osporila činjenični zaključak drugostepenog organa o nemogućnosti raspoređivanja na drugo odgovarajuće radno mesto pre prestanka službe, ističući da je pravni sledbenik rasformiranog Vojnog odseka Sombor bio Vojni odsek Subotica – Odeljak za opštinu Sombor, u kome je, kako tvrdi, i dalje postojalo radno mesto na kome je bila raspoređena do prestanka službe. Međutim, Upravni sud nije ispitao ove navode podnositeljke, zbog čega je propustio da oceni da li je naknadno pribavljena potvrda bila pouzdan osnov za utvrđivanje odlučn e činjenice o nemogućnosti njenog raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto u Vojsci i Ministarstvu odbrane.

Kako u sprovedenom postupku nije utvrđeno da su postojali svi Zakonom propisani uslovi za prestanak službe podnositeljke iz navedenog razloga, Ustavni sud je našao da nisu bile ispunjene pretpostavke da se nadležni organi upuštaju u ocenu da li podnositeljki, koja je primljena u službu u svojstvu civilnog lica na određeno vreme, pripada pravo na otpremninu. Ustavni sud dodatno ukazuje da je Zakon u članu 144. stav 1. i stav 2. tačka 1) izričito propisao uslove pod kojima civilno lice kome služba prestaje zbog ukidanja radnog mesta ili smanjenja broja izvršilaca na jednom radnom mestu ima pravo na jednokratnu otpremninu u određenoj visini. Nasuprot tome, članom 44. Uredbe, na koji su se pozvali drugostepeni organ i Upravni sud, bili su bliže određeni uslovi i merila za utvrđivanje otpremnine, koja je u smislu člana 83. stav 2. u vezi sa članom 149. tačka 10) Zakona, pripadala civilnom licu kome služba prestaje zbog ispunjenja uslova za penziju. Dakle, pomenuti član Uredbe se nije odnosio na zakonski razlog zbog koga je podnositeljki prestala služba u Ministarstvu odbrane, te nije ograničavao organ koji je rešavao o radnopravnom statusu podnositeljke da postupi u skladu sa članom 144. Zakona.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da su razlozi u rešenjima upravnih organa o ispunjenosti uslova za prestanak službe podnositeljke i utvrđivanja prava na otpremninu, koje je u potpunosti prihvatio Upravni sud u osporenoj presudi, zasnovani na proizvoljnoj primeni materijalnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnositeljki ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 15772/10 od 22. februara 2012. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnositeljke podnetoj protiv rešenja Komande Vojnog okruga Novi Sad UP-2 broj 6-2 od 10. marta 2010. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da podnositeljki ustavne žalbe prestane služba u Ministarstvu odbrane, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je u skladu sa zakonom.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje , Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava, kao ni istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, na koje se podnositeljka samo formalno poziva.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Komande Vojnog odseka Subotica int. broj 9-158, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

S obzirom na to da podnositeljka tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku u ustavnoj žalbi izričito dovodi u vezu sa trajanjem pravnosnažno okončanog upravnog postupka i trajanjem dostavljanja osporene presude Upravnog suda, Ustavni sud je našao da je period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku trajao od 19. aprila 2005. godine, kada je podnositeljka prvi put izjavila žalbu u upravnom postupku, do 18. marta 2013. godine, kada joj je dostavljena osporena presuda Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 15772/10 od 22. februara 2012. godine (videti presudu ESLjP Soares Fernandes protiv Portugala, broj 59017/00, stav 17, od 8. aprila 2004. godine). Dakle, nešto kraće od osam godina.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je i kada je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređena, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnositeljki pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja joj po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije je radno mesto ukinuto. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka nije doprinela dugom trajanju postupka. U pogledu značaja koji je za podnositeljku imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koga joj je prestala služba za nju bila od egzistencijalnog značaja.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog organa u pretežnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku civilne službe podnositeljki ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, a da pri tom nije raspolagao bilo kakvim dokazima da je to radno mesto ukinuto, niti da je podnositeljki prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da dva drugostepena rešenja budu poništena u upravnom sporu, bilo zato što u spisima predmeta uopšte nije bilo dokaza o odlučnim činjenicama ili nije bilo dokaza o svim odlučnim činjenicama. Osim toga, drugostepeni organ je rešenjima od 7. jula 2008. i 16. novembra 2009. godine vraćao predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, iako je sve dokaze na osnovu kojih je utvrđeno činjenično stanje naknadno pribavio drugostepeni organ.

Kada je u pitanju postupanje nadležnih sudova u upravnom sporu, Ustavni sud smatra da je značajan doprinos trajanju posmatranog postupka imao Upravni sud, koji je o tužbi odlučio nakon skoro dve godine, a pismeni otpravak osporene presude je dostavio podnositeljki posle više od godinu dana od njenog donošenja. Pored toga, Vrhovni sud Srbije je dva puta uvažavao tužbe podnositeljke i vraćao predmet na ponovni postupak, zbog čega Ustavni sud ukazuje na stanovište koje je izrazio Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponavno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedolotvorno postupanje upravnih organa, kao i sporo i neažurno postupanje nadležnih sudova u upravnom sporu, isključivo dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije istak la zahtev za naknadu nematerijalne štete, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnositeljke.

7. Polazeći od toga da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze o pretrpljenoj materijalnoj šteti, Ustavni sud je ocenio da nema uslova za odlučivanje o ovom zahtevu, rešavajući kao u tački 4. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na intertnet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić